Saša Milivojev: Pesnici bi trebalo da budu lice države i naroda, a ne da umiru od gladi
| Intervju: Milan B. Popović |
Saša Milivojev je pisac, pesnik, novinar kolumnista i politički analitičar. Nekada jedan od najčitanijih kolumnista u Srbiji, koji je karijeru započeo u Politici i u Pravdi, a zbog nepravde koju je doživeo napustio je Srbiju i svoju sreću očigledno pronašao u toplim pustinjskim zemljama. Milivojev je autor pet knjiga i stotinu kolumni objavljenih u dnevnim novinama. Autor je šokantnog romana „Dečak iz Žute kuće“ i brojnih političkih govora. Njegovi radovi su prevedeni i objavljeni na dvadesetak jezika širom sveta. U saudijskim i egipatskim dnevnim novinama pominje se kao „Pesnik mističnog leta i meditacije“.
Pronašli smo ga u Dubaiu, odakle odgovara na naša pitanja…
Nakon romana “Dečak iz Žute kuće“ napustili ste Srbiju i godinama niste pisali i objavljivali, zašto?
Pre svega želim da vam zahvalim što se interesujete gde sam, da li sam uopšte živ i kako sam. Razgovor sa vama i vašom čitalačkom publikom ponovo će me motivisati da nastavim stvaralaštvo na srpkom – maternjem jeziku. Iz Srbije sam otišao i dugo nisam objavljivao, ne samo zbog pretnji koje sam dobijao, nego i zbog razočaranja u tretman kakav sam imao. A sada jači nego ikada, kada se radujem životu i obožavam ga kakav god da je, nastavljam gde sam stao. Kao autor romana o Žutoj kući izgubio sam značajan javni prostor u Srbiji, završio na svim blok listama. To je očigledno neko tako naredio. Urednici novina sa kojima sam sarađivao kao kolumnista više nisu hteli da objave nijedno moje slovo, ni da odgovore na imejl, a kamoli da nešto objave. Neko im je rekao da sam ja “izmislio tu Žutu kuću”, da sam “slavohlepni manipulator, “taj mali bolesno laže čim se probudi” i sl. A ja i dalje odgovorno tvrdim: grobnice su dokazi, taj roman napisan je prema istinitim događajima, a svi ti ljudi koji se bave javnom delatnošću, a koji su me cenzurisali, brisali i blokirali, zapravo su se ogrešili i o mene i o sve pale žrtve užasnog rata koje vape za pravdom, nestale, kidnapovane nedužne ljude koji su završili u Žutoj kući. S druge strane, otišao sam zeleći bolji život, bolju budućnost.
Već nekoliko godina živite i radite u inostranstvu, možete li nam reći nešto o tome kako ste otišli i u kojim zemljama ste boravili te kako ste tamo tretirani kao književnik?
Imao sam sreću da moja poezija na arapskom jeziku stigne u prave ruke, da se dopadne ljudima na pozicijama… Pozivan sam na seminare udruženja novinara, književnika, na pesničke festivale, gde sam upoznavao moćne prijatelje koji su mi pomogli, a kojima sam kasnije pisao i biografije i političke tekstove u svrhe marketinga i bolje reputacije. Zahvaljujući poeziji na arapskom, koju ljudi širom arapskog sveta prosto obožavaju, dobio sam donacije koje su mi polako menjale život. Bio sam svugde, i slobodno mogu da kažem da se novinari, umetnici i intelektualci i stručnjaci svugde više poštuju nego u Srbiji, a naročito pesnici koji u arapskom svetu predstavljaju posrednike između Boga i ljudi, oni koji čovečaju ovo palo čovečantsvo. Niko na svetu ne poštuje pesnike kao Arapi. Moja pesma Razgovor sa Alahom na arapskom otvorila mi je velika vrata u Saudijsoj Arabiji, Emiratima, Egiptu, Kuvajtu, Kataru… U Dubaiju i Abu Dabiju sam više od godinu dana doštampavao knjigu poezije na arapskom i engleskom i prodao hiljade primeraka, lično, sa potpisom. Gde god sam izlazio nosio sam primerke sa sobom, predstavljao se ljudima, nudio knjigu, tražio donacije, pomoć. I tako sam zarađivao novac i iz Emirata putovao u Liban, Kuvajt, Jordan, Oman, Katar, na Maldive, u Zanzibar, Tanzaniju, u Indiju, Maroko, Egipat, Keniju, u Kolombo, Iran, u Nepal, u Bahrein… Ludilo šta sama sve video i doživeo… A kako oni tretiraju pesnike? – Slobodno mogu reći da je svaki katarski pesnik pravi milioner. Njima njihova država daje mnogo, ulaže u njih, najviše, jer pesnici su lice države, lice naroda. Ja nikad naravno neću postati milioner, jer sam Srbin, a srpski pesnici najčešće umiru od gladi. Trenutno sam real estate agent, bavim se prodajom i izdavanjem nekretnina, ali i pišem kad stignem.
