Ostao je trag purpura u crnoj noći

Piše i slika: Bojan Nikolić

Nije mi ovo prvi, živi, susret sa ovim legendarnim bendom. Prvi susret sa njima je bio, onda, 2003, u hali 1 Beogradskog sajma. Na žalost, splet nesrećnih okolnosti, tada je poremetio pravo uživanje u koncertu. Trebalo mi je ovo. Trebao mi je popravni za Deep purple. Trebalo mi je iskupljenje.

The Long Goodbye turneja najavljena je kao poslednja, razlog više da se koncert ne propusti. Jedna velelepna karijera. Čini mi se da kako god bih opisao njihovu važnost i veličinu, opet bi mi nešto promaklo i opet bih nešto umanjio. Zato i neću da pišem o tome. Cenim da oni koji nisu čuli za Deep purple, ili ne znaju njihovu važnost neće ni čitati ovo.

Celog dana je bila magluština. Posebno me deprimiraju ovi predzimski dani kad je, još uvek suvo, ali hladno, vetrovito i “zamagljeno”. Svakako čar svemu dodaje i ova prednovogodišnja euforija na poslu, kad nas zatrpavaju sa svih strana raznim glupostima. Ne možete verovati na čemu sve ljudi žele da štampaju. I svima je roba potrebna za juče.

U tom haosu sam dočekao koncert. Da stvar bude zanimljivija, ništa od toga mi nije smetalo. Dolaze legende uz koje sam odrastao i ništa mi neće pokvariti to gostovanje. Bio sam posebno uzbuđen i zbog toga što ću se, prvi put, oprobati u ulozi fotografa.

Reka ljudi, koja se slivala ka Areni, obećavala je dobru posećenost. Mene je hvatala lagana trema, što zbog koncerta legendi, što zbog zadatka koji mi je poveren.

Koncert su otvorili Monster truck. Kanadski sastav sa punom decenijom staža. Ovaj rok bend se pokazao kao pun pogodak za “predjelo”. Puni entuzijazma i poletno, uz odlične gitarske deonice, razigrane klavijature i čvrstu ritam sekciju momci su lepo zagrejali publiku. Suštinski nisu doneli ništa novo, ali su se, tehnički besprekorno I zarazno uvukli publici pod kožu, taman toliko da je uvedu u ono što sledi. A sledio je spektakl!

Potajno sam se nadao, iako sam video set liste prethodnih koncerata, da će ipak odsvirati i “When a blind man cries”. Još kad sam je prvi put, kao klinac čuo, osetio sam neverovatnu povezanost sa tom pesmom. Da ne pominjem da sam u svojim tinejdžerskim danima, sa grupom drugara, tu pesmu slušao “u krug”, na starom gramofonu sa stare singlice, jedne duge novogodišnje noći. Sa druge strane ploče bio je “Black night”, ali to nas nije zanimalo. Celu noć smo vrteli jednu stranu. Tad nam je to značilo nešto…

Lica članova benda uklesana u stenu, poput omota albuma “Deep purple in rock”. “Mars, the bringer of war”, kao muzička podloga. Počinje. Stojim sa foto-aparatom i ne mogu da sakrijem uzbuđenje. Izlaze članovi benda, jedan po jedan. “Highway Star” melodija se rasipa kroz salu. U trenutku sam zatečen i zaboravljam zašto sam tu. Legende su tu. Na 2-3 metra od mene. Ian Paice, Roger Glover, Don Airey, Steve Morse i Ian Gillan. Nije to ona, najsjanija postava, ali Deep purple je Deep purple i tu nema dalje priče.

Podižem aparat i fotografišem. Sav sam se uneo u to. Pokušavam da napravim što bolje fotografije. Verovatno neće biti savršene, ipak mi je ovo prvi put, ali se trudim da uhvatim nešto neobično, neki poseban pokret, neku posebnu situaciju. Menjam mesto, propinjem se na prste, saginjem se, tražim uglove, radim ono što mislim da treba.

Još “Pictures of Home” i “Bloodsucker” smo ostali tu, ispred bine. Nadam se da je bilo dovoljno. Pakujem aparat i žurim napolje. Treba odložiti aparat i brzo otići na svoje mesto u Sali. Samo što ne potrčim, ali se uzdržavam, a ne želim da propustim ništa.

Srećom brzo završavam sve i nalazim svoje mesto. Sad sam, već daleko od bine, ali to ni malo ne smeta. Zvuk je fantastičan i pravp  uživanje slušati majstore svog zanata. Propustio sam samo “Deamon’s eye”. “Sometimes I Feel Like Screaming” poslužila je kao odličan uvod za sledeću numeru. “Uncommon Man” posvećena je, preminulom, John Lord-u. Jedan od osnivača benda, bez čijih deonica na klavijaturi ne bi ni mogli zamisliti Deep purple, toliko dubok trag je ostavio.  Don Airey, pletući klasiku i psihodeliju, dostojno veze po dirkama i, moglo bi se reći, odaje počast velikom Lordu.

“Lazy”, “Time for Bedlam”, “Perfect Strangers”… Smenjuje se hit za hitom. Publika uživa u svakom tonu. Oseća se ona povezanost kada umetnik i publika razumenjuju emocije.

Solo na klavijaturama pa “Space Truckin’”. Iako u, već poznim godinama, članovi benda ne popuštaju ni milimetar. Vrhunski i lako izvode svoju muziku. Onda, bez ikakve najave, “Smoke on the Water”. Vanvremenski hit i rif koji se prvi uči na gitari i bez greške prepoznaje. Sad je i ono malo ljudi u publici poskakalo na noge iz sedišta. Refren se ori halom. Svi pevaju u glas sa Gilanom. I tu bend završava svoj concert. Bar završava onaj glavni deo. Naravno da niko i ne pomišlja da ide. Čeka se bis.

“Hush”, obrada, koja je “rodila” Deep purple, prva je pesma za bis. Bend zvuči besprekorno. Poigravaju se muzikom. Učestvovanje u svemu ovome, pravo je uživanje. Na “Hush” se nadovezuje i kao da je dopunjuje Roger Glover solažom na basu. Lako i poletno, kao da nije već kraj koncerta, sa osmehom izvodi svoju deonicu.

Koncert zatvara “Black Night”. Simbolično. Kao odlazak u noć. Kao poslednji concert u Beogradu. Ne bi im se moglo zameriti i da jeste tako. Prvi put su ovde bili, davne, 1975. Puno vremena je prošlo od tad. Puno pesama je odsvirano. Generacije i generacije su rasle uz njih. Muzički pravci stvarani inspirisani njima. Bila je privilegija prisustvovati ispisivanju rok istorije. Voleo bih da im ovo, ipak, nije oproštajna turneje i poslednji nastup ovde. Ako jeste mogu reći samo ovo. Hvala vam za sve! Odmorite, debelo ste zaslužili….

Share This