Marko Šelić Marčelo: Na koncertu ćemo svi pokušati da ukrademo momenat od stvarnosti
Foto: Nebojša Babić
| Intervju: Ivan Makragić |
Naš novi sagovornik je umetnik sa više zanimljivih veština i talenata u svojim rukama: najpopularniji je sigurno kao muzičar, priznat kao književnik, istaknut i često vidljiv kao kolumnista, urednik devete umetnosti – stripa, pisac songova za pozorišne predstave, ali i sa jednim izletom u glumu.
Svestrani autor će održati novi koncert u našoj prestonici – u subotu, 25. oktobra, na sceni popularnog kluba Zappa Baza, koji je već trijufmalno osvojio 2023. godine na rasprodatom i moćnom koncertu.
Tada je muzičar – tekstopisac proslavio lep jubilej – 20 godina od izdavanja prvog albuma “De Facto” (2003).
Ovo veče biće i prilika za promociju luksuznog dvostrukog LP vinil izdanja aktuelnog albuma „Nojeva varka“ (Lampshade Media), kao i njegovih knjiga u novom obliku, u izdanju kuće “Veseli četvrtak”.
U Beogradu je imao izuzetne velike koncerte u Mts Dvorani 2022. i 2023. godine, u Domu omladine, Botaničkoj bašti “Jevremovac” i drugim prostorima.
Učestvovao je na festivalima i manifestacijama kao Exit u Novom Sadu, Beer fest u Beogradu i na mnogim smotrama ili na solo koncertima širom Srbije i regiona.
Veče koncerta 25.10. će otvoriti Zaradsutra, duetski projekat našeg sagovornika i smederevskog mc-a Miloša Stefanovića Sinovatza. Njihov album „Tako je govorio Zaradsutra“ (2024) donosi inteligentnu, angažovanu i žanrovski “staroškolsku” muziku, idealnu kao uvod u ono što sledi.
Kao gosti večeri nastupiće i grupa “Dram”, Marko Louis (imaju duet u vidu bolne i tragične pesme “Vatra u mraku”) i Dr DRA.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
Onda je svakako jasno: naš gost danas je – MARČELO.
Odnosno puno ime, prezime i nadimak glasi: Marko Šelić Marčelo.
Na sceni sa Marčelom i ovog puta su njegovi dugogodišnji saradnici i saborci u muzici i životu: Nevena Glibetić Nensi (vokal), Miloš Borovnjak Ministar Lingvista (vokal), Rade Sklopić Raid Kyu (gramofon, klavijature), Aleksandar Jovanović Šljuka (klavijature, vokal), Filip Krumes (violina), Marko Cvetković Cvele (bas), Gavrilo Nikolić (gitara) i Aleksandar Cvetković Drama (bubanj).
Marčelo već duže od dve decenije gradi originalan – autentičan autorski glas društveno angažovanog umetnika. Slobodan pristup muzici, britki stihovi i doslednost u „borbi s vetrenjačama“ obeležili su ga kao jednog od najuticajnijih savremenih autora Srbije.
Do sada Marko Šelić Marčelo je objavio šest samostalnih albuma, četiri romana, mnoge kolumne i druge angažmane, gluma u svetu teatra i univerzum – stripa, gde je urednik.
Marčelo je objavio sledeće studijske albume: “De Facto” (2003), “Puzzle Shock!” (2005), “Treća strana medalje” (2008), “Deca i Sunce” (2010) – sa “Filterima”, “Napet šou” (2014), “Nojeva varka” (2021), uz učešća na kompilacijama – “Bassivity Mixtape – prvi put (2003), “Ulice Vol. 1” (2003).
Romani su mu sledeći: “Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica” (2012), “Zajedno sami” (2008), “Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja I” (2017), “Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja II” (2017).
