Branko Radaković: Sve što sam radio do sada bilo su pokušaji da se dosegne umetnost

Intervju: Ivan Bajović

Branko Radaković – reditelj, glumac, muzičar, slikar… Jednom rečju multimedijalna ličnost. Frontmen benda Argus, profesor likovne kulture, režiser kultnog filma ”Limunovo drvo” kao i filmova ”Bilo jednom u Paraćinu”, ”Kultura cveta” i da ne bi sve filmove nabrajali reći ćemo da ih je bilo do sada 38. Takođe dobitnik prestižnih nagrada za režiju na festivalima širom sveta.

Poštovani recite nam nešto o sebi. Kada ste rođeni i gde živite?

 1982. godine u državi koja danas ne postoji. I danas još uvek upoznajem sebe i svet oko sebe. Trudim se da budem što skromniji u tom svetu punom ljudi i prava, pa nerado govorim o sebi već to volim da prepustim drugima do određene granice. Ukratko, živim i radim kao i svi drugi samo je razlika u tome što mi je glavna preokupacija umetnost, pa zbog toga povremeno dođem do nerazumevanja sa ostatkom sveta.

Kada su bili Vaši prvi počeci u umetnosti i da li je to bio bend Argus? 

Moji kreativni počeci datiraju i mnogo pre benda Argus. Može se reći od rođenja, jer su i moji pokojni otac Nenad i stric Predrag bili vanredni umetnici, pa je valjda sve to za mene bilo prirodno od samog dolaska na ovaj svet.

Sve što sam radio do sada bilo su pokušaji da se dosegne umetnost, ma u kom mediju se izražavao, a pronalazio sam se na početku pre svega, u likovnom radu i muzici. Nešto kasnije i u poeziji, pa u konceptualnoj umetnosti i postao, može se reći, najuspešniji kao reditelj.

Šta je to što Vi u Vašim filmovima želite da prikažete gledaocu? Reklo bi se da Vi Vašom režijom zapravo želite da podstaknete gledaoca da sam počne da donosi zaključke i da razmišlja.

 Često ukazujem na probleme koji, pokazalo se imaju za ishod veoma loše stanje u društvu. Čak i veće od mojih očekivanja koja nastaju sublimacijom istraživanja i nepristajanja na masovno mirenje sa postojećim javnim sudovima. Voleo bih da je suprotno, ali nažalost pokazalo se da niti je Paraćin napredovao, niti je kultura procvetala u regiji, a i Beograd nije shvatio da odavno više nije urban. Da je drugačije, ne bih morao da objašnjavam bilo šta, jer iskrena kinematografija treba da podstakne publiku da aktivno učestvuje u samom delu. Dakle, današnja masa je do te mere unazađenja da film shvata samo kao zabavu, što je pogrešno. Najveći reditelji pravili su dela o kojima publika razmišlja. Može se reći da autori na taj način visoko uvažavaju gledaoca. To isto činim i ja, ali današnje tretiranje umetnosti u suštini nije doraslo tom nivou i prema tome ne mogu imati nakon svih iskustava neko preterano lepo mišljenje o masovnom ukusu. Moraju i oni sami nezavisno da se obrazuju i menjaju se. Ja im tu ne mogu pomoći. 

 

Kako popraviti stanje u kulturi u Srbiji i u regionu? 

Odavno govorim da ljudi sličnih senzibiliteta treba da se povezuju i rizikuju. Bez rizika, nema ni istinskih dela. Kada interes nadvlada, sve se urušav. Tako je već decenijama i tu nema vazduha za slobodoumlje. Takođe je bitno da se napomene i da, dok god tzv. institucije ne promene kurs prema autorima, ni autori ne treba da se obaziru na njih. Na kraju krajeva, šta god radili, prema poslu se treba ophoditi bez rezerve i to radimo zbog sebe, a ne da bi samo doživeli trenutak slave koji je sladak, ali može da bude i poguban po identitet stvaraoca.

Kako se Vi lično borite protiv najezde nekulture koje nam dolaze sa raznih rijalitija?

 Radim ono što sam i oduvek. Nadograđujem svoj duh i usavršavam svoje tehnike i dela koja, pokazalo se, ostavljaju trag.

Kako biste ocenili medije u našoj zemlji i da li imate utisak da oni više vrše propagandu nego informisanje stanovništva?

 Oni vrše teror nad jadnim stanovništvom koje, čini mi se, kao da pristaje na tu sadomazohističku igru. Bilo bi zanimljivo da se utvrdi ko je tu zaista lud.

Radite na solo albumu možete li nam reći nešto Više o tome? O čemu Vaši tekstovi govore? Da li je to o sistemu u kome živimo i da li je to možda neki novi bunt protiv tog sistema?

To je svakako iskonska i dosledna pobuna koja može biti delotvorna na jedan deo publike, ali istorija je pokazala da ljudi izaberu gotovo uvek one najgore, tako da će i te pesme imati verovatno dug život. Sa druge strane, ostavljam im i apsolutno autentičnu i iskrenu emociju.

Šta mislite o današnjim štampanim medijima i da li imate utisak da se sve svodi na pornografiju i nasilje?

 Mislim da ima više brutalnosti nego seksa. Dakle, za nijansu je lošije od onoga kako se zaista predstavlja i tumači. Nema tog termina kojim bi mogao da opišem to dugotrajno silovanje medija nad narodom. Mislim da je naredni korak živi snaf na TV-u. Videćemo da li će ljudi i to dopustiti.

Recite nam nešto o Vašim novim projektima na kojima radite?

 Ima dosta toga na čemu radim, pored već pomenutog solo albuma, pa da ne nabrajam sve, a videćemo već šta će od svega toga dopreti do masa.

Mnogo ljudi želi i da sarađuje sa mnom na njihovim projektima i to me raduje. Draga mi je svakako i saradanja sa Vama i na Vašoj muzičkoj kompilaciji za koju sam već snimio i objavio pesmu ”Ljudi u belom”. Videćemo da li ću stići da uradim i spot za tu numeru. Inače, paralelno radim i na spotovima za svoje pesme.

Ono što mi prija je i što sam angažovan kao glumac u par igranih ostvarenja. Tako ću se bar na kratko odmoriti od uloge reditelja, a moj novi dugometražni dokumentarac ”Marketing” stavio sam malo po strani na neko vreme, jer u celoj gužvi pre svega, oko filma ”Limunovo drvo” nisam hteo da krenem u montažu, da se ne bi desilo nešto posle čega ne bih bio u potpunosti zadovoljan. Inače, sa snimanjem tog filma je završeno još u januaru ove godine u Zagrebu.

Kada je čovek tako puno raštrkan, onda je nemoguće sve srediti na brzaka, a da bude potaman. Ja sam perfekcionista koji je i hiperproduktivan, a tu čovek mora biti i obazriv. Zbog toga odskoro neke stvari mudro i na kraći vremenski period odlažem. Valjda takav način promišljanja dolazi sa godinama. Čini mi se da pre nisam bio tako oprezan, već sam i previše objavljivao, a to možda i nije pametno.  

Share This