Vertep u Srbiji

Vertep je obred posvećen rođenju Isusa Hrista. Izvode ga, kao igrokaz, obredne povorke koje za vreme božićnih praznik pohode domaćinstva. Po svojoj morfologiji obred je povezan sa koledarskim povorkama i predstavlja upravo hristijanizovani oblik prethrišćanskih verovanja i običaja.

Igrokaz se izvodi u vidu lutkarske predstave na posebno napravljenoj, maloj prenosivoj bini u vidu drvenog sanduka sa jednom otvorenom stranom, unutar koga je napravljena pozorišna scena. Vertepska tradicija u istoriji srpskog lutkarstva i obredno-religioznog pozorišta duga je oko 200 godina. U srpskim pisanim izvorima Vertep se javlja 30-ih godina 18. veka, a tokom 19. veka postaje masovna pojava u današnjoj Vojvodini i u Srbiji.

Pojam “vertep” nastao je prema nazivu specifičnog oblika lutkarskog pozorišta, čije predstave su se izvodile tokom Božićnih praznika i prikazivale scene Hristovog rođenja, kombinovane sa veselim scenama iz svakodnevnog života. Ove vertepske predstave datiraju iz kasnog 16. veka, a nastale su u Ukrajini, odakle su se vrlo brzo proširile među istočno slovenskim etničkim grupama. Svoju popularnost ove pozorišne predstave su dostigle u drugoj polovini 18. veka, kada se javljaju i u Rusiji, a kasnije i u Srbiji. Razvoju vertepa doprineli su studenti Kijevsko-mahilske akademije, kao i putujuće pozorišne trupe.

Tokom vremena razvila su se i pravila za konstrukciju bine, broj, karakter i konstrukciju lutaka, kao i kostime, muziku i scenario. Sekularni deo predstave često je prikazivao savremene događaje događaje, pa se tako, na primer, lutka kozaka pojavila tokom vladavine Katarine Velike.

Vertep se u pisanim izvorima kod Srba spominje od trideset i četrdesetih godina 18. veka a došao je iz Ukrajine kao školska drama. Veruje se da su ovaj rusko-ukrajinski božićni običaj uveli ruski učitelji koji su došli u Beograd i Sremske Karlovce. Ima potvrda o vertepu u Karlovcima 1740, a mitropolit Pavle Nenadović je između 1749. i 1769. davao darove za vertep. Hopovski manastirski starešina je 1758. darovao đake koji su mu doneli vertep.

Zna se da se vertep 1799. i 1800. godine nosio i u Segedinu, a u 19. veku postao je masovna pojava u današnjoj Vojvodini i Srbiji, pa vertepski stihovi često ulaze i u građanske pesmarice. Kao narodni običaj sačuvao se do danas.

U prvo vreme vertepaši su obilazili samo ugledne ličnosti, a kasnije su počeli da idu od kuće do kuće.

Zabeleženo je da su ćaci u Karlovcima 1761. pevali uz vertep pesmu svoga učitelja Jovana Rajića, koji je i kasnije pisao prigodne stihove uz vertep. U knjizi Pesni različnija na gospodskija prazniki, objavljenoj 1790. godine u izdanju novosadskog knjižara Damjana Kaulicija, objavljene su pored ostalih i pesme koje su pevane uz vertep. Prvi dijaloški tekst sačuvan je takođe iz 18. veka. Tekst vertepa u srpskoj tradiciji uglavnom je ustaljen i razlikuje se od onoga koji se izvodio u Rusiji i Ukrajini. Autor teksta je nepoznat.

Sama predstava je standardizovana izvedba rođenja Isusa Hrista, sa veselim interludijama koje prikazuju svakodnevni život. Može imati od 10 do 40 likova, a obavezni su: crkvenjak, anđeli, pastiri, car Herod, tri kralja, Sotona, Smrt… Svim lutkama obično upravlja jedna osoba, vertepnik. Tipična bina, u ukrajinskoj tradiciji, je dvospratni drveni sanduk u obliku zgrade. Religiozni deo predstave odvija se na višem nivou, sekularni na nižem.

U Srpskoj tradiciji, vertepaši, maskirani đaci, nose maketu crkve ili pećine – veći sanduk, bogato ukrašen i obojen. Sanduk nema jednu od dužih bočnih strana, tako da podseća na model bine. Unutrašnjost kutije je osvetljena i predstavlja vitlejemsku pećinu sa likovima biblijske priče o rođenju Isusa Hrista.

Pred tom pokretnom scenografijom igrokaz se izvodi u dva dela. Prvi deo je sa biblijskom tematikom i sakralnog karaktera, dok je drugi deo profane sadržine i opisuje scene iz svakodnevnog života:

• U prvom delu vertepa nastupaju tri cara, mudraca sa istoka, Gašpar, Melhior i Valtazar, koji su vođeni zvezdom repaticom došli na poklonjenje novorođenom Hristu i doneli mu darove. Oni, predstavljajući se, opisuju taj događaj. Sa njima ulazi u prepirku judejski car Irod, čijom se oracijom završava prvi deo vertepa
• Drugi deo ima svetovni karakter. Sačuvani rani tekstovi pokazuju čak izvesnu vojvođansku lokalnu boju. Nastupaju Čobanin i tri „gube“ – čiča-Đuka, čiča-Todor i čiča-Petar (ovo su najčešća, ali ne i jedina imena). U ovom delu igrokaza tekst je originalan, sa dosta improvizacija i ima humorističko-satiričnu intonaciju.

Godine 2018. vertep je, kao deo kulturnog nasleđa, uvršen u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.