Isidora Sekulić

Rođena je 16. februara 1877. godine podno Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Žablja. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu.

Živela je povučeno, u svetu knjiga, bez porodice koju je rano izgubila. Bila je bolešljiva, od majke, koju nije zapamtila, nasledila je, kako kaže, “potpunu tuberkulozu”, sa očeve strane “ludilo i razne oblike nervne poremećenosti”. I pored toga mnogo je putovala, bila je u Francuskoj, Njemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, onako “kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja”.

To njeno siromaštvo zapravo je svesno traženo. U jednom pismu ona kaže: “Prema novcu imam otprilike odnos koji Anglo-Amerikanci imaju prema nesrećnoj, meni tako dragoj, Francuskoj: u nuždi, da; van nužde, ne treba mi. Nijedan veći honorara nisam do sada uzela.”

Isidora Sekulić je prva žena pisac u srpskoj književnosti koja je ostavila delo trajne vrednosti.Njena pojava u književnosti je označila preokret u svakom pogledu.Ona je bila radoznala i svestrana.Pisala je putopise,eseje,lirsko-meditativnu prozu,pripovijetke,kritike i bavila se prevodilačkim radom.

Književni rad Isidora je započela kasno,posle svoje tridesete godine.Prvu knjigu je objavila 1910.godine,a 1913.godine izlazi knjiga “Saputnici”,zbirka impresionističkih crtica,skica i zapisa,u kojima preovlađuju aforizmi o opštim temama.Za njen virtuozni stil,A.G.Matoš je našao izraz “ples reči”.

1914.godine Isidora kao potpuno oformljen pisac objavljuje putopis “Pisma iz Norveške”.Mnogi tu knjigu smatraju za najlepši putopis srpske književnosti.U “Pismima iz Norveške”,Isidora je poetski i misaono dočarala severnjačku prirodu koja ju je privlačila.Ona ne daje samo doživljaje prirode i slike krajeva kroz koje prolazi,nego i razmišljanja o ljudima i njihovom životu,o neraskidivoj povezanosti između prirode i sudbine ljudi.Sam putopisni oblik je doprinio bogatstvu ove knjige.

Između dva rata i posle Drugog svetskog rata Isidora Sekulić je najviše pisala pripovetke i eseje.U pripovetkama obrađuje teme iz života u Vojvodini,a najčešće govori o propadanju vojvođanskih porodica i njihovoj degeneraciji.Tu se oslanja na realiste Jakova Ignjatovića i Borisava Stankovića.Najbolja je zbirka pripovedaka”Kronika palanačkog groblja”(I 1940,II1958)koja se bavi sudbinama porodica i pojedinaca i govori o prolaznosti i smrti.

Što se tiče eseja,svi se slažu da je Isidora u ovoj oblasti pisala tekstove koji su se ubrajali u najviše što se u toj vrsti stvaralo ne samo u našoj nego i u evropskoj modernoj književnosti. Esej zauzima najviše mesta u njenom stvaranju i predstavlja njenu osnvnu formu. Pisala je o književnosti i raznim književnim temama,o našim i stranim piscima,o drugim umetnostima,o jeziku,filozofiji,moralu…Njegoš zauzima centralno mjesto u Isidorinim esejima,a ona je bila očarana tim pesnikom,tako da mu je posvetila knjigu pod naslovom “Njegošu knjiga duboke odanosti”.

Kao književni kritičar,Isidora je podjednako nadahnuto pisala o našoj i stranoj književnosti,uspostavljajući veze među pojedinim nacionalnim književnostima. I kad je pisala književnu kritiku Isidora nije bila sudija već tumač, u sukobe nije ulazila, radije je ćutala i u ćutanju pokušavala da kontraste sagleda kroz zakon ravnoteže. Tu ravnotežu dobro su uzdrmala dva čoveka: Jovan Skerlić i Milovan Đilas.

Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda.

Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu.

Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.