52. Gitarijada – Putopis okruglih godišnjica

Piše: Bojan Nikolić

 Kiša, prokleta kiša. Pomalo razočaran izlazim iz autobusa u Zaječaru. Danima, u nazad, sam merio vreme do polaska iz Beograda, a dočekala me je kiša. Šta je tu je. Nije to prva Gitarijada koju je kiša probala da uplaši. Istina bilo je slučajeva da kiša prekine veče Gitarijade, ali bi se, već sutradan, nastavljalo. Ova kiša je, ipak, malo drugačija. Pada nedelju dana. Ne pokazuje volju da stane. O tome ću misliti sutra. Sad mi je glavno doći do Zvezdana. Taksi. Kuća. Krevet. Spavanje.

Dan I

 Jutro obećava promenu. Sunce se stidljivo probija i budi mi nadu da će oterati kišu. Moja nadanja su se pokazala kao neosnovana. Kiša je ponovo počela da pada i nije stajala do pred veče. Na Kraljevici je sigurno blato. Ljubav prema Gitarijadi je jača. Uzimam kabanicu i krećem sa Mazalom, mojim vernim pratiocem, za svaku Gitarijadu.

 Program Gitarijade počinje od 17:00 u  sali Gradskog veća Skupštine grada. Svečano otvaranje I dodela ključeva grada rokonačelniku Zaječara. Ove godine je to Petar Peca Popović. Kasnije, iste večeri, je pod njegovom “upravom”, u sali Narodnog pozorišta Timočke Krajine “Zoran Radmilović”, prikazan dokumentarni film “Zarobljeno vreme” scenariste I reditelja Milana Nikodijevića. Film prati Pecu Popovića, koji obilazi muzičare bivše SFRJ. Film je prikazivan sva tri dana festival.

Kraljevica. Šarolik svet zauzima sve okolne ulice. To mi I jesu prva sećanja vezana za Gitarijadu. Grad pun nekog, za mene tada, čudnog sveta. Izgleda da nisam jedini ludak koga kiša I blato nisu uplašili.

Prilazim ograđenom prostoru, predviđenom za publiku i primećujem da veliki broj ljudi stoji van toga, na asfaltnom putu, i nema nameru da uđe. Unutra je prava kaljuga.

Program otvara grupa Ki, pobednici prethodne, 51. Gitarijade. Lep običaj, koji je davno uspostavljen, je i ovog puta poštovan. Simpatični sastav iz Kumanova imao je polučasovni nastup.

Očekuje se nastup britanskog sastava Saxon. Povećava se broj ljudi koji se zbijaju oko ogradjenog prostora. Konačno, večito entuzijastični, Dejan Cukić najavljuje zvezde večeri. Na scenu izlazi Bif Bajford i ekipa. Čuju se prvi taktovi pesme „Thunderbolt“. Publika odgovara oduševljenjem. Još uvek sa strane i kroz ogradu se lomim. Da li ući, ili ne. Dovoljno je bilo nekoliko taktova pesme „Soldier of fortune“ da prelomim. Odlučno grabim ka ulazu, prolazim kapiju i tek unutra vidim da je situacija još gora nego što se kroz ogradu vidi. Blato je žitko i duboko. Ali nema nazad. Probijam se napred, vodeći računa gde stajem cela tri koraka. Blato mi je prekrilo patike. Nema veze, „Saxon“ se mora videti kako dolikuje. Smenjuju se hitovi: ’’Strong Arm Of The Law’’, ’’Motor Cycle Man’’, ’’Nosferatu’’, ’’747’’… Byford u jednom momentu kaže kako mu se sviđa vreme u Zaječaru i da se oseća kao da je kod kuće u Engleskoj. U publici ima i dosta Bugara i Rumuna. I oni vole dobar zvuk. Osim toga „Saxon“ je poslednji put nastupio u Srbiji pre 35 godina, davne 1983. Nakon 18 pesama bend se povlači. Publika traži još. Za bis su ostavili  ’’Heavy Metal Thunder’’, ’’Wheels Of Steel’’ i ’’Denim & Leather’’, verovatno njihove najveće hitove.

