Vasa Radovanović: Nikad se nemojte predavati

Intervju: Ivan Bajović, Foto: Siniša Dugonjić

Vasa Radovanović (Beograd, 1961) srpski je pisac i muzičar. Član je Udruženja književnika Srbije. Prevođen na engleski, francuski, japanski, turski, nemački i ruski jezik. Od 2013. do 2017. bio je glavni urednik regionalnog časopisa Književne verikale. Objavio pet knjiga poezije (Blesav grad, 1988; Boemska priča, 1993; Boja, miris, zvuk, 1999; Krik sebra, 2004 i Kap bistre vode, 2009) i zastupljen je u respektabilnim antologijama.

Od 1983. član rok-benda Grešnici. Sa njima je objavio tri albuma, jedan EP i više singlova.

Od septembra 1986. godine radi fanzin “Oprem dobro!”. Do sada je objavljeno 90 brojeva. Fanzin se bavi underground-umetnošću (pank/HC/ alternativna muzika, književnost, stripovi, filmovi…).

Za početak recite nam šta za vas predstavlja pisanje pesama , da li bi se to moglo okarakterisati kao pročišćenje duše i gde nalazite inspiraciju za vaše pesme?

Ne znam. Kod mene to funkcioniše drugačije. Ja jednostavno zapisujem neke svoje impresije i pokušavam da neke svoje emocije i promišljanja o svetu u kojem živimo podelim sa drugima. U toj korelaciji je poenta poezije. I ja isto tako uživam u poeziji drugih pesnika. A inspiracija je svud oko nas.

Šta je za vas inspiracija i možete li nam opisati taj trenutak?

To je nešto više od mene. Ja samo zapisujem stihove kad naiđu. I, iskreno, ne trudim se mnogo da sam jurim inspiraciju. Nikada ne bih mogao da sedim pred belim papirom i razmišljam o čemu da pišem (to funkcioniše kad se pišu romani i druga proza). Poezija, iskrena poezija, se ne piše u pesničkim kabinetima. Ona se proživljava. A čitaoci sami procene koliko su uspešno ta emocija i pesnička slika preneti na papir. Čitaoci su ti koji pesnika i njegovo delo održavaju u životu. Ako oni nisu prihvatili pesmu badava kritičari mogu da nas ubeđuju koliko je to fenomenalno delo po nekim propisanim književnim standardima. Završiće, na kraju, u nekim memljivim podrumima biblioteka pod naletima knjiških moljaca. Surovo, ali, nažalost istinito. Primera ima bezbroj. Pa za Disa je Jovan Skerlić tvrdio da je polupismeni poeta, a bez njegovih pesama je nezamisliva nijedna ozbiljna antologija, dok veliki broj pesnika koje je taj uvaženi kritičar dizao u nebesa danas se retko i pominju. Takođe, ne postoji hermetična poezija, koja je zbog toga nerazumljiva široj čitalačkoj publici (a jeste ”kritičarima”), postoji samo dobra i loša poezija. Postoji poezija koja živi i koja ostaje i posle pesnika, i ona koja se zaboravlja. Ne postoji ni zastarela i moderna poezija. Nedavno sam na jednom književnom skupu čuo konstataciju od jednog savremenog pesnika kako su soneti (inače najsavršenija pesnička forma, ili bar jedna od najsavršenijih) prevaziđeni. Neverovatno. Pa onda bi bili prevaziđeni i Šekspir ili Petrarka, a vidite njihovo delo živi. Nešto je ili dobro ili nije. To je jedino merilo, ne kada je napisano. Poezija se ne može meriti pravilima i kanonima, ona se može meriti samo refleksijom koju prenosi na čitaoce.

Objavili ste 5 knjiga poezije i prevođeni ste na više svetskih jezika, da li je bilo teže nekad davne 1988. izdati knjigu ili sada recimo 2009. kada ste izdali “Kap bistre vode”?

Za poeziju je uvek teško vreme. Ona nije komercijalna književnost i logično je da će izdavači pre ulagati svoja sredstva u visokotiražne knjige koje će im doneti zaradu (jer, realno, oni od toga žive). Dakle, sa tog stanovišta uvek je bilo teško, nije jedino pesnicima u vreme bivše Jugoslavije koji su ulazili u lektire i čiji su prevodi objavljivani u milionskim tiražima u SSSR i drugim zemljama soc-realizma, ali to je bilo drugo vreme. S druge strane tad su i političke prilike i razni komiteti odlučivali ko će da objavi šta. Mnogi su i završavali u zatvorima (slučaj Đogo početkom osamdesetih). Sada je demokratija na delu. Svako može da objavi šta god poželi samo ako obezbedi sredstva. Većina izdavača se izbezobrazila pa ne žele sami da ulože ni dinara  u neprofitabilnu poeziju. A i što bi kad ih gomila ”pesnika” juri sa novcem spremnih na sve da njihovo ”delo” ugleda svetlo dana? Nažalost, ta hiperprodukcija je gotovo ubila savremenu poeziju. Među tim ”pesnicima” nalazi se gomila skribomana čiji stihovi ne bi mogli da zadovolje ni najminimalnije kriterijume. To su oni koji nezadovoljstvo u životu pokušavaju da kanališu preko poezije. (A realno, od svih umetnosti za književnost treba najmanje ulaganja, papir i olovka, i stotinak evra za neki najminimalniji digitalni tiraž,  za razliku od skupog slikarskog pribora.. ili u muzici od preskupih instrumenata, studijskih snimanja, objavljivanja diskova… a o filmu i da ne govorim). Ali, to je demokratija, svako ima pravo da se bavi onim što želi. Čak ni knjižare ne žele da pune svoje police sa nečim što se slabo prodaje, samo sebi prave nepotreban i neisplativ administrativni posao. A i čitaoci obasuti tim okeanima stihova nalaze se pred dilemom šta da kupe. Tako da se na kraju te knjige prodaju (ili poklanjaju), uglavnom, samo na književnim večerima na kojima prisustvuju drugi književnici i tek poneki zalutali ljubitelj poezije.