Dalje pred vama je … Marčelova priča.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
SVI SMO JEDNOSTAVNO ŽELJNI SVEGA: ŽIVOTA, NORMALNOSTI, DRUŽENJA UZ SVIRKU
Približava nam se tvoj novi beogradski koncert u klubu Zappa Baza 25. oktobra. Sa kakvim emocijama i mislima putuješ u susret publici? Postoji li trema, uzbuđenje, možda i bojazan da li će sve proteći kako si sa svojim bendom zamislio? Poslednjih godina si dva puta osvajao mts Dvoranu, bilo je i Doma omladine Beograda, dakle Zappa Baza je tvoj novi „dom”?
Bendovi se osećaju „udomljeno” na svakoj bini gde im je lepo, a na svim mestima s prefiksom Zappa to je svakako tako. Treme uvek ima, i to mi se dopada, dok god nije isto što i zabrinutost. Trema je onaj lep osećaj nesvejednosti, osećaj da ti ni trocifreni izlazak pred publiku nije rutinisana radnja – i onda posmatraš, skoro pa sa strane, kako se ta mala frka pretvara u sigurnost već tokom prve pesme, zahvaljujući ljudima sa kojima si. To je ta zajednička magija, koja se lako prenese i na ljude koji su došli da vas slušaju.
Već si osvajao Zappa Bazu tog simboličnog datuma 5. oktobra 2023. kada si proslavio jubilej – 20 godina od prvog albuma „De Facto”, i vraćaš joj se ponovo. Kako je taj nastup bilo veoma uspešan, trijumfalan, postoji li kod tebe unutrašnji osećaj nespokoja, ako nisi siguran u to da će predstojeći koncert biti podjednako snažan i eksplozivan?
Ma ne. To bi već bila zabrinutost, a ne trema. Bina je neka vrsta sigurne kuće, čak i po ovoj suludoj godini, kada smo mahom razdvojeni od nje. Mislim da ćemo biti kao pušteni s lanca. Iako smo, zajedno sa svojom publikom, na ulicama baš zato da se kolektivno iskobeljamo iz lanaca, oni žuljaju više no ikada pre: sloboda je blizu, ali okolnosti su, kaže istorija, najgore baš u toj etapi. Neću preterati ako kažem da smo jednostavno svi željni svega. Života. Normalnosti. Običnog druženja uz svirku.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
UMETNOST UVEK KOMUNICIRA PUTEM EMOCIJA
Muzikom se baviš iz potrebe da ljudima kroz svoje tekstove poručiš nešto veoma važno i dragoceno? A tvoje reči često umeju da ubadaju u srce, dušu, um, ne dozvoljavaš fanovima da se opuste?
Baš zvuči pompezno kad tako kažeš :). Mislim da zapravo svi svojim radom pokušavaju da saopšte nešto što je važno i dragoceno – njima samima, u nadi da će možda biti i drugima. U tom smislu, da li srce, da li um, da li živce onima koji te baš i ne vole – mislim da je jedini stravičan ishod kad ne pogađaš nikoga nigde. Umetnost, na kraju krajeva, komunicira putem emocija, pa je stoga njen najveći udes ako ne izazove apsolutno ništa.
Ovo veče koncerta 25. oktobra biće i prilika za promociju luksuznog dvostrukog LP izdanja albuma „Nojeva varka”. Kako si ti zadovoljan samim projektom, prijemom albuma kod auditorijuma i činjenicom da imaš long play format?
Ekipa i ja silno se radujemo ploči, to je više od ostvarenja sna – najiskrenije, to se niko na početku priče nije ni usudio da sanja. Sadržaj albuma ljudi već znaju, ali ovde smo se potrudili da, u svom materijalnom obliku, to bude i lep predmet koji prija oku. Sudeći po prijemu kod publike, materijal je takav tretman zaslužio; sa svoje strane mogu samo da kažem da ga je zaslužio i „pogibijom” kojom je nastao: svaki smo album radili iz sve snage, ali taj poslednji baš je tražio i dodatne baterije. Kad gledaš minutažu, on kao da je dupli, zahtevao je i duplo vreme i duplu energiju – pa mi je milina videti ga, prikladno, na duplom vinilu u izdanju kućer “Lampshade Media”.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
NOVI ROMAN “INTRONAUT” PREMIJERNO JE PRED ČITALAČKOM PUBLIKOM
Takođe, tvoje knjige će biti predstavljene ove večeri u novoj varijanti, u izdanju kuće “Veseli četvrtak”. Reci nam malo više o tome.
