Nikola Bizumić: Srbin koji je izumeo prvu mašinicu za šišanje

 

 

Nikola Bizumić je ime našeg pronalazača koji je prvi izumeo ručnu mašinicu za šišanje, popularnu nularicu. U zavičaju nije našao razumevanja za svoj izum, zbog čega odlazi u London gde ga ubrzo patentira i počinje da proizvodi. Za samo deset godina cela Evropa šišala se njegovom mašinom, a on se izuzetno obogatio i dobio plemićku titulu od engleskog kralja. Nakon smrti njegova imovina je bila veća od budžeta Srbije, a spor oko nasledstva od više stotina miliona funti traje do danas (više od sto godina) i zalazi u domen teorije zavere: Velika Britanija na sve načine izbegava isplatu nasledstva jer bi u tom slučaju bankrotirala.

Nikola Bizumić rođen je u fruškogorskom selu Neradinu, u siromašnoj porodici. Nakon završene četvorogodišnje škole put ga je odveo ka tadašnjem iriškom brici Petru Jovanoviću kome je trebao pomoćnik i koji ga prima za svog šegrta. Berberski zanat učio je u Irigu i Rumi.

Šišajući mušterije makazama, došao je na ideju da konstruiše mašinu koja bi unapredila berbersku delatnost, odnosno ubrzala postupak prilikom šišanja. Uskoro skicira prvu ručnu mašinicu za šišanje i ideju iznosi gazdi. Kod svog majstora nije naišao na razumevanje, štaviše, bio je izvrgnut ruglu i sprdnji čak i kod lokalnih meštana.

Zbog toga je napustio Irig i prešao u Rumu, gde je 1836. godine položio kalfenski ispit. Ni tu nije uspeo da pribavi 100 forinti da bi napravio i patentirao svoju zamisao. Niko nije bio zainteresovan da mu ih pozajmi, čak su ga smatrali šarlatanom i čudakom.

Zbog toga rešava da sreću potraži daleko od svoje zemlje.

Gotovo praznog novčanika napustio je zavičaj 1855. godine i otišao u London gde je našao finansijere za svoj izum. Pošto je osigurao patent na svoje ime, mašinica je ubrzo počela da se proizvodi i izvozi. Britanija je proizvodila i na veliko izvozila ove mašinice celom svetu. Već 1865. godine nije bilo berbernice u Evropi koja nije posedovala jedan ovakav alat.

Nikola je počeo izuzetno da se bogati, a dobio je i plemićku titulu ser, koju dodeljuje engleska kraljica. Da bi se lakše i više probio u svetu biznisa, uzeo je tipično englesko ime – Džon Smit. Umro je 1906. godine kao veoma bogat čovek. U Londonu danas postoji ulica koja nosi njegovo ime. Nakon smrti njegova imovina procenjena je na 22 miliona funti sterlinga, što je posle II sv. rata bilo veće od budžeta tadašnje srpske države.

Bizumić se nije ženio i nije imao potomke. Svoje ogromno bogatstvo u testamentu je ostavio rođacima do šestog kolena. Ali, pitanje nasleđa ostalo je sve do danas nerazjašnjeno. Niko od naslednika nije dobio taj novac. Prema nekim podacima, Moša Pijade i Petar Karađorđević, pokušali su da naslednicima omoguće da dođu do nasledstva, ali bez uspeha. U rodnom selu Nikole Bizumića danas čak postoji priča da Englezi neće da daju novac naslednicima, jer bi u tom slučaju britanska banka bankrotirala (s obzirom da je u pitanju suma od nekoliko stotina miliona funti).

