Zid mortal objavili spot za numeru “999”

 

Foto: Zoran Laki Lazarević

Zid Mortal nastavlja da nam vizuelno dočarava album „Monopol i riziko“ (Take It Or Leave It Records) šestim video-singlom „999“. Pesma je nastala pre 22 godine, posvećena je Milici Rakić koja je imala tri godine kada je nastradala u NATO bombardovanju. Snimljena je i objavljena ponovo sa asocijativnim nazivom „999“.

„Milica nije bila kriva. Završila je svoj život ne saznavši ni šta je krivica. Milica je simbol svih nevino stradalih na celom svetu, gde se vode borbe preko leđa običnih, poštenih i nevinih ljudi. Nažalost, veliki broj tih ljudi čine deca. Tu noć izbezumljen spoznajom da je svako od nas mogao doživeti sličnu ličnu katastrofu, od strane onih koji su se tako poneli pod izgovorom da su katastrofu želeli da spreče, svoju emocuju sam pretvorio u ovu pesmu. Jer, rođen sam godine kada je bio Woodstock festival, gledao sam film „Kosa“ u aktuelnom vremenu, angažovanje nekih drugih umetnika protiv rata u Vijetnamu navelo me je da se do danas pesmom borim protiv svih ratova.“ – rekao je autor pesme Goran Šobić Sirano.

Pre nego što pogledate spot i odslušate pesmu „999“ pročitajte tekstualni uvod i posavetujte se sa samim sobom.

„Neko je rekao da sam kriv! Izašao sam na ulicu, da urlam, ja nisam kriv. Sreo sam gomile izbezumljenih ljudi koji su kao i ja pokušavali da kažu – nisam kriv. Naš žagor ubrzo su nadjačale sirene, pa detonacije. Nastavili smo da živimo život kao reku koja nam protiče kroz prste a da ne popijemo ni kap.

Tu noć je zasijalo na nebu. Straževica je opet bila meta, razornije nego inače. Zatekao sam se pred prozorom koji se sasuo u komadiće. Bacio sam se na pod ali ništa me ne bi spasilo da nije bilo zavese. Ali tu noć neko deset puta mlađi i deset puta neviniji nije imao zavesu. Geler je živeo svoju prokletu putanju. U trenu su stali svi koraci, sve nepročitane knjige, neuzvraćene ljubavi, stihovi Tagore, refreni Riblje Čorbe, sve beogradske košave. Zauvek su zatvoreni svi aerodromi, umrli su u istom trenu svi Njujorci, kontinenti su potonuli, okeani presušili i ostalo je samo nebo koje ju je i uzelo. Grozdovi od grožđa su padali na krovove i jedne noći je nastradala devojčica koja je, sasvim obično i prirodno, sedela na noši.

Zlokobne ptice su i sutradan njušile svoj plen, bez obzira da li sam to ja, ti, Milica, bilo ko,dok sam se pitao da li je sve to vredno njene smrti. Duša nam je opružena na uspravljenom telu. Mi imamo osmeh kao da nećemo da shvatimo.

Napisao sam pesmu. Ja nemam pušku. Ni Milica nije imala pušku. Nama ne treba puška. Mi smo krivi, zato imamo samo pesmu. Milica godinama spava mirno, a mi ne, jer na boku i stomaku ne spava se mirno.

Te ’999. godine napustili su nas mnogi ljudi, obični ljudi, oni što čitaju novine, piju produženi espreso, šutiraju loptu, vole Doors-e, kažu dobar dan komšija. Šta je zajedničko za sve te smrti? Sve su neprirodne, sve se nadovezuju ciklično kao karike u lanac kolotečine i sve su nam postale prirodne. Kao oči dečaka kad ugleda gutača plamena. Ehehej…!“

Share This