“Veseli četvrtak” dosad je čitalačkoj publici bio na mapi kao izdavač stripova, već duže od decenije i po. Moj zadatak dugo je bilo staranje o svim edicijama Dilana Doga; tu lepu dužnost poslednjih godina delim s vrsnim dilandogologom Vladom Tadićem. Kuća je, međutim, donela odluku da se upusti i u književno izdavaštvo, i eto vesti: sada smo na oba koloseka, s jednakim entuzijazmom. Među dvadesetak naslova s kojima startujemo nalaze se i moji romani iz proznog serijala „Malterego” – sada prvi put u svom kompletnom, redigovanom izdanju, u dizajnu fenomenalnog Ivice Stevanovića. Novi roman „Intronaut”, kojim se ova priča zaokružuje i završava, premijerno je pred čitalačkom publikom. Uzbuđenje je veliko, svi godinama kuvani raspleti sada su tu, to je poput „poslednje sezone serije”, a za tu priliku izveli smo i nešto prilično netipično. Naime, roman je pisan u uslovima kojima smo opkoljeni, usred ove velike borbe predvođene studentima – i kako broj 9 figurira u radnji, pozvali smo devetoro studenata i studentkinja dizajna da naprave 9 alternativnih korica za knjigu. Mnogima od njih to je prvi honorar, ulazak u profesionalne vode. Roman će se, dakle, u knjižarama pojaviti s deset različitih korica (računajući i originalnu, Ivičinu), te će svaki čitalac/čitateljka moći da odabere po svom ukusu. Ne mogu ti opisati koliko sam radostan što smo i tu ideju uspeli da izguramo, kao još jedan znak podrške mladim ljudima koji su probudili ovo društvo.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
LJUBAV I STRAST PREMA PRIČI I PRIPOVEDANJU ODUVEK SU TU
Kakav je osećaj biti multimedijalni umetnik? Odnosno multitalentovan? Istina jeste da u svojim rukama imaš dara da budeš muzičar, književnik, urednik devete umetnosti – stripa, kolumnista, pisac songova za pozorišne predstave, povremeni izlet i kao glumac.
Tu je više reč o multiprimeni jedne stvari: pisanja. Sve pobrojano gravitira oko tog jezgra, oko bavljenja jezikom i rečima kroz različite forme. Izlet u glumu – uloga Arijela u adaptaciji Šekspirove „Bure”, u režiji Kokana Mladenovića (SNP, Novi Sad) – zanimljivo je gostovanje u susednom, ali prilično različitom dvorištu. Kokanova ideja, izazovan eksperiment na kojem sam mu beskrajno zahvalan. Ali zamisao je oduvek bila jednokratna, i baš zato toliko uzbudljiva. Nazad na tvoje pitanje, uopšte se ne osećam nešto multi, osećam samo da mi je radno vreme multi, jer nisam brz, pa sam po nuždi radoholičar. I onda, kad tako kilav istraješ dovoljno godina, nakupi se spisak šta si sve radio, pa deluje da si hitar i da postižeš svašta, a ne da si uporni puž.
Jasno se vidi da su svi tvoji talenti vezani za pisanu reč, što potiče od diplome Filološkog fakulteta – srpski jezik i književnost. Samo stvaranje muzike i te karijere vezano je za pisanje reči, tekstova, stihova. Deluje li ti tvoje rep numere kao vrsta novele, pripovetke, zbirke priča kroz stihove i muziku?
Ljubav i strast prema priči i pripovedanju oduvek su tu, iz nje dolazi celokupan moj rad. Mnoge od pesama najdražih publici upravo su, kao što kažeš, priče kamuflirane u pesme, male radio-drame, dok je poslednji album „Nojeva varka” praktično roman u stihu ukomponovan u numere. Zvučalo nam je kao logičan sledeći korak, proširenje formule na veće igralište.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
ZA RAZLIKU OD PROZE ILI POEZIJE NA PAPIRU, U MUZICI IMAŠ I GLAS I INSTRUMENTE
Slavni kanadski muzičar Leonard Koen je prvo bio pesnik. Onda je uvideo da bi najbolji način da dopre sa svojom poezijom do što više ljudi, bio taj da krene da je peva pred auditorijumom. Tako smo dobili izvanrednu karijeru vanserijskog muzičara. Da li vidiš neke sličnosti sa ovim razvojnim putem? Ako je kod tebe izražena ta potreba da pisanu reč, prozu ili poeziju deliš na sceni sa svojom publikom?
