Dalibor Daničić – U cilju nema kraja (prikaz knjige)

 

 

Piše: Milan B. Popović

 

Nimalo slučajno se ova intimna zbirka pesama zove – upravo po prvoj, uvodnoj pesmi i zadnjem stihu nje, antologijskom, rekao bih, već gorepomenutom, naslovnom metaforičnom – U CILJU NEMA KRAJA – DALIBORA DANIČIĆA, pesnika, kojem je ovo, koliko je mojoj malenkosti poznato, debitantsko književno ostvarenje. Umetnik Dalibor Daničić ne beži od komunikacije sa čitaocem ali i sa Hristom, i postavlja mu mnogobrojna pitanja

I šta misliš
Srb je Hristov, raduje se smrti
Bogu hvala živ si
Verujem, verujem da jesam.

Dalibor Daničić je pravoslavno verujući čovek na tome mu treba čestitati u ova tzv savremena. Nazovi urbana, moderna vremena, kada vladaju stroge definicije i (pre)strogi kodeksi načina i ponašenja ljudi – često nakaradni – tako da knjigu U CILJU KRAJA NEMA, autora DALIBORA DANIČIĆA možemo staviti kao melem na duhovnu, ili duševnu pa i fizičku ranu. Toliko je jaka, iskrena i posebna. U današnje cinično vreme, topla, uplašena i usamljena, ali i dovoljno hrabra da stane rame uz rame na policama na kojima su knjige mnogo materijalno ali ne i duhovno moćnijih izdavača i izdavačkih kuća.

Tu se možemo dotaći, digresije radi, jedne moje kolumne posvećene pesniku i pesnicima, knjigama pesama, savremenicima i književnim izdavačima. Ne kažem da je ova kolumna dvosmislenog naslova “PESNIKE IZDAJU, ZAR NE?” , adekvatna za DALIBORA DANIČIĆA i njegovu knjigu, ali za većinu drugih poetesa i pesnika današnjice u Srbiji uopšte-jeste:

Književnost kao deo kulturne ponude stiže na najniže grane. Pre svega zahvaljujući književnom izdavaštvu koje je, doslovno i bukvalno, pre izdajništvo (i protiv) autora, nego bilo kakav (završni) deo književnog čina. Poraz (spuštanja) je moralne,  duhovne i artističke prirode.

Stanje na knjižarskim policama, koje su – ili je to, možda, produkt i neminovna posledica odnosa samih knjižara i njihovih mentora?- potpuno desetkovale i marginalizovale, uklonile i ponizile, gurnule smislenu poeziju na prašnjavi pod, zemlju, je takvo da je i takozvana „andergraund“ supkulturna opcija sve aktivnija, ubedljivo drži tron i poput bajkovitog i magijom opasanog, neotkrivenog zamka misli je. U sveopštem haosu štancovanja knjiga, kako etabliranih tako i anonimnih autora, koji  svi zajedno, čast izuzecima, u najmanju ruku, nedvosmisleno simbolizuju najdinamičniju ipsaciju. Mušku ili žensku – birajte sami.

Sa druge strane,  kada bi se temi pristupilo analitički, otkrilo bi se mnogo toga. Recimo, emotivna duša napiše knjigu. To nikako nije dovoljno ali je u celoj priči najlakše. Duša sama uradi korice i ilustracije buduće knjige. Sama se pobrine da zbirka ima recenzenta mada čuje u etru da “to i nije neophodno imati, po zakonu“. Ni to nije zadovoljavajuće. Duša, umorna, uradi lekturu. Nedovoljno, još uvek. Ukoliko se usudi da upita odgovorne u izdavačkoj kući da oni budu ti koji će pokriti troškove štampanja dela i izusti reč o eventualnoj organizaciji promocije – dobija poražavajući, negativan odgovor. Nadanja su uzaludna. Često se i izdavačkim kućama može čuti izraz „sponzorska knjiga“. Tako jeziv ali surovo iskren. To znači da se od pesnika traži, očekuje, da pribavi, nabavi, da sam plati izdavaču, ne bi li mu se knjiga odštampala. U najbezbolnijem slučaju po autora, da pronađe sponzore, donatore koji bi to uradili umesto njega. A to je tek krvav posao. Od toga kosa dobija snežno belu nijansu već u tridesetim godinama. Drugim rečima, upućen je da prosi i moli za svoje delo.

Izvesno je da (izvitoperenom) knjizevnom sistemu koji ne smatra poeziju elitnom duhovnom disciplinom, nedostaju ličnosti od autoriteta, pera, reči, da svrše posao kao to i dolikuje – po pomenutoj kulturnoj ponudi –  književnim izdavačima, umišljenim urednicima koje je vreme pregazilo pre prvih znakova klimaksa, foliranim PR menadžerima i ostaloj pratećoj bulumenti, uključujući i vanserijski talentovane sekretarice – spisateljice,  o kojima ne bi trebalo trošiti previše reči. Ili bi, ipak, trebalo.

Dakle, izdavačke kuće naplaćuju svoj logo i par slova svog imena. Papreno! Po zakonu tržišta, u skladu sa vremenom brutalnih dobronamernika u kojem živimo, ili to samo pokušavamo.

Na pesnicima se, tako, može nešto i zaraditi. I to je, eto, razlog da se izdaju pesnici. Važniji, možda, od svih onih razloga koji su važili nekada, u ranijim vremenima koja su cenila kulturu više nego što je to jednom zdravom tržištu potrebno.

U prvom delu ove knjige nalazi se poezija dok je drugi deo knjige autobiografski i piše o iskustvima, impresijama i razmišljanjima jednog od naših najznačajnijih ultramaratonaca.

RAZBIJ SVE RAMOVE I POKIDAJ SVE AMOVE

Meni je u ovom stihu dovolno sadržano esencije bunta i revolta koje Dalibor u sebi nosi,iako je krotak i smeran, hrišćanski, po difoltu-što bi kompijuteraši rekli! DALIBOR u svojim stihovnim rolama kazuje i teško izgovorene reči, na koje smo zaboravili… poput-dobrote …! Jednu pesmu posvećuje svom ocu – OČE MOJ. U pesmi RADOSNA TUGA DALIBOR DANIČIĆ neskriveno ima komunikaciju sa svevišnjem zabeleženu na papir, prekucanu na computer i odštampanu u knjizi. Tu vidimo koliko je on zapravo dubok u veri. To je za svako poštovanje i pohvalu što privatnu, što javnu, koju upravočinimsada ja!

Umetniče DALIBORE DANIČIĆU, meni je jasan naslov tvoje zbirke U CILJU NEMA KRAJA – i ja takođe hrlim tom cilju – sa obostranom radošću, ne bi li zaboravili na uvrnuti svet koji je svuda oko nas danas!

Toliko od mene za sada, a ostatak knjige ostavljam kao neotkrivenu tajnu kupcima knjige da je nabave i osete prave vrednosti i oplemene svoje slobodno vreme čitajući stihove, strofe, pesme i knjigu U CILJU KRAJA NEMA-pesnika DALIBORA DANIČIĆA!

Živ i zdrav bio Dalibore Daničiću do sledeće knjige!

Share This