INTERVJUI

Dejan Drvenica - dizajner

04.04.2003.

 

 

 

povodom izložbe Merenje vremena

neki rok: Šta misliš o koncepciji po kojima se održava najveći broj izložbi u Srbiji?

Drvenica: Ljudi dođu na izložbu i onda šapuću kao da su u crkvi, gledaju slike i pitaju se šta da obuku. Svuda u svetu na izložbe ulaze sa ulice sa rancima, to je javna stvar, kao da ulaziš u poštu jer to je jedna obična normalna stvar. Nema nikakve fame, suština je u gledanju onoga što je na zidu. Tako sam ja odlučio da pustim rock muziku na izložbi da bi se ljudi opustili, na stranu što ja tu muziku volim. Opet, s druge strane, ovo je prilika za početak puštanja takve muzike na ovakvoj izložbi, jer nudim ljudima satove. Posle ovoga, na sledećoj izložbi kad pustim takvu muziku reći će – pa dobro to je njegov fazon.

neki rok: Reč-dve o tvojoj izložbi? Zašto baš naziv Merenje vremena?

Drvenica: Pre svega to je izložba dizajna, a satovi su ustvari – reljefi, skulpture, slike i kada na njih staviš skazaljke, dobijaš sat. Svaka od tih slika je mogla da ide bez sata, ali im time daješ upotrebnu vrednost. Merenje vremena je samo naziv da skrene pažnju da su to satovi a ne samo izložba dizajna. Nema neke promišljenosti i filozofije u nazivu, dok u svakom satu ima promišljenosti. To je dobra ideja koja je likovno i zanatski dobro obrađena. Merenje vremena može da bude objašnjenje za mnoge stvari jer samo merenje vremena zvuči utopistički jer vreme ne može da se meri a ni sat nije merni instrument. Kada bi poređali sve satove po vremenima i vremenskim zonama to bi već imalo smisla. Biće tu i neke stvari koje su naizgled potpuno bez veze - npr. sat koji na prvi pogled pokazuje pogrešno vreme jer mu dvanaestica nije na uobičajenom mestu, ili tzv. srpski sat koji ima 130 minuta (kao aluzija na poslovično kašnjenje u nas).

neki rok: Imam utisak da se vešto poigravaš sa smislom, sve je naizgled besmisleno, ali u sebi ima neku dublju simboliku i smislenost?

Drvenica: Naravno. Kada bih hteo da izložbi dam besmislen naziv, nazvao bih je Novi Beograd zato što ulice i brojevi na njemu nemaju nikakvog smisla, ali kada gledaš na plan odozgo – sve je savršeno smisleno.

neki rok: Pošto sebe definišeš kao velikog ljubitelja kuhinje, da li za tebe postoji nekakva spona između kulinarstva i dizajna?

Drvenica: Dizajn je predstavljanje nečega na dobar način kako u ranom prostoru, tako i u kulinarstvu. Imao sam profesora koji je predavao Teoriju forme – to je možda najvažniji predmet. To je suština manipulacije tačkama, linijama i bojama u želji da ih pretvoriš u neki format. To je osnova dizajna koju ako savladaš, imaš zanat u rukama. Njegov stav je bio – trudite se da vam ceo život bude remek delo i da dobro izgleda. Nama je to bilo smešno jer ga nismo razumeli. Drugim rečima, dizajn jeste primenjena stvar i kada svuda to uradiš, dobijaš total dizajn i onda te ljudi zovu neobičnim čovekom. Mene lično čudi da možemo podjednako da jedemo iz normalnih ili papirnih tanjira jer mi nismo ljudi bez tradicije. Postoje neki ljudi koji jedu da bi živeli, a ja živim da bih jeo. Postoji neka gastronomska kultura, ali to je čista kreativnost. Ono što je umetnost u tome je manipulisanje začinima. Ja stalno mešam od kineske, preko argentinske do ruske kuhinje.

neki rok: Da li se kultura ogleda i u licu Bepgrada?

Drvenica: Stranci kada dođu kod nas kažu da im se sviđa kako izgleda Beograd, samo je prljav. Time oni ne misle da su prljave ulice, nego na bacanje smeća, što je stvar mentaliteta i kulture naših sugrađana.

neki rok: Žene su dosta zastupljene u tvom dizajnu, da li je to svesno ili ...?