Daleko sam od stavljanja u istu rečenicu s velikim Koenom, isto toliko i od svesnog masterplana te vrste – kod mene to nije bila svesna „strateška” odluka, samo još jedna forma u kojoj sam poželeo da se oprobam, pa je vrag odneo šalu :). Teren mi je zanimljiv jer podrazumeva drugačiji alat na raspolaganju: za razliku od proze (ili poezije, kada je na papiru), u muzici imaš i glas, instrumente, čitav štimung gradi se sinergijom svih tih elemenata; onda se vratim prozi, jer iznova postane izazov kako sagraditi sve samo od reči. Ta cik-cak dinamika potpuno me očarava, prvo me odmara od drugog i obrnuto.
U svetu ima nekoliko muzičara koji su se oprobali u književnosti, mada su i sami svestrani i u drugim umetnostima – Erik Klepton, Sting, Nik Kejv, Kit Ričards, Dejvid Birn, Madona, Morisi, Doli Parton, Leonard Koen, Bob Dilan, Raj Kuder, ali i kod nas u Srbiji i regionu – Dr Nele Karajlić, Zoran Predin, Dejan Cukić, Zoran Kostić Cane, Zvonimir Đukić Đule, i drugi. Kakva je to tajna veza između muzike i književnosti?
Nije tajna, vrlo je organska – to su reči. Oba fronta bave se uobličavanjem svojih misli i emocija, potom i prenošenjem na druge.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
BESMISLENO JE DAVATI PREDNOST BILO KOJOJ UMETNOSTI DA JE UZVIŠENIJA OD DRUGIH
Stiče se utisak kao da zapravo muzika nije uvek dovoljna i kao da umetnik nije pravi umetnik, stvaralac, kreativac, ako ne objavi roman, knjigu? Da li je onda književnost vrhunac umetnosti nad svim umetnostima ikada?
Ako takav zahtev epohe postoji, rekao bih da je pomodan i banalan. Besmisleno je rangirati umetnosti, davati prednost bilo kojoj kao uzvišenijoj od drugih, kakvim bi se kantarom to uopšte merilo? Kad moji muzičari zasoliraju na koncertima, ja zažmurim i slušam priču: odgovorno ti tvrdim da je to neverbalni oblik pripovedanja. Do mere da mi tekst zazvuči kao višak.
Uvek je velika količina teksta, reči u tvojim pesmama koje putem žanra interpretiraš. Zaista deluje da su to pripovetke kroz tvoje muzičko stvaralaštvo. Da li se nekada desi da zabaguješ, zaboraviš neki deo teksta, čitave pasuse, jer je potrebno biti maksimalno skoncentrisan i mentalno jak zapamtiti toliku količinu reči, gotovo kao glumci kroz čitave predstave?
Ma kako ne, saplete te poneka reč, kao glumce replika, kao muzičare ton, sve to ide u rok službe i lako se povadimo iz takvih greščica. Publika najčešće čak i ne oseti taj mikro-saplet. Sve se to vežba, to je zajedničko svim pobrojanim branšama. Uostalom, taj ljudski faktor je ne samo oprostiv, nego i simpatičan, u vremenu kad se sve robotizuje: da, živi nastup, naravno da ćemo se negde zeznuti.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
KONCERT NAM TREBA DA NE POLUDIMO
Veče koncerta u Zappa Bazi u subotu, 25. oktobra će otvoriti Zaradsutra, duetski projekat smederevskog mc-a Miloša Stefanovića Sinovatza i tebe. Vaš zajednički album „Tako je govorio Zaradsutra”, objavljen prošle godine, bio je zapažen i ostavio je traga. Da li ćete izvesti ceo album na koncertu ili izbor numera? Kakvi su tvoji utisci nakon ovog projekta i šta čuješ od kolega?