Slobodno možemo reći da ste jedan od najvećih talenata novije srpske književnosti, kako ste otkrili toliku količinu talenta s obzirom da ste bili veoma mladi?
Nikada nisam mislio da sam talentovan ili lep kao što drugi misle, pričaju i pišu o meni. Oduvek sam bio kritičan prema sebi možda više nego što je bilo potrebno. Poeziju sam počeo da pišem još kao dete, u petnaestoj godini života, i to nesvesno: kao da su glasovi nekih viših sila i iz drugih dimenzija diktirali te stihove u meni, ta stanja svesti su neobjašnjiva i sveta. A da sam zaista talentovan pesnik osvestila me je (tek u dvadestoj godini života) intelektualna elita Beograda, kad sam započeo studije književnosti i da objavljujem moje prve pesme. Ne bih sada nabrajao, ali reč je o najvećim, najeminentnijim imenima srpske akadamske javnosti. Imao sam sreću da su najveća imena srpskog glumišta javno čitala moje prve stihove, to mi je naravno podiglo samopouzdanje i veru u talenat.
Šta mislite zbog čega je roman “Dečak iz žute kuće” digao toliku prašinu?
Zato što taj roman nije bajka, nego realnost, surova stvarnost. Zato što je to istinita priča o ratnim stradanjima, priča koja dotiče svakog emotivno zdravog čoveka. Dečak iz Žute kuće je najšokantniji roman ikada objavljen u istoriji svetske književnosti. Svedok priča o užasima koje je kao dvanaestogodišnjak preživeo u svojoj zemlji: O Žutoj kući i logorima, o kidnapovanim civilima, o ispijanju njihove krvi i krijumčarenju njihovih organa, o ratnim zločinima i najbrutalnijim ubistvima, o silovanju, patnjama, etničkim čišćenjima, genocidu, tajnim grobnicama… Roman, građen na nekoliko narativnih nivoa, otkriva podvale u bliskoj i aktuelnoj istoriji, razrešava političke nedoumice. O integracijama, očuvanju teritorijalnog integriteta i identiteta jedne suverene zemlje. O kriminalu i korupciji, o stradanjima političkih neistomišljenika pod velom demokratije, o terorističkim strategijama i ekspanziji globalnog džihada. Spoj epskog, lirskog, pripovedačkog, dramskog i novinarskog. O bombardovanju i razaranju genetskog koda. O Prijateljskim izdajama, lažima, kriminalcima, sektašima, lažnim identitetima, psihijatrijskim slučajevima, o narkomaniji, prostituciji, pedofiliji, nekrofiliji, o najnižim delovima ljudskog bića i najuzvišenijoj umetnosti. O mržnji i ljubavi, prevazilaženju gneva, o miru, pomirenju, globalnoj ljubavi i toleranciji…
Iako je u Srbiji štampan samo u 200 primeraka, roman Dečak iz Žute kuće bio je globalna vest 2012. godine, šokirao je čitaoce i diplomatske krugove širom sveta. Intervju koji sam dao za Glas Rusije objavili su mediji na engleskom, portugalskom, španskom, arapskom, nemačkom, poljskom, mađarskom, turskom, makedonskom, ruskom, francuskom, srpskom, italijanskom, arapskom, češkom, slovačkom, na albanskom jeziku, u brazilskim vestima, u Somaliji, na naslovnoj strani Novina Toronto, zatim u uglednim medijima kao što su: The Oslo Times; ukrajinski Telegraf; Armenia Today; Radio Televizija Republike Srpske; Barometar (Kirgistan); Bota Sot (Albanija), Gazeta Šiptare, Glas Srpske; Rajoni Press (Albanska informativna agencija); ukrajinska Fraza; Pravda i Blic (Srbija); Srna (Informativna agencija Republike Srpske); Lajme Shqip (Albanija); Lepota i Zdravlje (Srbija); Press Online (BiH); News Meeting (Turska); Franco da Rocca News… Intervju je objavljen na više stotina internet portala i novina širom sveta, pa je stigao i do Vatikana, nakon čega se papa Benedikt XVI obratio svetkoj javnosti povodom trgovine ljudskim organima.
