INTERVJUI

Aleksandar Petrović - Aca Seltik

07.08.2003.

 

 

  Za sve one koji se po prvi put upoznaju sa grupom Orthodox Celts...

Onda nema potrebe da se upoznaju ako za ovih 10-ak godina nisu čuli, šalim se naravno.

Kako su nastali ?

Volim da kažem da je to bio “touch of God” i stvarno sam ubeđen da su to totalno svete stvari, neka metafizika ljuta je tu umešala svoje prste. Neki duhovni svet. Meni je prvo bilo fascinantno to što sam počeo da radim sa ljudima sa kojima se nikada pre toga nisam upoznao, gledajući ovu postavu Kelta i druge postave kroz koje su Kelti prošli za svih ovih 10-11 godina, postoji rečenica koja to najbolje opisuje: “Nas sedmoro da nismo u istom bendu, verovatno se nikad ne bismo našli”. Stvarno mislim da je Bog tu umešao prste i nas sedmoro postavio na jedno mesto i rekao: “E sada ćete vi tu da radite to i to”.

Da se vratimo na obične stvari. Počelo je tako što su Kelti postojali kao instrumentalna trojka koja je tražila pevača, a ja sam bio frontmen koji je tražio bend, jer ja ne volim za sebe da kažem da sam pevač. Sticajem okolnosti desilo se da smo se našli preko zajedničkih prijatelja, probali smo onda se ispostavilo da je to dobro, a ostalo je istorija.

Ono što je važno, koliko vas ustvari ima? Pošto se uvek svi pitaju da li vas ima 10 ili 160?

Najuža varijanta je standardna sedmorka, a što se tiče instrumenata klasična ritam sekcija bubanj i bas, akustična gitara, violina, frula, mandola, mandolina ili bendžo i frontmen. U proširenom sastavu idu i klavijature.

Kako se zovu ljudi iza instrumenata?

Ana Đokić, Dejan Lalić, Dejan Grujić, Dejan Popin, Dušan Živanović, Vladan Jovković i mene znaš.

Uvek kada se govori o Heavy Metalu svi iznova otkrivaju da je Aca Seltik metalac. Pošto su to već mnogi otkrili, pitaću te kako spajaš Metal i etno zvuk Irske?

Mogao bih da ti pričam sa 2 stanovišta. Prvo je moje lično, ja sam i jedno i drugo. Jedna strana moje ličnosti je Heavy Metal, a druga je irski folk. Činjenica je da ja u Heavy Metalu nalazim irski etno i u irskom etno zvuku nalazim Metal. Meni su to jako spojive stvari. Drugo stanovište je da postoje tri kompatibilne vrste muzike: etno folk, čista klasična muzika, heavy metal & hard rock. Svaka od njih sadrži neku dozu druge dve, da li u nasleđu, da li u izrazu, da li u pravcu ka kome se teži.

Paralela irski i domaći etno?

Jako su kompatibilni, čekaj mi ovde govorimo o srpskom etno zvuku, a ne o turbo folku i turbo džihadu. Dakle melodični su, imaju pokretačke ritmove, neparne i lomne ritmove. Kada zavirimo u srpski etno zvuk mi tu nećemo naći samo šumadijsku dvojku, naći ćemo 7/8, 15/8, naći ćemo ritmove koji se kasnije vezuju za Vlahe, Južnu Srbiju, Makedoniju. Gledano sada to je možda tako, ali nam srpska srerdnjovekovna muzika pokazuje nešto sasvim drugo. Iz tih razloga ja mislim da srpski i irski etno potiču iz istog korena.

Ako bi podelili irski etno i srpski etno, gde bi bio Aleksandar Petrović?

Vrlo diskutabilno. Mislim da bih “Staru Vlajnu” prepevao na engleski ili obrnuto. Veruj mi našao bih kompromis.

Ne postoji hiruški rez?

Ne može da postoji. To je kao kada bismo radili transplantaciju jetre bez anestezije i hiruških instrumenata na čoveku.

Šta je prva asocijacija kada kažemo neki rok?

