Predrag Bijelić: Imao sam priliku da sa sedam godina okusim težinu glumačkog posla. 

 

 

Malo ko bi na pitanje u kvizu “Kako se zove sin Ljube Tadića u filmu Poseban tretman?” odgovorio – Dejan Ilić. Lik Dejana  izneo je osmogodišnji Predrag Bijelić, uz Radmilu Živković jedini živi, učesnik ove crnohumorne socijalne drame prema scenariju Dušana Kovačevića.

Film je maestralno oživela plejada srpskog glumišta: Ljuba Tadić, Milena Dravić, Danilo Bata Stojković, Dušica Žegarac, Petar Kralj, Milan Srdoč, Radmila Živković, Bora Todorović, Pavle Vuisić i pomenuti Predrag Bijelić sa kojim smo imali smo čast da povodom premijernog izvođenja digitalno restaurirane verzije filma Gorana Paskaljevića iz 1980. godine koja će biti 6. juna u prenosu uživo od 19 časova na stranicama Jugoslovenske kinoteke na Fejsbuku i stranicama kompanije Vip mobile, porazgovaramo sa najmlađim protagonistom ovog ostvarenja koje je svoju premijeru imalo na festivalu u Kanu, pre tačno četiri decenije, napravimo ekskluzivan intervju.

 

NR: Mnoga deca koja su se pojavila na filmu kasnije su imala i zapažene glumačke karijere, zašto si odabrao drugi put?

Video sam da umem i to je bilo dovoljlno (smeh). Šalu na stranu, imao sam priliku da sa sedam godina okusim težinu glumačkog posla. Bio sam dete, omiljen i pažen od strane cele ekipe. Pravi glumci su bili u mašini – uklapanje sa pozorišnim ulogama, drugim projektima, neprestana jurnjava kola, kombi, hoteli, set. Snimali smo u Beogradu, Stražilovu, Bečeju i u Sloveniji. Dešavalo se da snimanje počnemo jednog jutra u sedam i završimo sutra posle podne. Glumački posao je izuzetno težak. Bio je težak i u nekadašnjoj zemlji koja je bila zaista veliko tržište i gde je posla bilo puno. Ne mogu ni da zamislim kako je sada našim glumcima, pritom mislim na sve glumce sa naših prostora, pošto im je prostor za delovanje značajno sužen.

NR: Kako si odabran za ovu ulogu?

Uz pomoć Tita, cvikera i Crvenkape! Ne šalim se. Osnovna škola u koju sam išao se nalazi u neposrednoj blizini ulice Kneza Miloša u Beogradu. Kada god bi Titu dolazili strani državnici u posetu, nas iz okolnih škola su vodili u Kneza Miloša da mašemo zastavicama i pozdravljamo kolonu zvaničnika. Na jednom takvom događaju su slikali decu sa naočarima i posle izvesnog vremena preko škole sam dobio poziv na probno snimanje. Tamo su mi dali da čitam Crvenkapu. Kretao sam u drugi razred i za mene je to bilo smešno štivo (smeh). Posle par pročitanih rečenica sam sklopio knjigu i rekao Paskaljeviću: “Ovo je za decu, dajte nešto ozbiljno”. Odmah nakon toga je prekinuo probno snimanje.

NR: Koliko je na tebe uticalo to iskustvo, vozač koji dolazi po tebe, društvo vrhunskih glumaca?

Kako sam Vam ranije rekao, bio sam omiljen od cele ekipe i zaista su o meni svi vodili računa. Kada se išlo u kafanu na ručak ili večeru, uvek su me vodili. Sećam se kada smo se vozili sa Ljubom Tadićem njegovim kolima po Sloveniji i tražili gazdinstvo gde je voleo da kupuje “zaseku”. U kolima Ljuba, Bora Todorović, moj stric i ja. Ljuba je bio šarmantan i zabavan, ali uvek nekako ozbiljan, dok je Bora bio neverovatan šmeker i uvek je imao bezbroj šala. Za dete od sedam godina, to je neverovatno iskustvo, sreća i privilegija.

NR: Prenesi nam neku anegdotu sa snimanja?

Bata Stojković je neretko bio veoma nervozan tokom snimanja. Dok smo snimali u pivari u Bečeju, ozbiljno je povredio ruku, ali je nastavio da snima fizički izuzetno zahtevne scene, a povreda ruke se gotovo nije primećivala. Izuzetan profesionalac i nesumnjivo jedan od tri najveća glumca koja je imala bivša Juga.

NR: U osnovi lik Dr. Ilića kojeg tumači Ljuba Tadić je duboko humanistički. Koliko je humanost značajna danas?