Poezija koju prevodite na engleski i arapski je sudeći po kritikama fantastična, da li pesme pišete inspirisani arapskom kulturom ili svojim korenima?
Inspiraciju za nove pesme pronalazim čitajući, inspiracija nema veze sa poreklom, sa prostorom, jezikom, kulturnom baštinom, nebitno je gde živite, ili imate potrebu da pišete ili nemate, ili ste pesnik ili niste. Kad god sam u prilici uglavnom čitam, sve, naučnu literaturu, književnost, kritike, interpretacije, poeziju, folozofiju, psihologiju… Poeziju pišem fasciniran prirodom, u ushićenju i radosti prema životu, prema ljudima, i kada sam srećan i kada sam tužan, razočaran, besan i gnevan…
Kako uspeti kao književnik u Srbiji a kako u inostranstvu?
Zaista teško pitanje. Da bi uspeli kao književnik pre svega morate biti ekstremno talentovani i neprestno pisati. Kad nešto napišete i kad već imate gotova dela, poeziju, kolumne, priče, roman, e onda vas čeka prava mašina za mlevenje mesa! Uspeti u Srbiji kao književnik je jako teško, možete biti genije – džabe vam sve, i talenat i obrazovanje, ako nemate nikog ko će vas gurati, ako niste član političke stranke, ako niste ulizica bez dostojanstva, ako niste na vlasti, ako nemate mamu, tatu, babe, dede, tetke, ujake ili ljubavnike. U Srbiji vlada nepotizam, i tako se izopštavaju pravi genijalci i umetnici, koji ili beže iz zemlje glavom bez obzira ili završavaju na marginama društva kao nesrećni i gladni socijalni slučajevi. Dakle, ako nemate nikog ko će vam pomoći, ili ako nemate kapital koji ćete ulagati u merkting – teško ćete uspeti, jer novcem se definitivno sve kupuje, čak i slava. Tako je i svugde u inostranstvu, ali ipak mnogo lakše, jer postoje društva u kojima se poštuju prave vrednosti. Da bi uspeli u inostranstvu morate prevoditi vaša dela, raditi neprestano, biti pozitivni, umrežavati se, nametati se, stvarati mrežu, kao pauk. I ako vaše delo vredi – ono će samo ostvariti uspeh. A u svemu tome postoji još jedno jako bitno pravilo, prva lekcija: nema šanse da postanete dobar pisac ako pre svega niste dobar human čovek.
Posećujete li Srbiju?
Retko, jednom godišnje. Bio sam u junu prošle godine po novi pasoš i sada sam miran narednih deset godina.
Obično naši ljudi koji žive u inostranstvu pate od nostalgije. Da li je to slučaj i kod vas?
