I beše tu Cave

 

Piše i slika: Goran Šobić Sirano

Teške su bile devedesete. Ostavile su mnogo traga na svima nama, oduzele nam deceniju života pa se danas osećamo mlado, a izgledamo sredovečno. Tih godina sam radio na svom prvom albumu, međutim, u takvim vremenima niko nije prihvatao moje tekstove koji su umeli da govore o težoj, ružnijoj, strani života. Ali album “Murder ballads”, na kaseti koju sam kupio ispred SKC-a, poručio mi je: veruj u ono što osećaš, radi ono što želiš, budi ono što jesi!

Na prvi koncert Nicka Cave-a sam išao 2001. godine u Budimpeštu. Očekujući da samo uživam u bendu koji dobro svira stajao sam na oko 50 metara od bine. Ipak, oduševljen i svirkom i njegovim ubedjivim, sugestivnim nastupom doneo sam odluku da sledeći put priđem bliže. Taj sledeći put bio je na Sziget festivalu, takođe u Budimpešti. I bio sam u prvim redovima. Kako da vam opišem taj osećaj unetosti u nešto sa željom da te potpuno obuzme. Nakon povratka sa koncerta, u noćnoj radio emisiji koju sam tada vodio, na moj rođendan, 22. septembra, upriličio sam šaljivu emisiju pod nazivom „Nick Cave i ja zajedno slavimo rođendan“, puštao naizmenično moje i njegove pesme, i slušaocima poklonio telefonsko uključenje Nicka Cave-a iz Buenos Airesa. Naravno, to je bio jedan od mojih drugara koji je sa mnom razgovarao na engleskom i koji je na kraju odrecitovao “Into My Arms”. Dugo su na radio stizala pitanja da li se stvarno javio Cave.

Ređaju se albumi, Cave postaje sve melanholičniji, muzički nežniji, sa dosta klavira. Već na sledećem nastupu u Areni u Beogradu, 2008. godine iz prvih redova pratim tu mešavinu besa i bola, tuge i ogorčenosti, traganja i spoznaje. Nakon koncerta sam sreo Boru Čorbu i sa njim konstatovao da se videlo koliko uživa, koliko iskreno sve to radi. Dve godine kasnije kum me je zvao da dođem kod njega u Hamburg. Nećkao sam se, odlagao ali kada je rekao da je kupio karte za Cave-ov koncert spakovao sam se mesec dana unapred. I pazite sad – koncert je bio u klubu! Maksimum 400 ljudi! Prisnost je bila sveprisutna, dok smo uglas pevali zarazne refrene, držali ga za ruku i upijali svaku njegovu reč. A on se trudio da gori u toj želji da mu verujemo.

2011. i 2013. Cave je na EXIT festivalu. I dalje sam u prvim redovima, i dalje sve upijam, i dalje mu verujem, a on se i dalje sa istim žarom trudi. Od tada je prošlo nekoliko godina kako nije dolazio u naše krajeve, život je tekao.

I dočekao sam ga sinoć u prvim redovima, popeo se sa njim na binu, pevao kao da mi je prvi put, kao da nemam 48 godina, a Cave kao Cave, pevao je kao da mu je prvi put, kao da nema 60 godina. Jer ništa nije važno u životu osim da nastavimo dalje, da verujemo u ono što osećamo, da radimo ono što želimo, i budemo onakvi kakvi jesmo.

Da će koncert biti odličan znali su svi oni koji su ranije bili na njegovim koncertima, kao i oni koji su znali da je njegov koncert iz 2008. godine proglašen koncertom godine u Srbiji. A šta drugo očekivati od nekoga ko živi na bini od 1979. godine. Od tada je objavio prvi album sa svojim prvim zvaničnim bendom The Boys Next door, tri albuma sa bendom The Birthday party, dva albuma benda Grinderman i 16 albuma sa The Bad Seeds. Pored toga objavio je i dvadeset albuma sa muzikom za filmove, četiri live abuma, nekoliko singlova. Ali se bavi i ozbiljnim pisanjem pa je paralelno uz muziku objavio i sedam knjiga, što pesama što romana.

