Ivan Stanimirović Rizinger: Fali mi ta potreba autora da iz sebe izbace kreativnost koja im ne da mira

Foto: promo

Ivan Stanimirović Rizinger rođen je 16. 08. 1967. godine u Kruševcu. Završio je Višu novinarsku školu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo 1989. godine. Iste godine postaje muzički saradnik Radio Kruševca i novinar nedeljnika “Pobeda”. Od 1990. do 1995. piše i za RTV Reviju u kojoj je objavio preko 100 intervjua i prikaza najznačajnijih srpskih rok grupa. Od 1991. prvi reporter Televizije Kruševac, kasnije i autor serijala “Rock Radijator” i “Rockovnik”, a za vreme bombardovanja i tvorac svakonoćnih minijatura “Laku noć Srbijo, svuda si”.

Objavio tri zbirke poezije “Navlačenje” (1994, Bagdala), “Rasterman” (2005, Kreativna radionica) i “Plavokoza zmija” (2006, Kreativna radionica).

Od 1995. do 2000. frontmen i tekstopisac alternativnog rock benda Le Svraka Bizarre sa kojim je snimio dva albuma. Od 2002. do 2010. izvršni urednik kruševačkog nedeljnika “Grad”, kao i magazina “Sex Shock”, “Bumerang” i “Fenomeni”. U isto vreme radio autorske emisije na lokalnim radio stanicama Rubin, FIMS i OK.

2020. objavljuje roman „Jugosloven K. (Hronika odustajanja 1990 – 1992.)“

Dobitnik je nagrade Asocijacije “Neki rok” za najbolji rok knjigu godine za 2020. godinu i tim povodom razgovaramo sa njim.

Iza nas je jedna prlično turbulentna i ružna godina. Kako je cela ova situacija uticala na Vaš rad?

Ponekad se osećam kao na rolerkosteru, želudac mi je jednog trenutka u grlu, narednog u petama. Za samo nekoliko minuta ovo vreme može da nas katapultira iz euforije ravno u srce teške depresije… Isuviše smrti, teorija zavera, subjektivnog osećaja kako smo već duboko zaglibili u apokalipsu – idealno igralište za sve one koji umeju da zarade na “rasprodaji bola”. Mene lično je emotivno istisnula kao pastu za zube, od istinske radosti nakon izlaska iz štampe “Jugoslovena” do sahrane najboljeg prijatelja i izdavača knjige samo četiri meseca kasnije.

Svi zajedno smo u svojevrsnoj borbi za očuvanje i unepređenje rock’n’roll kulture. Koja bi taktika, po Vašem mišljenju, bila najefikasnija da se ta borba i dobije?

Bojim se da nije stvar u taktici, rokenrol je u poslednjih 30 godina, na svetskom nivou, izgubio onu svoju fascinantnu moć neprekidnog regenerisanja i transformacija i na svakih nekoliko godina rađanja novog, autentičnog pravca koji dominira scenom… Od početka ’70-tih do konca ’80-tih protunjali su hard rok, glam, simfo, pank, novi talas, ska, rege, neo romantizam, hevi metal… a od tada samo poluinovativni brit pop i grandž, kao i sve moguće krosover kombinacije. Rokenrol je oduvek radio na  pogon sačinjen od uzavrele tinejdžerske krvi, njihove želje i spremnosti da menjaju svet oko sebe, da ruše dogme, a do danas najčudesnije pesme napravili su autori u ranim 20-tim. Prosto je napredak visoke tehnologije istisnuo potrebu za kolektivnim doživljavanjem procesa stvaranja, a u toj interakciji članova benda tokom proba krilo se to zlatno zrno koje je fasciniralo mase konačnim proizvodom.

Na nama je da održavamo taj plamen, a ona neminovna smena životnih ciklusa ponovo će doterati prave vrednosti na svoje mesto… Da nije tako nikako ne bismo mogli da objasnimo fenomen povratka ploča i gramofona u ovom cyber svetu.

Kako vidite trenutnu rok scenu u Srbiji?

Kao i u svim ostalim segmentima života u Srbiji i na Balkanu uopšteno – ako niste predani pratilac svega što se pojavljuje (što čini minoran broj fanatičnih zaljubljenika) imate utisak da, prateći medije, u Srbiji postoji desetak ozbiljnih bendova koji vam se baš nešto i ne sviđaju. Ne postoji tržište i samim tim bitnija je veština samopromovisanja po netu nego autentičan kvalitet radova, ne prodaju se izdanja, nema koncerata ni konstruktivne medijske kritike… pa samim tim ni relevantnih repera popularnosti. U toj mutnoj vodi svako je sebi najveći car, prikucan uz ekran kompa bije bitke! Zapravo ima fantastičnih grupa u pokušaju koje uglavnom odustaju nakon dve – tri godine razočarane okeanom letargije i nezainteresovanosti koja ih okružuje, objave po video-singl na šest meseci, eventualno skockaju album i to je to. Smišljaju strategije, usporavaju jer je to isprobana taktika koja je uspela nekom godinu ranije, imam utisak da je tu kvalitet pesme najmanje bitan. Fali mi ta potreba autora da iz sebe izbace kreativnost koja im ne da mira. Bitlsi su u samo osam godina diskografske aktivnosti objavili 13 studijskih albuma, postojao je nepisani standard da u prvih pet godina postojanja objaviš bar isto toliko izdanja, da ne pominjem Džonijevu hiperprodukciju… Dakle – postoji puno rokenrola ali scena ne postoji kao definisana forma.