Zavera Engleza:

Postoji još jedna nova tvrdnja lokalnog sveštenika, prezvitera Georgija Zeljajića Sredanova, koja ide u prilog tezi o engleskoj zaveri. On navodno tvrdi da u starim crkvenim knjigama, u kojima su upisani svi novorođeni neredinci, nema Bizumića koji su rođeni u 19. veku:

„Pazite, svi su upisani, ali ne i Bizumići. Ako pažljivije pogledate, videćete da su neke strane pocepane. Pretpostavljam da su upravo na njima bili upisani novorođeni Bizumići. Ko je, kada, i zašto to uradio, ne mogu da znam. Ali ako dozvolimo sebi da to tumačimo kroz teoriju zavere, lako možemo zaključiti da su Englezi došli čak ovde i iscepali strane kako bi uništili jedini dokaz o mogućim naslednicima. Ne kažem da je to istina, ali je to jedan od mogućih scenarija. Na kraju, zašto bi neko cepao strane iz crkvenih knjiga?!”

Prema tvrdnjama jedne od naslednica, Nikola je kršten u manastiru Grgeteg i zaista je list njegove krštenice odande iscepan. Prema njenom mišljenju, verovatno su naslednici pokušavali da se domognu bogatstva, pa na taj način uništili trag o samom Bizumićevom rođenju. Moša Pijade je tokom rata bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici sa izvesnim Bizumićem i čuo tu priču, pa je nakon rata 1956. išao u zvaničnu posetu u London i tamo razgovarao, između ostalog, i o ovoj temi. Na povratku je, ne vrativši se u zemlju, preminuo u Parizu.

Dva puta je u Irig stizalo pismo iz Engleske i oba puta vraćano nazad.

Prema engleskim zakonima pravo nasleđa ne zastareva nikad, a po našim samo do šestog kolena. Niko nikad nije pronašao testament N. Bizumića. Nije se ženio. Imao je brata koji je ostao u Neradinu i rođenu sestru koja se udala u Dobrince za Radojeviće. Čak ni u dobrinačkim crkvenim knjigama ne postoji, tj. iscepljen je taj venčani list. Kažu da mu je pripadao ceo londonski Siti i nekoliko velelepnih zgrada. Kažu da je iz Engleske u Irig dva puta stizalo pismo da se traže naslednici Nikole Bizumića, ali je oba puta vraćeno sa odgovorom da je nepoznata adresa. Ovu priču su u feljtonima, u nastavcima, objavljivale Večernje Novosti još 1958. godine.

Dušan Marković, prema rečima meštana najobrazovaniji čovek u selu, priča da je posle Drugog svetskog rata u Srbiji bilo pokušaja da se bogatstvo vrati naslednicima, ali bez uspeha: „Šteta je što su ga ovde kod nas smatrali čudakom i nisu hteli da patentiraju njegov izum, a ni posle smrti nisu ozbiljno shvatili šta je on uradio. Englezi su odmah prepoznali moguću korist od njegove mašinice, što su i ostvarili. Smatram da bi u priči o njegovom izumu moglo da se ode i korak dalje, jer su na osnovu njegove mašinice za šišanje kasnije napravljeni dodaci za kombajne, kosilice koji rade na istom principu…”

Ima li Srbija pravo, posle svega, na bogatstvo ovog čoveka?

U Neradinu ostaje od davnina spevana pesma:

Prod’o Sava volove i ovce,
pa ide u London po novce.

Ostaje i veliko čuđenje što niko “iz vrha” nije uradio ništa po pitanju toga da se novac vrati vlasnicima. Veliki deo tog novca, svakako bi dobro došao da se uloži u našu zemlju.

Priča je filmska i bez svršetka. Nadamo se da će naslednicima pripasti deo koji je želeo da im ostavi ovaj slavni pronalazač i da od svega neće ostati samo priča i sećanje na ovog Sremca.

Treba da budemo neizmerno ponosni na ovog genijalnog izumitelja i dobrog čoveka, jer se ipak rešio da bogatstvo ostavi potomcima u Srbiji, iako njegov patent, ni njega, nisu poštovali u našoj zemlji. Možda jednoga dana i naučimo da poštujemo i prepoznajemo naše talente.

18.05.2020.

Izvor: cudo.rs

Share This