Ne patim. Zaboli me ponekad nepravda prema meni i drugim mladim ljudima, koji su talentovani a stradali su kao ja, nemilosrdno šutnuti, izopšteni, sankcionisani, diskriminisani, poniženi, nemaju pravo glasa, dok mediokriteti i idioti vladaju. A Srbija je moja, tvoja, vaša, naša zemlja, koliko je i njihova.
Šta biste poručili mladim talentima na prostoru Balkana?
Ukoliko nisu u mogućnosti da u svojoj zemlji stovre nešto, karijeru, bolji život, budućnost, poručujem im da pobegnu što pre, na vreme, a ne da najbolje godine mladosti straće u svojoj zemlji na iluzije, nadanja, lažna obećanja i lažne prijatelje. Da budu hrabri, da se žrtvuju, da odu i da se snalaze kako god umeju, a ne da sede i kukaju u Srbiji nad svojom sudbinom. Ne propagiram napuštanje Srbije, mladi bi trebalo da odlaze, da zarade i da se vraćaju da ulaužu u svoju zemlju, da je grade i pomognu drugima.
Pročitajte nove pesme Saše Milivojeva
SVETSKI BOL
I u ovom veku
Reke krvi teku
Bombe odjekuju
Decu ubijaju
Glave odrubljuju
Milioni gladuju
Bolesti proždiru
A ti pevaš
Drhte vešala
Doline leševa
U slanim suzama
Gnojnim ranama
Plen smo vranama
Gnjila creva
Gladnim vukovima
Srušena kuća
Mali dečak jeca
Nad telom mrtvog oca
Srušene škole
Hramovi i mostovi
Vrište krvavi svatovi
Mali beli sanduci
Majčinski jauci
Iznad Urana
Čuju se bolni urlici
U ludilu buncaju pesnici
A ti ćutiš
Oči su ti izvadili
Kad su ti ćerku silovali
Žicom zadavili
Braću su ti oteli
U podrumu ih mukom mučili
Metalnim cevima
Prste im lomili
Testerama lobanje otvarali
Noge kolima rastrgali
Udove mačetama odsecali
Kožu s leđa odrali
Šlepere leševa
buldožerima zakopavali
Kosti putevima zabetonirali
Bunar bez dna telima napunili
Priđi bliže
Pogledaj dole
Beskrajni mrak dubine
Da čuješ muk vasione
Nevino oko iskrom svetluca
Nemoćno na zemlju padaju deca
Otrovna pena curi im iz usta
Pucaju rumena otečena lica
U zadnjoj molitvi
Sveštenici raspeti
Smeju se na lomači
Nežni beli anđeli
Kao jato ptica odleteli
Budnom iščupajte i meni
Srce iz grudi
Neka tvoja zlatna lađa zaplovi
Da nazdravite ponovo Čašom krvi
A ti gledaj i ćuti
PESMA RADOSTI
Zahvalan Nebu
I mračnoj noći
Mesecu i zvezdama
što mi osvetljavaju put
Jutru i džamijama
što me budnog bude
Kad sviću nove nade
Za nove pobede
Kroz ove rajske vrtove
gde nafta izvire
a nema zlih misli
Tuge i gladi
Mržnje i boli
Ovde se iskreno voli
U toploj pustinji
žednoj ljubavi
Zahvalan živote
na plavom beskraju slobode
I suncu za bljeske svetlosti
što pesak pozlati i užari
I moru što uspavanke šumi
Osekom strepnje odnosi
Plima blaženstvo donosi
Ovde gde svaki vapaj prolazi
Zahvalan prirodi, zemlji i vodi
na svim plodovima
Slatkim voćkama
Pčelama na cvetovima
Medu na usnama
Kokosu na dlanovima
I divljim zverima
što su me ohrabrile
I humanim ljudima
što pomažu drugima
Muškom semenu
Majkama što rađaju
Deci što nas raduju
Starima što umiru
I zmijama što jedu štetočine
I pticama što na rame slete
I Kamili kad namigne
što zna da ti se osmehne
Zato raduj se
sada a ne sutra
Raduj se
Neka svet takav bude
Život pesma bez suze
Kao spokoj iz bajke