Pesma bunca i plače u Milanovim stihovima

Milan B. Popović – Pesma bunca i plače (prikaz knjige)

 

 

 

Piše: Vasa Radovanović

U savremenoj srpskoj poeziji malo je glasova koji su prepoznatljivi i samosvojni u svojim stihovima. Malo je onih koji ne pate za ,,fanfaramaˮ domaće, uslovno nazvane, književne kritike i kojima je najvažnije da ne iznevere, pre svega, sebe kroz svoju poeziju. Jedan od onih koji se ne predaje i ,,ne prodajeˮ svoje stihove je, upravo, Milan B. Popović i njegova urbano-lirska poetika. On stremi sebi zacrtanim ciljevima, ali beskompromisno se trudeći da sačuva svoju dušu, što je očito dok čitamo pesme iz njegove nove knjige Pesma bunca i plače (drugo, dopunjeno izdanje). On nas svojim samosvojnim, buntovnim pesničkim govorom vodi prepoznatljivim stazama svog stihovanja.

Velika Isidora Sekulić je rekla: ,,Bez čega poezija ne može, to je život i smrt: bez čega život i smrt ne vrede, to je poezija.ˮ To je suština poezije i vera svih njenih podanika. Svih onih čiji život je neraskidiv od poezije, a jedan od njih je i naš pesnik.

,,Pesma bunca i plačeˮ je definitivno Milanov poetski dnevnik. Zato poneki njegovi stihovi, na trenutak, mogu da nam izgledaju depoetizovano, ali nas to izaziva da otkrivamo skriveni smisao pesnikovog mikrokosmosa. On na taj način uspostavlja dublju korelaciju sa nama i sugestivno nam prenosi najtananija osećanja svoje pesničke duše. Naglašene emocije, u ovom slučaju, nisu anahrone već ih on prepliće sa znalačkom upotrebom pesničkih oruđa (stilskih figura i slika). On, jednostavno, personalizuje svoj poetski izraz kroz sve proživljeno.

Kod pesnika je sve moguće kad naiđe teskoba osamljenosti – i da su pet plus dva nula. Kod pesnika je sve moguće i kad ,,luta, začaranom baštom, / glib blata živog, / života ga utapa, / stapa, / potapaˮ i kad mu niko ne poželi sreću u Novoj godini, čak ni većina onih kojima je on poželeo sve najlepše. On i dalje živi svoju poeziju. Ali, nažalost, sve manje njih veruje u nju. Zato i ,,Bunca i plače stara dama poezija, /
krvari suzama dok bljuje poslednja slova / na ustajaloj, zlata vrednoj hartiji.ˮ

,,Pjevamo da ne bismo bili sami, a nismo sami samo kad pjevamoˮ, napisao je Boro Kapetanović, jedan od najznačajnijih savremenih pesnika iz Republike Srpske. I Milan peva da ne bi bio sam, a verujem da će stihovi iz ove knjige naći put do svojih čitalaca, onih koji će umeti da ih na pravi način protumače. U tom slučaju pesnik je ispunio svoj cilj.

Milan je, pre svega, urbani pesnik snažnih filozofskih promišljanja o smislu bivstva, auto-poetske refleksivnosti, iz čijih stihova izleću emocionalni slapovi (poput onih u sjajnoj pesmi Nemam koga da pozovem u 04 ujutru). Priča nam o otuđenosti, usamljenosti, buntu pojedinca protiv establišmenta i svih onih u ovom našem tranzicionom okruženju kojima pojedinac, posebno ako je tananih i dubokih emocija, ne znači ništa, izuzev broja, i služi da, kao u poznatoj Rakićevoj pesmi, po celi dan ide u krug okrećući Dolap. Milan peva: ,,Mučna mi je i ta sama reč, / termin i pojam – prelaz (tranzicija!). / Kao da u svojoj potki krije otuđenje i laž.ˮ Ali on ume i da buntovno otera u Sve tri lepe, kao u istoimenoj pesmi.

U pesmama Milana B. Popovića se, iako su u slobodnom stihu, dosta oseti muzikalnost, a to nije neobično s obzirom da ga znamo i kao autora na čije su stihove komponovala i najznačajnija imena domaćeg roka.

Izdvojio bih sjajne uvodne prikaze knjige koje su uradili Dubravko Jagatić i Gordana Vlajić, impresivno su prodrli u srž Milanove urbopoetike. Takođe su i ostala tri recenzenta Tamara Lujak, Goran Skrobonja i Jasmina Malešević bili na visini zadatka, i na svoj način predstavili, kroz njihov prozni impresionistički vid, veličanstven duh unutrašnjeg turbulentnog metroa Milanove duše.

Milan je više od pesnika. Milan živi za poeziju, Milan ne živi od nje! On poeziji uzvikuje: ,,Ti si moj lek za vekˮ. Ali zna da ,,Umetnik je prepušten samome sebi.ˮ

Na kraju, izdvojio bih i odlične ilustracije Jakše Vlahovića.
Knjigu preporučujem ljubiteljima lepe književne reči.

Share This