Izvešćemo nekoliko pesama i zagrejati publiku. Zaradsutra je projekat čistog drugarstva, Šomiju i meni otud jako drag: hteli smo da priuštimo publici malo „starovremskog” zvuka, po receptu koji mi je zanedostajao. I stvarno, bilo mi je kao da putujem kroz vreme, ali sa zanimljivim obrtom: deluje da ćeš se lako vratiti s komplikovanije muzičke forme na svedeniju – glasovi i bitovi, sirova sila bez brušenja, pa još tandemski, na meni je samo polovina posla; međutim, iznova sam naučio da nema lake forme. Sve traži brižljivi rad, pride smo obojica detaljisti i uživamo u tome. Tako da smo, nadam se, upriličili lep mali biser publici koja se uželela tog zvuka. Nas dvojica svakako smo se sjajno proveli radeći na materijalu, toliko je Šomijevih stihova za koje sam mu rekao „vau, bravo!”, od kompleksnijih do onih sasvim direktnih poput „ova je bina moj inat, moja Palestina”.
„U ovoj godini borbe bićemo posebno zahvalni na podršci. Ljudi, znate da smo letnji BG koncert odložili zbog situacije; situacija je i dalje tu, a i vi, a i mi, i bićemo do kraja. Sviraćemo 25. oktobra u Zappa Bazi iz sve snage, u inat okolnostima. Ali ni ta dva sata nisu van borbe, jer znate o čemu su pesme. Pozivamo vas da se malo okupimo uz muziku slobode, izgrmimo i podržimo se, pa nazad na ulice.” Tvoje reči dovoljno govore sve. Osvešćeno, potresno, glasno, jasno, kao vapaj za normalnim životom. Ima li ga ovde u zemlji Dembeliji, pardon, oprostite – Srbiji? /Dok Holidej u tumačenju Vala Kilmera u filmu „Tombstone“ kaže – „Nigde ne postoji normalan život. Postoji samo – život.”/
Nemam šta da dodam na rečeno. I publika i mi u Zappi ćemo pokušati da ukrademo momenat od stvarnosti, ne isključujući se iz nje. Jer toga ne sme biti, ne zaista, dok se ova borba ne završi. Ovo nam treba da ne poludimo.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
UMETNOST ĆE UVEK PREŽIVETI: ONA JE ŽILAVA I OBNOVLJIVA
Koncert planiran za jul na Novoj Zappa Barci morao je usled veoma teških okolnosti biti odložen za neka „bolja” vremena. Tada su mnogi odustajali od svirki kao i ti, te su sačekali neko novo doba. Ipak, nismo došli u novi bolji poredak. A opet, da li je uopšte ili nije vreme za muziku i umetnost?
Kada borba potraje ovako dugo, ne sme se stati s aktivnostima skroz, jer onda od nas neće ostati ništa i pobedu nad nepravdom dočekaćemo kao potpuno uništeni ljudi. Mi smo poštovali sve bojkote i obustave rada, bili rame uz rame sa saborcima na svim punktovima, pozivali sve kolege i koleginice da učine isto. Ali ponavljam, poneki trenutak mora se „ukrasti” kada pričamo o celoj godini potpuno poremećene svakodnevice; generator zla pući će sigurno, taj proces je nezaustavljiv, cela istorija fikcije uči nas da protiv ujedinjene dobrote zloba na koncu nema nikave šanse – a da bismo izdržali, potrebne su nam ove sitne oaze tu i tamo, to ne vidim čak ni kao dvosatni izlazak iz rova, nego kao rovovsko grljenje sa saborcima, kolektivni „tu smo, imamo se, izguraćemo”.
Video si kako su festivali otkazivani, ili skromno održani po Srbiji (Dani piva u Zrenjaninu, Gitarijada u Zaječaru, Zemun Fest, Beer Fest u Beogradu, Filmski susreti u Nišu). Umetnost nema ko da piše niti da gleda? Došlo je vreme da se delimo i na ovim osnovama?