Saxon se povlači sa scene I počinje, u suštini, najvažniji deo programa. Prvo polufinalno veče 52. Gitarijade. Nastupa 5 bendova. Infinitive iz Požarevca, Kler iz Novog Sada, Cornix iz Banja Luke, Red Danger iz Negotin i NAVY ne obećava iz Beograda. Svaki bend je izveo po dve autorske pesme. Posebno mi se sviđa to što se publika nije, u buljucima, razišla nakon nastupa Saxona pa je mogla da čuje kvalitetne I žanrovski šarenolike bendove.

Nakon takmičarskog dela na scenu izlazi Psihomodo pop. Davor Gobac pozdravlja publiku i svirka kreće. Na žalost sa svirkom kreće I kiša, ali publika ne uzmiče, već ostaje postojano kano klisurine. Primećuje to stari lisac Gobac pa dodatno pojačava tempo. Pojačava I kiša, kao da, u inat, želi da nam pokvari veče. Ne uspeva u tome. Ko pod kišobranom, ko u kabanici, ko bez zaštite od kiše, ali ljudi ostaju. Ređaju se hitovi “Frida”,”Pinokio”, “Ja volim samo sebe”… Publika peva svaku reč. Uz starašan pljusak se I nastup završava.

Da li zbog kiše, blata, ili povelike količine piva koju sam sasuo u sebe, odlučujem da krenem ka gradu. Teška srca propuštam nastup najmlađeg učesnika Gitarijade. Nastupio je, četrnaestogodišnji Džoni Ranković sa bendom The Churliansima.

Izlazim na svetlo I asfalt I vidim da na stopalima imam dve ogromne kugle od blata, a da su mi pantalone prljave do kolena. Vredelo je! Dolazim do pekare. Burek. Taksi. Kuća. Krevet. Spavanje.

Dan II

Sunce! Probija oblake. Onda kratak pljusak. I tako sve do popodne. Veče je suvo, ali ko će ga znati. Poučen iskustvom od prošle noći, uz kabanicu, navlačim I gumene čizme. Sad može da pada koliko hoće.

Nema kiše pa je na Kraljevici više ljudi nego prethodne večeri. I blato se malo steglo pa može lakše da se korača. Ovo je, već, mnogo bolje. I ljudima u Rok Kampu će biti mnogo lakše I udobnije. Inače je taj Rok Kamp jedna lepa priča koja, svake godine, ide uz Gitarijadu. Nekada je bilo toliko šatora da je cela Kraljevica bila prekrivena, u doba pokojne SFRJ. Ovih godina je to dosta skromnije, ali ima dosta kampera. Tu se rode lepa prijateljstva, upoznaju razni ljudi. Tako je ove godine, verovatno I najmladji kamper ikad, bila, desetomesečna, Katarina Kostić iz Majdanpeka. Njeni roditelji su se I upoznali u Rok Kampu pa se može reći da je Katarina, u neku ruku I Gitarijadino dete.

Hadži prodane duše”, pobednici 50. Gitarijade otvaraju drugo veče festivala. Odličan rok I zanimljiv imidž benda. Polučasovni nastup je lepo zagrejao publiku za ono što je sledilo.

A sledio je nastup benda iz Niša koji, po rečima frontmena Nenada Milisavljevića, ne bi ni postojao da nije bilo Gitarijade u Zaječaru. Ove godine obeležavaju, tačno 40 godina, od te pobede. Da stvar bude interesantnija, glavni “krivac” I predsednik žirija te, davne, 1978. Godine, bio je ovogodišni rokonačelnik Zaječara Petar Peca Popović. Galija otvara nastup pesmama kojima je nastupila pre 40 godina. Zvuče odlično, za razliku od prošlog nastupa na Gitarijadi, kada su bili prilično mlaki, neubedljivi I bez emocija. Ovo je, već, Galija kakvu želim da čujem. Publika oseća “dobre vibracije” pa horski peva sve pesme. “Da me nisi”, “Još uvek sanjam”, “Digni ruku”, “Trube”, nižu se hitovi jedan za drugim. Odličan, emotivan nastup Galije I pravi uvod za takmičarske bendove.

Vreme je lepše nego sinoć pa je I publike mnogo više. Imaće kome da sviraju mladi bendovi. Još pet bendova, sa po dve pesme. Nastupaju “GMO” iz Zaječara, beogradske “Aleja velikana” i “Amnezija”, “Rov” iz Smedereva i “The Sinergy” iz Tuzle. Ponovo zanimljivo I žanrovski šarenoliko.