Postoje dve varijante. Kada neko stariji iz kraja kaže: “Neki klinci u podrumu rokaju neki rok ili odgovor na pitanje šta svirate, neki rok. Čini mi se da je to pojam neke grupe ljudi, a ipak je suviše širok da bi se sveo na grupu ljudi. R'n'R je dominantna muzika u svetu. Jednostavno neki rok bi mogao da se okarakteriše kao maksima koja definiše ljude koji slušaji R'n'R.

Da li su potrebni ovakvi sajtovi o RNR-u, časopisi, ... na kraju i čitav pokret, ili to RNR-u uopšte ne treba?

Treba i to iz jednog prostog razloga. Fasciniran sam koliko ljudi sluša rok, ali ga shvata potpuno pogrešno. Mislim da takve stvari tipa elektronski i štampani mediji moraju da imaju edukativnu ulogu, da se zna ko o čemu peva, zašto peva, kako peva, zašto on misli da je u pravu.

Pokret Neki Rok na svom sajtu ima link ka bontonu. Da li se može reći da se za rok vezuje slobodno ponašanje koje ne treba ograničavati ili rok podrazumeva kulturu i lepo ponašanje?

Nije to stvar roka, to je stvar bića. Ne mogu ja da pričam o sebi, reci mi ti da li sam lepo vaspitan, da li imam pristojne manire?

Naravno neosporno, no moje pitanje je da li rok oslobađa?

Postoji jedna doza slobode koja mora da se dozvoli. Npr. sa gledišta rok tekstopisca, ako u određenom trenutku poželim da upotrebim reč fuck ili shit ... u pesmi i mislim da je to najadekvatniji izraz, onda mi se mora dozvoliti sloboda da upotrebim takav izraz koji će najbolje dočarati ono što se dešava u pesmi. Upotrebiti psovku i psovati 24h na dan nije isto. Mora da postoji bonton. Da sam kojim slučajem na nekom položaju koji bi mogao neke stvari da promeni, morao bi da se donese zakon o bontonu, zakon o ponašanju na ulici, zakon o Beogradu (zakon o gradovima) u smislu da neko ko dođe u Beograd mora da se ponaša kao Beograđanin, a ne recimo kao Finac i da očekuje da se ostatak Beograda prilagođava njemu. Po mom mišljenju ne može se ići na posao u mini suknji, kratkim pantalonama, majicama bez rukava, papučama pogotovo. Ja se grozim kad nekog vidim u gradu u papučama. Meni je to pljuvanje samog sebe. Nije mi grad moja dnevna soba i krenuo sam da gledam TV. Postoje drugi ljudi koje ugrožavamo svojim ponašanjem.

Zar ne bi donošenje ovakvog zakona dovelo da ugrožavanja ljudskih prava? Prava da čovek hoda u papučama, sa dekolteom kako si rekao blago degutantnim.

Da posmatramo to sa moje tačke gledišta. Da li je to ugrožavanje mojih prava to što će neko da mi se pojavi sa dekolteom do pupka? Ugrožena su ako ništa drugo moralna prava, moralni kodeks koji ja imam. Zašto bih ja to morao da gledam? Mora da postoji univerzalni moralni kodeks koji će svi da poštuju. Bojim se da je ovde uništen taj pojam morala. Ovo je za temeljniju raspravu, pozvaću se na Platona “Najveća je sloboda u okviru zakona”, postavi granice svog poseda i radi šta hoćeš. Izvan tih okvira ponašaj se po zakonima koji su postavljeni tamo gde se nalaziš. Ovome je i vrlo blizak i moj predlog zakona o gradovima. Dosta sam proputovao, moram priznati, u svakom gradu na svetu postoji neki određeni ulični bonton. U Londonu, čovek prelazi na crveno svetlo, žuri na posao u prolazu svoju vizit kartu daje policajcu i kaže: “Javite mi se molim Vas da platim kaznu žurim na posao morao sam”. Kod nas ako nekog pogledaš, a njemu se tvoj pogled ne dopadne, samo što te ne ubije. To su stvari koje mene užasavaju. Definitivno ovaj narod mora da prekine da se tripuje i na neku bezrazložnu žestinu i gluposti, a mislim da će kroz bonton sve to doći na svoje.

Kada smo već kod bezrazložne žestine, to je nekako dobara osnova za pitanje o razložnom ili bezrazložnom korišćenju alkohola. Kelti pevaju o piću: “Mi pijemo sve što stignemo” - Drinking Song.

