Bila jednom jedna zemlja…..

Ivan Stanimirović Rizinger – Jugosloven K. (prikaz knjige)

Take it or leave it books/2020.

 

 

Piše: Bojan Nikolić

Rođen sam prekasno da bih bio rođen ranije. Tek 1981. To znači da sam, u svojoj detinjoj naivnosti, propustio poslednje trzaje nekad moćne i uređene države. Ta Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija je bila i moćna i uređena država. Sigurno nije bila najmoćnija na svetu, ali je bila, verovatno, najozbiljnija stvar koju smo kao narod stvorili. Ma šta vam govorili današnji menajči činjenica. Stvoreno je tada mnogo. Od jedne razrušene zemlje došlo se do prilično ozbiljne industije, infrastrukture pa i ozbiljne kulture. Uzmimo u obzir samo kinematografiju i književnost i tog perioda. Neuporedivo je sa današnjim stanjem. Tada smo imali dobitnika Nobelove nagrade i kandidata za čuvenu nagradu „Oskar“.

Baš takva uređena država, ili još važnije sistem, je zasmetao nekome. Nije se smelo na „brdovitom Balkanu“ živeti tako. Ne može, neka tamo „gologuzija“ da sebe poredi sa vladarima ovog sveta, Englezima, ili, ne daj Bože, Amerikancima. To je moralo da se sruši. Najbolji način za to je, naravno, divide et impera (zavadi pa vladaj). I nije im bilo teško da nas zavade. Verovatno zbog toga što smo, na kulturološkom nivou, praktično deca, divlja plemena. Njih je lako zavaditi. Malo šarenih perli, po koje ogledalce, vatrena voda i gledaj kako se kolju.

Žao mi je što smo se tako lako predali, što nismo jače branili to što smo imali. Istina je da je zlo povbeđuje jer dobri ljudi ne rade ništa. Dobri, normalni, obični… Nazovimo ih kako god želimo, suština je ista. Imadosmo, ne znadosmo, izgubismo, spoznadosmo. Deluje kao davna prošlost i kao Diznilend ono što smo izgubili, ako to uporedimo sa onim što danas živimo.

Šta smo dobili raspadom? Dobili smo skupinu kvazi države, koje su pod čeličnom okupacijom zapadnih gospodara, a čiji su eksponenti marionete za koje mislimo da vladaju. Dobili smo dugove, dobili smo rasprodaje imovine, dobili smo….. Izgubili smo mnogo više…

Poslednji trzaj, gašenje i komadanje ono šta smo imali i onoga što smo bili. To vreme pred sam mrak opisuje u svojoj knjizi Ivan Stanimirović Rizinger. Radi se o, moglo bi se reći, autobiografskom romanu, koji je ispresecan  intervjuima sa poznatim rokerima onog i današnjeg vremena. Dragoceno svedočanstvo, kako autora, tako i njegovih sagovornika iz tog perioda.

Ivan Stanimirović Rizinger rođen je 1967. godine u Kruševcu. Završio je Višu novinarsku školu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo 1989. i iste godine postao muzički saradnik Radio Kruševca i novinar nedeljnika “Pobeda”. Od 1990. do 1995. pisao za RTV Reviju, u kojoj je objavio preko 100 intervjua i prikaza najznačajnijih srpskih rok grupa. U Reviji “Pobeda” punih 10 godina, od 1990. do 2001, objavljivao je, svake nedelje, intervjue sa poznatim rok imenima u rubrici “Licem u lice”. Od 1992. do 1994. pisao za “Vreme zabave”, urednika Petra Lukovića, i poznat je po serijalu “Dobri bendovi Vojvodine”. Pisao je i za “Yu rock magazin” i “Pop rock”.

U periodu od 1994. do 1996. bio je muzički urednik beogradske izdavačke kuće “Take It Or Leave It Records”. Danas ponovo radi taj posao. Na Radio Kruševcu realizovao je preko 20 različitih autorskih emisija, od kojih su najznačajnije “Alter Rock Ego”. Glavni je urednik portala “Rockomotiva”.

Kao neko ko je, sa rokerske strane, bio u centru dešavanja Rizingeru je lako da naslika i verno prenese događaje iz sumraka, sutona, jedne države, društva, sistema, čega god hoćete. On događaje gleda tendenciozno, čak navijački, ali krajnje nenametljivo.  Ja se moram složiti sa tom njegovom nostalgijom. Današnje vreme mu daje puno pravo da se sa setom seća one Jugoslavije.

Opet ću reći, rođen sam prekasno i to vreme skoro da i ne pamtim, ali je autor uspeo da prenese deo atmosfere onog vremena. One neke čudne pojave i čudne ljude, koji bi nekoliko godina pre toga bili sečeni u korenu. A takvih je bilo svuda.

Izuzetnu posebnost celom doživljaju procesa daju baš intervjui. Ima ih ukupno dvadeset i kroz njih se može spoznati viđenje prosečnog Jugoslovena o događajima u tom periodu. A tu ima sagovornika iz, skoro, svih republika ondašnje države. Ako ne iz svih, ono iz svih koje su bile u centru zbivanja. I skoro svi su saglasni. Saglasni u čemu? To ostavljam vama da saznate čitajući ovu odličnu knjigu.

Sami intervjui ne bi bili dovoljni da se ispriča cela priča pa Rizinger, između objavljenih intervjua, opisuje ono što se njemu, u njegovoj okolini i penosi svoja razmišljanja, zapažanja pa i strahove. Sve to je upakovano odlično i teško je razlučiti koji delove knjiige su interesantniji, sami intervjui, ili ono što Rizinger opisuje.

Ovo je, po mom skromnom mišljenju, knjiga koju treba čitati. Iz nje se može dosta uvideti, saznati pa i doživeti, na neki način. Pomoći će vam da sagledate neke stvari iz više uglova. Da razmislite o dešavanjima tog vremena. Da vidite neku širu sliku. A ova se knjiga lako čita. I ne morate je čitati redom. Ja sam uživao u knjizi i pomogla mi je da neke stvari razjasnim. A siguran sam da će uživati svi oni do kojih knjiga dođe. I ne plašite se čitanja, to ništa ne boli. Možda je neugodno u početku, ali kasnije mnogo vredi.

Share This