Na scenu zatim izlaze “Neverne bebe”. Osnivač I frontmen benda, Milan Đurđević, je sa bendom “Nova zemlja”, takođe pobedio na Gitarijadi, davne 1983. godine. Pre tačno 35 godina. Uz to “Neverne bebe” obeležavaju 25 godina postojanja. Standardno dobar nastup I odlični vokali su zaštitni znak ovog benda. Jelena Pudar i Tijana Sretković su gospodarile binom. “Za 1000 godina”, “Uzmi boje”, “Kiša”, “Pogledaj u nebo”, “Praštam”, “Daire” smenjivale su se pesme, jedna za drugom. Ono što mi je malo zasmetalo, bilo je, gotovo pa nasilno, ponavljanje pesama I silovan bis. Ali publika se nije bunila. Uživala je u celom nastupu.

Veče, maestralno, zatvara Nikola Čuturilo Čutura sa svojim bendom uz hitove “Kišobran”, “Reka ljubavi”, “Da kažem ti”, “Ceo grad”, “Voli me”…. Odlična svirka, starog majstora gitare, koji se muzikom bavi, bezmalo 40 godina.

Dobro je. Veče je prošlo bez kiše. Srećan sam što sam kabanicu nosio bez razloga, ali su mi čizme, I te kako dobro došle. Krećem ka gradu. Mekike. Taksi. Kuća. Krevet. Spavanje.

 Dan III

E ovo je, već, pravi letnji dan. Sunce! Nema oblaka! Izgleda da je Svetovid, ipak uspeo da izmoli Jarila da pusti sunce. Večeras mi neće trebati čizme.

Dolazimo u Zaječar malo ranije nego obično, da bih se video sa Draganom Šolajom kojeg sam, slučajno sreo prethodno veče. Čovek je, iz Beograda, biciklom krenuo na Gitarijadu po najvećem kijametu I jedva čekam da mi prepriča svoje putešestvije. Grad je prepun ljudi. Sve vri. U kafanama I kafićima nema mesta. Jedva nađosmo mesto I to za šankom. Veliki broj ljudi se slio da vidi zvezdu koja je mesecima najavljivana. U vazduhu se oseća dobra energija pomešana sa nestrpljenjem da se, konačno, vidi I čuje Bili Ajdol.

Vreme u kafani se, uz priču, malo odužilo pa se u žurbi dogovaramo o sabirnom mestu I rastajemo. Kasnimo na samo otvaranje treće večeri I nastup grupe Vacuum. Probijamo se kroz masu, koja je pritisla Kraljevicu I kreće se lagano ka mestu održavanja Gitarijade. Pola sata nam je trebalo da prodjemo kapiju I obezbeđenje.

Stižemo tačno na vreme za nastup Partibrejkersa. To je nastup koji me je plašio sve vreme. Naime, 2014. na 48. Gitarijadi je za vreme njihovog nastupa pala nezapamćena kiša. Toliko vode je palo da je niz Kraljevicu tekla omanja reka. Ali nebo je čisto I vedro, nema razloga za brigu, nadam se…

Pratibrejkersi energični, kao I uvek. Prepun prostor na Kraljevici uzvraća istom merom. “Ljudi, hvala vam, hvala. Da li va se, ikada, neko zahvalio za bilo šta. Da li vam je rekao hvala, izvinite, oprostite što živite tako kako živite. Što vam upropašćuju živote, troše mladost. Nije, ne znaju oni to. Eto, ja vam kažem hvala I čuvajte se ljudi. Čuvajte se…” poručio je Cane sa scene. “Kreni prema meni”, “Hoću da znam”, “Hipnotisana gomila”, “Hiljadu godina”, podižu atmosferu do usijanja. Fantastičan nastup završavaju pesmom “Molitva”.

Okrećem se I pokušavam da vidim kraj masi ljudi, koji su iza mene. Ne uspevam. Presrećan sam zbog finalist koji će, verovatno, prvi put svirati pred ovoliko ljudi. Onda gledam na sat I shvatam da će se, dobar deo ljudi, ipak razići, jer Bili Ajdol nastupa u 23:00.