Volim da popijem, ali ne smatram sebe alkoholičarem. Moje mišljenje je da postoje dve kategorije alkoholičar i alkos. Alkoholičar je zavisnik od alkohola, bolestan čovek. Sebe volim da zovem alkosom jer volim da sednem u kafanu, popijem piće, ali mera mora da postoji do one granice da čovek zna šta radi. Naravno i ja sam se par puta napio, ali nikada nisam pravio nikakve ekcese. Jedno je popiti i biti veseo, a drugo popiti i biti nasilan.

Da li je moguće provesti se dobro bez alkohola? Da li si se na nekoj žurci, slavi, svadbi dobro proveo, a da nisi pio?

Da naravno. Ti mene znaš iz onog perioda kada u mom životu nije bilo ni A od alkohola i to 5-6 godina. Kod mene je to drugčije, kada mi se ne pije ne pijem i ne dozvoljavam nikakva uslovljavanja, moram da popijem rakiju da se domaćin ne bi uvredio. Ne hvala ja ne pijem, možemo da se kucnemo glavama. Ako čitavo društvo pije, a meni se ne pije, ja svakako neću piti.

Znači društvo nije pokretač i opravdanje?

Naravno da nije. Zašto bi bilo? Sve se u životu svodi na individualno hteli mi to da priznamo ili ne. Društvo ne treba da oblikuje čoveka 100%, uvek treba da postoji neka doza samokontrole i samopouzdanja.

Još jedna od tema kojima se bavi pokret Neki rok je narkomanija. Upravo je društvo čest izgovor mladih koji krenu ovim opasnim putem. “Probao sam jer su probali i drugi, probao sam da bih se dokazao i da bih dokazao društvu da i ja to mogu...” Tvoj stav?

Kod mladih ljudi postoji doza radoznalosti koja je prevaga u tom životnom dobu. To je period samodokazivanja. Zašto ne. Ne iz razloga što postoji toliko primera, evo iz mog ličnog okruženja, prijatelji koje sam mogo voleo, a koji su probali jednom i nikada više, ali se nikada više nisu ni vratili. Ako kupiš kartu u tom pravcu, budi svestan da nema povratne karte.

Da li veruješ u priču o lakim i teškim drogama?

Ne! Jer jedna utire put drugoj. Čovek mora da bude svestan sebe i svojih postupaka.

U tinejdžerskom periodu kada čovek počne da koketira sa samim sobom, da li može da bude svestan sebe i svojih postupaka?

Sada u ovim uslovima u kojima smo mi sada, mislim da ne jer ovde definitivno vlada neko ludilo. U Evropi smo, ali i nismo, niti smo ekonomski stabilni, a kao životarimo, niti živimo luksuzno, a nismo ni na ulici. Taj identitet se nalazi u onome da moraš da budeš drugčiji. Nekada je čini mi se bilo lakše, danas klinac mora da postane krimos da bi sebi dokazao neke stvari. Meni je bilo dovoljno da pustim kosu da bi bio svoj, bilo mi je dovoljno da popijem pivo. Sada je potpuno druga priča. Jako je teško naći sebe. Čovek mora da bude strahovito jak da bi izvukao iz sebe ono što u stvari jeste.

Mlad čovek nalazi se pod uticajem šarene štampe, šarenih medija, a sa druge strane škola nedovoljno ili uopšte ne poklanja pažnju životnim temama. Nema priče o seksu, drogama, kontracepciji, alkoholu, kriminalu...

Kada si već to pomenuo navešću jedan strašano surov primer. U porodilištu Narodni Front pojavila se devojčica od 16 godina koja rađa četvrto dete. Nemože niko da me ubedi da je normalno to da se ona udala u dvanaestoj godini, a verovatno je i pre toga krenula u seksualni život. Ako to postaje normalno, onda postajemo primitivna animalna zajednica.

Zakon dozvoljava sa 16 godina, a usvetu se ta granica pomerila na 14 godina.

Zašto bi taj zakon bio normalan? Ne želim da postanemo 55 američka država i ne želim da moje dete u četvrtom razredu sa 10-ak godina kaže: “E ćale, kresnuli smo se, zapalili smo džokavac, bilo nam je super, venčaćemo se prekosutra”. Meni je to potpuno suludo.