Vi ste član grupe Grešnici možete li nam reci kada je bend nastao i koji su trenutni članovi benda?

Bend postoji od 1983. godine. Pored mene, koji pevam, članovi su: gitaristi Darko Tomić i Zlatko Jelić, bas gitarista Steva Nakov i bubnjar Filip Verkić.

Bend Grešnici nosi revoluciju i kritiku društva u kome živimo. Da li inspiraciju za pesme koje bend svira pronalazite upravo u anomalijama našeg društva? Da li upravo tim pesmama koje izvodite i ogoljavate tu anomaliju našeg društva i time je i uništavate?

Mi pokušavamo da našim pesmama ukažemo na neke nepravilnosti i da nateramo publiku da misli svojom glavom  i da pokuša nešto da promeni. Da ne dozvoli da joj drugi kroje mišljenje i sudbinu. Ukoliko bar malo uspemo u tom naumu smatramo da nije zalud to što radimo. Rok je od svog nastanka, pa preko panka, do današnjih dana uvek kritikovao društvene anomalije sa ciljem da izazove neke promene na bolje. Nažalost, danas kad je naše društvo preplavljeno gomilama kiča i grand-city-šund produkcijom, kojima smo obasuti sa svih medija to je veoma teško. A logično je zašto je tako. Svakoj vlasti na svetu je u interesu da se peva o tužnim i srećnim ljubavima, pijankama, žurkama, a ne o surovoj realnosti koja nas okružuje – nedostatku posla, sivilu i beznađu, gladi. Oni prvi pružaju narodu igara (kad već nema hleba), a ovi drugi skreću pažnju na životne probleme a to već može izazvati nezadovoljsvo naroda koje se ne može kanalisati.

Da li bend “Grešnici” planira novi album?

Nadam se da ćemo uspeti do jeseni ga konačno objavimo pošto ga privodimo kraju, ostalo je još par dana snimanja. Ostaće naš prepoznatljiv zvuk, kao i teme kojih se dotičemo.

Fanzin “Oprem dobro” koji je nastao davne 1986. je doživeo 90 broj. Kako ste dobili ideju za fanzin i gde pronalazite energiju da on postoji toliko dugo?

Ja fanzinsku scenu pratim od početka osamdesetih. Kad sam 1986. objavio promo materijal za prvi album Grešnika uvideo sam da sa te tehničke strane mogu i ja da radim fanzin. Pošto sam već pratio punk/HC i uopšte nezavisnu muzičku scenu mislio sam da je to način da i ja dam svoj doprinos. Tad je alternativna scena veoma teško nalazila mesta u oficijelnoj muzičkoj štampi pa su niskotiražni fanzini često bili jedini način da mnogi bendovi upoznaju bar neku užu scenu sa svojim radom. Isto tako i alternativa u drugim vidovima umetnosti – književnosti, stripu, filmu, mail-artu… (Sada je to puno lakše sa internet medijima)… I upravo taj osećaj da doprinosim sceni mi je davao energiju da u tome istrajem.

 Kako se boriti protiv nekulture?

Samo kulturom. Ma koliko ta borba izgledala uzaludna ne treba se predavati. Jer jedino dok još ima prave kulture mi kao društvo (u širem smislu celo čovečanstvo) imamo šanse da preživimo. Zamislite kakvo bi to društvo bilo da u njemu vladaju samo kultura i moral koji se emituju na raznim Farmama, Parovima, Velikom bratu… Kad vidim koliko ljudi (i to veoma mladih) srećem na rok, pank, blus, rege… koncertima ili na književnim večerima, u pozorištu (ali ozbiljnom a ne na Pevaj brate, Kursadžijama i sl.) onda znam da nije sve izgubljeno. I da ima nade.

Kakve filmove volite da gledate i preporučite neke vama omiljene našim čitaocima?

Uglavnom filmove koji se bave ozbiljnim društvenim problemima, kritikama društva, drame… Ali volim da pogledam i dobre komedije. Ne volim američke (ne samo njihove) filmove sa pucačinama, gde sve obiluje ubistavima, rušenjima, eksplozijama, lančanim sudarima… Gde se ne zna ko koga… To je sve suviše neozbiljno, više kao video igrica. O tome, kao i uticaju koji takvi filmovi imaju na društvo u celini, sve sam rekao u svojoj pesmi Za sve su krivi holivudski filmovi. Ne znam… Preporučio bih veoma dosta filmova, teško da neki izdvojim… Hajde, recimo, Dim Vejna Vanga sa fenomenalnim Harvijem Kajtelom u glavnoj ulozi. (Kao i nastavak Plavi u licu, koji je sniman u pauzama Dima).

 

Koju biste knjigu preporučili najboljem prijatelju?

To je veoma teško pitanje. Toliko toga ima vrednog. Hajde, recimo sve od Franca Kafke, i, naravno, Dostojevskog.

Koja je vaša poruka mladim umetnicima?

Nikad se nemojte predavati. Ovo su teška vremena, kad u društvu koje je u ambisu najmanje se posvećuje kulturi, iako se pominje na sav glas. Vi morate verovati u sebe, jer tako ćete stići do cilja. i nikada se nemojte menjati prema drugima. Budite samosvojni i svoji. Samo tako ćete uspeti.

Share This