Po malo sam razočaran tom spoznajom, ali mi pada nešto na pamet. Ja sam pre tačno 20 godina bio član jednog takmičarskog benda “Radovan 6.”. Kad se samo setim. 1998. godina, ja klinac od 17 godina. Tek završio drugi razred Gimnazije. Niko tada nije bio veći od mene.  Nastupali smo dve večeri za redom. Odličan je to osećaj bio. Još jedan, mali doduše, okrugli jubilej koji obeležava ovu Gitarijadu.

I tada kreće ono što je publika mesecima,željno iščekivala. Na scenu izlazi Bili Ajdol. Koncert otvara pesmom “Shock the system”. Po malo plašljivo I prilično neubedljivo. Doduše I nije mu za zameriti. Nastupa sa infekcijama sinusa I pluća I, već, je otkazao koncerte u Italiji I Nemačkoj. Sledi “Dancing with myself” koja je blaža za njegov glas I Bili pokazuje zbog čega je, još uvek, zvezda svetskog kalibra. ’’Dancing With Myself’’, ’’White Wedding’’, ’’Scream’’, ’’Flesh For Fantasy’’, tukao je Bili iz “teške artiljerije”. Zbog zdravstvenog stanja, ipak, je morao da pravi malo veće pauze u pevanju pa je te “rupe”, I više nego maestralno, punjavao Stiv Stivens, dugogodišnji član benda I jedan od najboljih gitarista na svetu. Čak bi se moglo reći da je Stiv Stivens, zapravo ukrao concert I bio zvezda večeri. Vrhunac nastupa je bilo Bilijevo najavljivanje svoje omiljene pesme I, žestoko, uz “Rebell Yell” završavaju nastup. Bend se povlači sa bine I, uprkos, pozivanja nab is više ne vraća na scenu. Iskreno, nije ono što sam očekivao, ali, sa druge strane, ne mogu da se žalim.

Veliko finale. Ono što se čekalo. Ovoga puta, za razliku od polufinala, izvode po jednu pesmu. Aleja velikana, GMO, Navy ne obećava, Cornix, (moji lični favoriti) i Amnezija, su, po odluci stručnog žirija, u sastavu Peca Popović, Nenad Kuzmić I Milan Đurđević, izborili status finaliste. Publika dobro reaguje na nastupe finalista I ja sam, iskreno, srećan zbog toga. Njima to mnogo znači.

Voditelj Dejan Cukić, koji je odličan u toj ulozi, najavljuje samog sebe I Spori ritam bend. Očekuje se I proglašenje pobednika. Nestrpljivi Dejan Cukić, da bi prekratio vreme dok se neki guzonja iz Gradske uprave ne istetura na binu I saopšti ko je pobednik 52. Gitarijade, kreće svoj nastup. “Mokre ulice” kao blaga slika metereoloških uslova, u kojima je održana ova Gitarijada. Pun entuzijazma Cukić nastavlja da niže hitove. “Kao letnje kiše”, “Ja te volim Milice”, “Ide voz”… Bend zvuči odlično, Cukić uživa u svakom taktu. Gledajući to, moj drugar Golub reče: ”Kad bi svi imali entuzijazam kao Cukić, kakva bi to rok scena u Srbiji bila.” Ne mogu da se ne složi sa time.

Cukićev nastup se, na kratko, prekida da bi se proglasio pobednik. Po odluci stručnog žirija pobednik je bend “Aleja velikana” iz Beograda. Malo je reći da sam bio razočan ishodom.  Pobedio je bend koji je bio najneubedljiviji u finalu. Ovoga puta nije proglašen pobednik publike. Brutalno kršenje tradicije Gitarijade. Razlog nije naveden. Velika mrlja na organizatoru.

Stiže me umor, što od malo spavanja, što od mnogo piva, što od svega onoga što prati festival tog tipa. Još jedna Gitarijada je završena. Vrlo usoešno, po mom skromnom mišljenju. Festival koji je imao uspona I padova, dotakao dno 2007, ali uspeo da se održi pune 52 godine. To je nešto što Srbija, a posebno Zaječar mora da čuva. Zadovoljan onime što sam proživeo ova tri dana I mislima već u 53.Gitarijadi, krećem put Zvezdana, a sutra nazad u veliki, prljavi grad, što bi rekao Bora. Burek. Taksi. Kuća. Krevet. Spavanje.

Share This