Patrijarhalnost, može li ona da pomogne?

Porodica mora da postoji kao stub društva. Očigledno da su stubovi društva ovde vrlo sumnjivi, ne želim, zaista ne želim. Otići ću na vrh Tare i napraviti kolibu svojim rukama, ograditi minskim poljem i ne želim nikoga da vidim.

Koliku odgovornost nose poznati svojim ponašanjem i izjavama?

Ogromnu, najveću.

Da li su oni toga svesni?

Ne, većina ne, jer da jesu nikada sisata i gabaritna plavuša ne bi izašla na binu sa nogama golim do bedara i sa sisama do pupka otkrivenim. Zaista ne želim da moje dete ide tako u školu, jer to postaje normalno, postaje default. Potpuno suludo. Pogotovo ne želim da mi dođe bivši metalac i peva o tome kako bi svu svoju kintu potrošio na drugare samo da mu ribe igraju po stolu. Ma pali bre!

Poznati i droga, a znamo da su zbog toga neke grupe kompletno nestale?

To je bilo par godina pre mene, oni su imali par godina za njih, ja sam dobio par godina za sebe. Neosporan je nihov trag u muzici, neosporna je njihova popularnost i danas. Uzmimo na primer Milanovu (EKV) popularnost, to je zbog toga što je on pisao filozofske, jako teške i dobre tekstove. Nigde u svojim tekstovima nije naveo da treba da duvamo, da se drogiramo. Njegov i njihov kraj treba upravo da bude poruka i opomena.

Mnogi koji favorizuju droge koriste kao argument upravo to da Milan ne bi pisao tako dobre tekstove da nije bio pod uticajem narkotika.

Nije tačno. Po tom rezonu bi ja sve svoje pesme trebao da pišem mrtav pijan. Samo sam jednu pesmu napisao, a da sam bio pod uticajem alkohola. Sve ostale sam pisao mrtav trezan. Već i drugo pivo otupljuje čula i uspavljuje talenat. Isto je i sa narkoticima, pre bi se reklo da su oni ubice talenta i onog što je umetničko u čoveku. Nikakav stimulans ne može da donese talenat ako on već ne postoji.

Koji je tvoj generalni zaključak droga i život?

Ako ni zbog čega drugog nemojte da probate iz straha da vam se ne svidi. Ako vam se svidi quoter heroina, u sledećem stadijumu će vam se svideti half, a posle toga verovatno ćete da volite samo svoj grob. Čak neka i strah od lepog bude ono zbog čega nećete otići u tu krajnost i izabrati smrt.

Da li bi dao neku poruku onima koji čitaju ovaj intervju?

Gradite sebe duhovno. Ako izgradite sebe duhovno lako ćete na svetovnom nivou imati mnogo uspešniji život nego što bi se dalo pretpostaviti.

Trenutni planovi i akcije?

Imam puno ideja u glavi. Postoje nekoliko načina na koje mogu da izrazim sebe. Svaki dugoročni plan je realizacija onih malih kratkoročnih. Trenutno su moji kratkoročni planovi vezani za žive svirke kojih će biti sve više, novi album će doći sam od sebe. Što se tiče moje radijske karijere svečano i zvanično mogu da objavim da će 31.8.2003.godine na IDEA-radiju startovati emisija u nedeljnom terminu od 19 do 21 h.

Svi oni koji vole radio mogu da pronađu nešto za sebe jer je emisija upravo tako i koncipirana da ima stalne izmene i da uvek iznenadi. Otkriću još da će emisiju voditi lud, šašav i potpuno neodoljiv voditeljski par. Posetiocima sajta ostaviću da sami otkriju ko je drugi voditelj kao i sve ostale čarolije.

Sem muzike i radija imaš li još neko polje interesovanja?

Verska filozofija i alternativna istorija, ali da bismo pričali o tome bio bi nam potreban još jedan ovakav intervju.

Počeli smo sa RNR-om pa da onda ovaj intervju ciklično i završimo. Tvoja definicija RNR-a?

It's only rock and roll but i like it. Ceo život je R'n'R.

Siniša