Kako je rekao, upravo taj život na bini mu je pomogao da nakon pogibije sina ne legne u krevet i nikada više ne ustane, i nastavlja: “Jednostavno nastaviš da živiš i radiš ono što znaš da radiš”. A on jedino zna da se bavi muzikom. Tako da upravo na ovoj turneji promovišu najnoviji album The Bed seeds-a “Skeleton tree”. Obzirom da je dugogodišnji član benda, klavijaturista Conway Savage, podvrgnut operaciji tumora mozga “The Bad Seeds” su u Beograd došli u sastavu Nick Cave, Warren Ellis , Martyn Casey, Thomas Wydler, Jim Sclavunos, Larry Mullins i George Vjestica (gitarista, kog je Cave posebno predstavio naglasivši da je poreklom iz Srbije).

O produkciji, zvuku i svetlu, fantastičnim aranžmanima, izuzetnim svestranim muzičarima koji sviraju po nekoliko instrumenata, kao i o nestvarnom Warren Ellis-u ne treba puno pričati. Sav taj savršen spoj i ugođaj stvoren svakodnevnim radom i trudom, da bi se nama predstavio u dva i po sata, je jedina moguća muzička potka koja tako emotivno i bez greške prati „propovedi“ Nicka Cave-a.

A kako drugačije nazvati pesme koje traju 8-10 minuta kao što su „Jubilee Street“, „Higgs Boson Blues“, „Stagger Lee“ ili „From Her To Eternity“ izrečene u dahu, direktno u lice svima nama. Pa nas onda malo umiri sa „Into my arms“ i „Ship Song“, ili nas rastuži pesmom „I Need you“, koju je otpevao sa očekivano mnogo iskrene emocije u telu. Standardi „Red Right hand“, „Tupelo“, „Mercy seat“ su uzbunili Arenu prepunu vikanja, pevanja, aplauza, zvižduka, dobacivanja koje Cave umiri jednim podizanjem ruke.

Sam bis sa „The Weeping Song“, odlaskom u publiku, komandovanjem celom Arenom sa sredine i povratak na binu sa delom publike koja je ukrasila binu dok je on izurlao:

He said „Mr. Motherfucker, you know who I am?“
The barkeeper said, „No, and I don’t give a good goddamn.“
To Stagger Lee.
He said, „Well, bartender, it’s plain to see
I’m that bad motherfucker called Stagger Lee.“
Mister Stagger Lee.

I za sam kraj, ukrašen delom publike oko sebe, ostavio nas je u noći sa nežnom i optimističnom „Push The Sky Away“:

I got a feeling I just can’t shake
I got a feeling that just won’t go away
You’ve gotta just keep on pushing and, keep on pushing and
Push the sky away

And if your friends think that you should do it different
And if they think that you should do it the same
You’ve gotta just keep on pushing and, keep on pushing and
Push the sky away…

Jer kao što je rekao, samo moramo nastaviti dalje, jednostavno. Kao u izvodu iz intervjua za GQ:

Rekao sam Vorenu nedelju dana nakon što je Arthur umro: Jednostavno nastaviš, znaš. Nisam čak ni znao o čemu pričam. Ja sam bio, kao: Nastavićemo raditi sve što radimo. Nastavljamo to. Delimično, on predlaže, iz „neke vrste bizarne odgovornosti “ prema onima oko njega. Ali i zato što nije mogao da vidi drugu opciju. „Nije bilo kao hrabrost ili bilo šta, samo nisam znao šta drugo da radim. Sve što sam znao je da radim ono što znam da radim, i to se nastavlja. Mislim da sam znao, fundamentalno, da ako legnem, nikad više ne bih ustao“.

Share This