Ima samo jedna podela na koju se sve svelo, a bogme i treba da se svede: na ljude i na one koji su se iz tog udruženja ispisali. Sve što se dešava potiče jedino od toga. Ovo nije ideološka priča, ovo nije levo-desno-centar, ovo je da li si na strani nedužnih koji traže pravdu ili na strani kriminalaca i ubica, i ja zaista ne znam u šta veruje onaj ko je tu neutralan, u šta se kune, u koji zakon, u koju religiju, u koju filozofiju? Umetnost će preživeti, onako kako rekoh u prethodnom odgovoru, ona je em žilava em obnovljiva – ali doniranje kičme i obraza prilično je trajna stvar. Ovoliko gole ljudske pokvarenosti i zločinstva čak ni naše kratko pamćenje neće (i ne sme) zaboraviti.
Aktuelnosti nas uznemiravaju – odnos prema prosveti, kulturi, nemamo još uvek potvrđen novi termin FEST-a, BITEF-a, dok je BELEF otkazan posle više od 25 godina prvi put, festivali razni su pod znakom pitanja. Znaš i sam situaciju sa Narodnim pozorištem, ne daju im da izvode predstave, u kazni su. Dokle može ovako, odnosno, ima li kraja? Može li umetnost da pobedi?
Pa, dosad je preživela, samim tim i pobedila, celu ljudsku istoriju sukoba. Nije upitno to, nimalo – upitno je hoće li ovaj užas pregurati ljudi, a da se ne slome. No, druge nam nema, svima je jasno. Ovo je finale višedecenijskog štetočinstva, odavde se izlazi ili u slobodu ili u nešto nalik Belorusiji, s tendencijom ka Severnoj Koreji. Nemali broj ljudi na to je godinama upozoravao, delovalo je preterano, sad svi znaju da nije. Ovaj režim koji nam zabranjuje da radimo, da govorimo, da mislimo, koji nas šikanira i proganja, lomi kosti deci, šalje ih u zatvore, pa onda pomiluje krvnike – da samo može, poslao bi nas i u logore. Ako nekome sad pak to zvuči preterano, pozvao bih se na spomenute ranije prognoze. Nemojmo da proveravamo je li i ova tačna.
Foto: Bojan Nikolić Zvezdanac
MI SMO U BENDU PRILIČNO SLOŽNA DRUŽINA
Gosti na koncertu su vam: grupa “Dram”, Marko Louis i Dr DRA. Voliš da bude što više gostiju, po principu „the more, the merrier”? Prava žurka bez prestanka?
Uvek je užitak pozvati prijatelje na binu, to smo gajili od samih početaka. U Mts Dvorani, u jednom momentu nas je na sceni bilo dvadesetak. Mi smo ti prilično složna družina, gostovanja su samo prošireno dejstvo energije koju imamo u bendu. Kad izađu recenzije koncerta, super su komplimenti tipa „iskidali svirku, oduševili publiku”, ali nama zauvek najdraži utisak je kad napišu, a mnogi su napisali, „koliko se samo vidi njihovo drugarstvo, koliko se vole i koliko uživaju što su zajedno”.
Posebno je potresna pesma s Markom Luisom – „Vatra u mraku”. Ta numera se nažalost oslikava i na sve dalje periode i posle užasne tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”. Da li ima nade da se oslobodimo „vatre u mraku”, a i da ne budemo “zajedno sami”, da nemamo “kuću na promaji”, “Nojevu varku” niti “napet šou”?
Naravno da ima. Čak i najveći pesimisti dosad bi spakovali kofere da negde u sebi, makar protiv sebe, ne veruju da ova zemlja može biti bar malo bolja. Sigurno neće biti savršena, čekaju nas onoliki izazovi kad sve ovo jednom prođe, ali naravno da je moguće odići se od samog dna, po kom smo do pre godinu dana bauljali. Na jednom mestu u novom romanu, jedan od likova kaže: „Ne postoji bespomoćnost, ne zaista. Postoji samo beznađe. I kukavičluk”.