Grešite. Doktor Ilić je prikriveni alkoholičar i tiranin. Iako je njegov monolog o alkoholizmu u filmu životno i udžbenički istinit i potresan, Ilić je licemer i tiranin. Spolja ima neukaljan autoritet, ali kada zagrebemo vidimo izgubljenog čoveka koji vešto kamuflira sopstvene životne poraze. Film slika užasne i potresne sudbine alkoholičara i sve posledice alkoholizma – destrukcija ličnosti, razaranje porodice, gubitak dostojanstva. Sa druge strane, film možemo posmatrati kao personifikaciju društva u kojem smo živeli tada – diktatorski Brozov režim sa spoljašnjom umivenom fasadom i trulom unutrašnjošću. Sa ove vremenske distance, nisam siguran da je ovo što sada živimo bolje od onog vremena u bilo kom smislu.

NR: Kakav je osećaj gledati svoje ostvarenje nakon 40 godina?

VIP i Jugoslovenska kinoteka su uradili neverovatan posao. Skoro sam gledao delić filma na nekom od naših TV kanala i izgledalo je kao sažvakana traka iz video rekordera. Ovo što sam danas video je neverovatno, zaista odličan posao!

NR: Ko ti je od glumaca sa filma ostao u najlepšem sećanju?

Svi, bez razlike. Najnapetiji odnos sam imao sa Batom Stojkovićem, imali smo i jednu svađu nakon dana snimanja koji je trajao zapravo dan i po. Posle toga smo se izmirili i zaista se dobro slagali do kraja snimanja. Ipak sam ja bio klinac bez razumevanja za realne probleme koje su imali tokom snimanja. Ljudi misle da je to lako, ali zaista nije. Sećam se, tada su snimali scenu u prostoriji od dvadesetak kvadrata punoj reflektora u kojoj je temperatura bila više od 40 stepeni. A snimalo se 36 sati bez prestanka.

NR: Koje su tvoje filmske preporuke?

Poslednjih godina mnogo češće gledam serije nego filmove. Kod nas se snimaju zaista odlične serije, na primer Jutro će promeniti sve, Južni vetar i Tajkun ili Uspeh (HBO Adria). Film, hm, The Star Is Born, odličan rimejk i zaista odlična muzika. Naravno, tu je i Bohemian rhapsody koji nas podseća na neverovatnu muziku grupe Queen.

NR: Koliko je muzika imala uticaja na tvoj razvoj? Koje bendove i albume bi posebno istakao?

Mislim da se muzički ukus stiče u detinjstvu. Možda kasnije samo malo umirujemo zvuk. Odrastao sam na EKV-u, Idolima, Rundeku, Psihomodu. Sada mi najviše prija Kolja sa grobovlasnicima. Gaji taj blues zvuk i ima živopisne tekstove koji te teraju da se zapitaš – Crna ptica recimo.

NR: Za kraj, da li si otkrio bar deo odgovora na pitanje Šta je to u ljudskom biću što ga nosi prema piću?

Volim da popijem sa društvom i mislim da je umerenost veoma važna, kao i u svemu drugom, uostalom. “Solodrinkeri” su slabi ljudi koji nemaju unutrašnju snagu da prevaziđu probleme i izazove koje život odraslih nosi. Velika je odgovornost i na okolini koja treba da ima sluha da prepozna problem i da ume da se nosi sa njim. Alkoholičari su, uglavnom, slabe ličnosti koje uz alkohol mogu da budu izuzetno agresivne i opasne. U suštini, čini mi se da mogu uz pomoć porodice i profesionalaca da se bore sa svojim “demonima”. Problem je zapravo veoma širok i višeslojan. U našem društvu je agresija i bahatost postala preovlađujući model ponašanja. To se vidi na svakom koraku, na ulici, u saobraćaju, svuda. Mi kao društvo posustajemo u borbi sa tim, zapravo ne ulažemo ni minimum napora da se protiv toga borimo. Naprotiv! Kroz rijaliti programe, propagiramo takvo ponašanje. Bahatost ljudi prolazi bez problema. Retki su pojedinci koji se bore protiv toga. Društvo i država stidljivo i bojažljivo. Ono što je za mene posebno poražavajuće je činjenica da kod nas, jedna politička strana opravdava pogrešno ponašanje pojedinca, samo ako misli da će na taj način nauditi drugoj strani. I tako već 30 godina. A zapravo nam treba politički konsenzus koji će zaista da omogući da država napravi jedan “poseban tretman” za sva devijantna ponašanja u društvu. Jedino tako, kao zajednica možemo krenuti napred.

Share This