Asocijacija “Neki rok” puno polaže na tradiciju i kulturu našeg naroda. Da li stičete utisak da su naša tradicija, kultura i narodno stvaralaštvo gurnuti u stranu i da se na to obraća vrlo malo pažnje?

Kao i na sve tradicionalne vrednosti! Čitava naša umetnost i kultura su na potpunoj margini, višedecenijsko spaljivanje ideje “normalnogživota”, fabrikovanje poželjne istorije i kretenizacija medijskih konzumenata kroz ‘rijaliti’ pokrete (ne mislim samo na šou programe) doveli su nas do tačke na kojoj svršeni studenti raznoraznih fakulteta ne znaju banalne stvari – koliko slova ima azbuka, ili sa kojim državama se graniči Srbija! Izgubili smo usput, menjajući se sistematski na gore – opšte obrazovanje.

Da li Vam i koliko znače nagrade?

Naravno da znače, dokaz su da je neko tvoj rad ispratio i dao mu laskavu ocenu i da nisi baš zalutao na taj teren javnog promovisanja svojih pisanija. Uz to uz njih stiže i serotonin, tako potreban u ova zlohuda vremena.

Vaša knjiga „JugoslovenK.“ svedoči o umiranju jedne zemlje. Kako bi Ivan iz onog vremena reagovao kad bi mu neko rekao u kakvom će stanju biti SFRJ u doba kad je knjiga objavljena?

Ne postoji čovek sa prostora bivše Jugoslavije koji nije razmišljao o tome kako bi reagovao ’91. da je znao šta sledi. Kad prođem kraj neke devastirane kuće obuzme me tuga jer pomislim na sve one generacije ljudi koje su se u njoj rađale, slavile, sanjale… Zamisli kakonam je tek kad pomislimo na tu ogromnu građevinu sa preko 20 miliona stanovnika po kojoj je prosuto svo zlo ovoga sveta, preko koje su prejahali svi jahači apokalipse. U ovih 30 godina spoznali smo neke sumanute istine – da uvek može biti još gore, ma koliko da je loše i da smo u stanju da neprekidno ponavljamo istegreške pravdajući ih višim interesima. Tu nema pomoći ni odbrane – kad se ludilo zavrti jedino možeš da se sakriješ pod krevet i drhtiš dok ne prođe… ili da izađeš u dvorište, zaurlaš i popiješ metak u čelo na prvu.

Ako nas je 2020. godina nečemu naučila, to je da je planiranje često jalova stvar. Uprkos tome čovek, kao metafizičko biće, stalno gleda u budućnost i pokušava da je organizuje i kontroliše. Kakvi su Vaši planovi za 2021. godinu?

Ovih dana planiram od danas do sutra, prilično je teško planirati nešto dugoročno kad se suočavamo sa najvećim civilizacijskim iskušenjem – kako ostati ljudsko biće dok se sa svih strana trude da nas dehumanizuju. Isključen nam je već godinu dana taj društveni komad duše, prestali smo da razmenjujemo emocije sa bližnjima, sve više ličimo na hodajuće tempirane bombe. Realno sam počeo da radim na materijalima za novu knjigu, koja bi obrađivala, na sličan način kao i “Jugosloven”, period ’90-tih u Srbijii eksploziju rok scene u tom vremenu ekstremnog ludila.

U svojoj pripovetki “Mrtvo more” Radoje Domanović je, prilično dobro, opisao odnos naših ljudi prema umetnicima.  Kako je Vaša okolina reagovala kada ste počinjali da se bavite time čime se bavite? 

Odrastao sam i svojim putem krenuo ’80-tih godina, u vreme kada je većina mojih školskih drugova slušala rokenrol, bila je sramota reći da su ti bliske Brena, Zorica, Vesna… Znam da to ljudima rođenim i odrastalim kasnije zvuči potpuno nerealno, ali u to vreme se na književnim večerima sakupljalo na stotine ljudi, dok su pozorišne predstave, opere, balete ili Ansambl Kolo na Slobodištu pratile na hiljade Kruševljana i normalno je bilo okruženju da se baviš onim u čemu misliš da si nasvom. E sad, za tu idiličnu atmosferu trebalo je tridesetak godina sazrevanja i uzdizanja društva, a isto toliko kasnije da se sve vrednosti temeljno razruše i vrate na Domanovića.

Šta Vas je prijatno iznenadilo i ko su Vaši muzički favoriti u 2020. godini?

Malo toga, ako pričamo o muzici. Podavile su nas ove karantinske poluakustičarske varijante, sve je poprilično obesmišljeno, tek mali broj bendova zaista se potrudio da u nedostatku živih nastupa napravi nešto suvislo i ponudi to na priličan način javnosti. Zadovoljstvo mi pričinjava recimo iznenadna provala novih kruševačkih bendova (Keni nije mrtav, Pourpur, Marshall, Haler) kao i nastavak delanja onih iz prethodne generacije (Crveni karton, Milan Kropf, Sweeper, Đorđe Ivanović) baš u trenutku kad su svi pomislili da lokalna scena zamire. I bez izrazitih favorita i epohalnih pokreta po koja iskra rokenrola zablista tamo gde joj se najmanje nadaš i to daje nadu, da se vratim napočetak razgovora, kako stvari ipak mogu da se vrate na svoje mesto, da iznikne cveće i iz totalno i spošćene zemlje.