Drvenica: Žene? Ima i žena na satovima. Postoji jedan portret gde je žena prikazana kao da je đavolova nevesta, a ima i dozu erotičnosti. Ima jedan sat koji izgleda tako da se svidi svakoj ženi. Inače puno crtam aktove na grafikama i crtežima, a žene su uvek jake i stabilne i nisu prikazane kao neka nežna stvorenja koja treba čuvati. Zašto je tako – ne znam, to bi neki psiholog mogao bolje reći. Ono što znam je da to ne radim svesno.

neki rok: Da li misliš da si komercijalan i da li uopšte želiš da budeš takav?

Drvenica: Ja stvarno želim da budem komercijalan, ustvari najkomercijalniji, kao što je to nekada bila Brena. Tačnije, ljigavo komercijalan, ali na žalost ja to ne mogu. Kada nešto umem da radim, ja to radim onako kako treba.

neki rok: Znam da si se bavio i rock muzikom ranije. Ispričaj nam malo o tom periodu.

Drvenica: Pre sto godina grupa se zvala Etil-alkohol i vežbali smo u DOB-u. Pošto je u modi bio novi talas, došao sam na ideju da svako uzme instrument sa kojim ima najmanje veze i da odsviramo neku našu pesmu – da vidimo kako će to da zvuči. Na to je bubnjar rekao da slobodno mogu da nastavim da pevam. Komšija mi je nakon jedne naše svirke izjavio da ja nikada ne bih pevao da Pistolsi nisu izmislili pank. A bio sam bolji pevač od mnogih današnjih.

neki rok: Šta misliš o basketu?

Drvenica: O košarci ne mogu da pričam kao o životnom stavu jer sam najnetalentovaniji košarkaš koga sam u životu video. Jedino postoji mogućnost da me moj sin prevaziđe u toj netalentovanosti.

neki rok: Da li to što sebe kudiš i iznosiš svoje loše osobine treba da bude plus?

Drvenica: To je sve istina. Bio sam loš košarkaš, ali sam bio koristan fudbaler, solidan atletičar (dobro sam trčao na 800 i 1600 metara – ali nema kontakta pa mi nije bilo interesantno) i jako dobar bokser. Mnogi su dobili batine, mada sam karijeru završio batinama koje sam ja dobio. Međutim, mislim da generalno nisam tip čoveka koji je dobar za sport jer nisam spreman za žrtvovanje. Mada imam taj takmičarski duh u svemu koji mi možda smeta u poslu. Postoji ta vrsta sujete – biti najbolji u nečemu ili među najboljima, u smislu da mi je potrebno da mi neko drugi potvrdi da je ono što radim dobro. To je valjda ono srpsko u meni.

neki rok: Čini se da kombinuješ neke neverovatne forme u svojim dizajnerskim rešenjima.

Drvenica: Kada ljudi kažu ja pišem za sebe ili ja crtam za sebe – lažu, jer ko slika za sebe to nikome ne pokazuje. Verovatno nemaju dovoljno sigurnosti u sebe same. Ja sam tako uradio sat koji bi trebao da se svidi homoseksualcima. Zna se koji je njihov simbolizam i od čega se može napraviti nešto, jer niko ne može da kaže da Versace nije dobar dizajner. Moj stav o homoseksualizmu je da su oni bolesnici i baš me briga što će neko reći da je to potpuno kulovski, seljački stav. To ne znači da ja neću to koristiti u dizajnu. Postoji pravac koji se zove kamping – uzimanje detalja iz kiča i njihovo spajanje u nešto što jeste umetnost, odnosno nije kič. To je veoma težak pristup i veoma retko se koristi, ali kada se uspešno primeni izgleda fenomenalno. A rizik je da si uvek na granici da se sunovratiš u kič.

neki rok: Zašto si postao član pokreta Neki Rok?

Drvenica: Ja sam shvatio celu ideju da bi neki rok trebalo na neki pacifistički način, koji meni lično odgovara, da izgura prave vrednosti i da ih postavi na pravo mesto i da skrene pažnju da se za te vrednosti još uvek treba boriti. Zato mi se sviđa da budem deo toga.

neki rok: Zašto ti miran put ne odgovara?

Drvenica: Ma, OK je, samo nije u duhu, mentalitetu i tradiciji Srbina da kaže da se plaši tuče ili da neće nešto da rešava na taj način. Mada tuča sama po sebi nije pametna. Upravo je komunikacija vrednost, a tuča nije. Ona je pogrešan hormon i pogrešno usmeren adrenalin.

neki rok: Planovi?

Drvenica: Sledeće što planiram da radim je izložba dizajna lampi. To bi trebalo da bude performans u obliku rock koncerta u kome bih dizajnirao ljude, prostor i osvetljenje.