Britanska grupa “Skunk Anansie” po treći put osvojila Srbiju 17. jula u Luci Beograd

Definitivno je leto 2026. u Beogradu veoma produktivno i uspešno u pogledu muzike uživo i to umetnika sa svih strana sveta, što čini prestonicu Srbije jednu od najatraktivnijih destinacija za velike koncerte, koji privlače i inostrane turiste.

Jedan od tih uspešnih mega koncerta svakako je nastup britanske hard rok grupe Skunk Anansie koja je oduševila mnogobrojnu publiku od nekoliko hiljada ljubitelja u prethodni petak, 17. jula u Open Air Corneru Luke Beograd, u organizaciji producentske kuće Long Play.

Veče je počelo sa predgrupom u vidu ženskog duo sastava “Grove” – britanske atrakcije iz Bristola, koji spajaju nespojivo – hip hop i pank muziku. Liderka benda sa izrazitom muškom energijom koja i čini Grove – sve vreme je skakala, pevala, sa partnerkom koja je i vokal i DJ u isto vreme, tako da je uvertira bila veoma efektna. Tekstovi su im veoma politički i društveno obojeni – osvešćeni, tako da iza sebe imaju veoma uticajne projekte kao što je uspešno EP izdanje PWR // PLY*.

Uvod je bio taman dobra polazna tačka, jer je usledio jedan vanzemaljski tornado sa takođe liderkom koja poseduje tu snažnu mušku energiju.
Malo nakon 21:00h izašao je Skunk Anansie, treći put sa srpskom publikom, nakon 2010. i bašte Studentskog kulturnog centra (SKC) i kao jedni od vodećih zvezda Arsenal festa 2016. godine u Kragujevcu (Main Stage).
Dakle, ako posmatramo u brojkama – 3. put su u Srbiji, 2. put u Beogradu, 16 godina od prvog koncerta u našoj zemlji, a 10 godina od poslednjeg dolaska.

Harizmatična pevačica i liderka sastava Skin i ekipa – Cass (bas, gitara), Ace (gitara) i Mark Richardson (bubnjevi), sprovela je srpsku publiku i iskrene fanove na jedno sadržajno muzičko putovanje kroz njihovih sedam studijskih albuma: „Paranoid & Sunburnt“ (1995), „Stoosh“ (1996), „Post Orgasmic Chill“ (1999), „Wonderlustre“ (2010), „Black Traffic“ (2012), „Anarchytecture“ (2016), sa malim naglaskom na i dalje aktuealno izdanje – „The Painful Truth“ (2025).

Sa simpatičnim naglaskom srpskog pozdrava “Dobro veče, Beograde”, Skin je započela putešestvije od 20 pesama u preko 100 minuta svirke, na veliko oduševljenje svih prisutnih.

Skin je krenula žestoko sa numerom “This Means War”, naslov koji danas svakako da opominje i na sve načine upućuje na sukobe bez kraja u celom svetu.

Nastavio se niz poznatih numera u startu – “Charlie Big Potato”, “Because of You”, “An Artist Is an Artist”, da bi Skin pomalo stidljivo rekla za pesmu “Love Someone Else” da ima veze sa iskustvom kada i dalje volite bivšeg partnera i ne možete tako lako da ga prebolite.

Pravo ime pevačice Skin je – Deborah Anne Dyer, ponekad je malo i puštala kosu, ili se šišala nakratko, mada je dobrim delom karijere od samog početka 1994. godine ipak svi znaju sa obrijanom glavom.
Neko bi rekao – ćelava pevačica, prema istoimenom pozorišnom komadu apsurda pisca Ežena Joneska, tako da je pred beogradsku i širu publiku izašla skroz bez kose, što joj daje posebnu oštrinu, strogost, snagu, kritičnost, u smislu – da nema zajebancije sa njom ni tamo ni ovamo.

Samo ime benda “Skunk Anansie” inspirisano je legendama, odnosno preuzeto iz akanskih narodnih priča o Anansiju, čoveku-pauku iz Gane, sa dodatkom „skunk“ da bi „ime bilo još nezgodnije“.

Skin je bila narator koncerta sve vreme, lekcije o savremenom društvu, prilikama i neprilikama nam je pripovedala, veoma osvešćena i oštra u stavovima, voli da priča o demokratiji, jednakosti među polovima i rasama, da smo svi jedno, da ne smemo da se delimo ni po kojim uslovima i osnovama.

Liderka je nosila majicu sa likom kosturske glave napred i nazad, kao junak Punisher ili Frenk Kastl u čuvenom strip serijalu “Punisher”, od čega su nastale dalje ekranizacije u vidu filmova i jedne TV serije, i dalje aktuelna na platformi Netflix.

Sa naslovom “God Loves Only You”, neumorna i dinamična Skin je veoma bila poletna i puna elana, da nam objasni kako svi treba da imamo poseban odnos i vezu sa Bogom, koji nam pruža ljubav.
Posle hita “Shame”, usledio je neverovatan podvig sa jednim od najvećih Skunk Anansie hitova ikada – “Weak”, tada je nastala vrhunska euforija bez prekida.

Publika je pevala stihove pesme “Weak”, a Skin, oduševljena tolikom reakcijom auditorijuma, neprekidno dinamična, prepuna neke vanzemaljske energije, dala je sve od sebe na svakoj pesmi, ne štedeći mizanscen, skakanje po bini i svoj glas.
Na izvođenju “Weak” ona se nonšalantno popela na jedan od svojih zvučnika i odande je pevala, posebno da dočara efektno refren numere:
“Weak as I am, no tears for you
Weak as I am, no tears for you
Deep as I am, I’m no one’s fool
Weak as I am”.

Dva video bima su prikazivala sva dešavanja na bini, ali nisu mogli da se vide kadrovi njene desne noge, koju je očigledno povredila, jer je imala štitnik.
Ipak, koliki je profesionalac, nije želela da otkazuje neke koncerte, već je i sa takvom nogom davala sve od sebe da izdrži napor i zahtevnost samog nastupa.
Nizali su se naslovi, od ispovesti “Twisted (Everyday Hurts)”, preko priznanja – “My Ugly Boy”, divne numere “Animal”, do višeslojne, sveobuhvatne tematike vezane za politiku, od koje nijedan umetnik niti živo biće ne može da pobegne – “Yes It’s Fucking Political”.

Alternativni rok, hard rock, alternativni metal, punk rok, sve su to žanrovi koji su se smenjivali ove večeri i time bend jasno pokazuje koliko je svestran u tom stvaralaštvu, može da pliva u svim pravcima.

Kompletno ludilo nastaje kada je Skin najavila šta će da uradi sledeće.
“Sada dolazim dole, da znate (publika prijatno iznenađena sa usklicima). Da, da, dolazim tuk od vas, i nadam se da ćete lepo da se ponašate, da brinete o meni”, reče Skin i zaista skače sa bine, dolazi među fanove, koji je prihvataju i onda je odmah nose u vis kao na najvećim svetskim rok koncertima.
Ipak, kako je to malo potrajalo, Skin je davala znak i vikala svima da treba da je spuste, jer želi da bude na tlu, ne u vazduhu. Tada se izgleda malo cela stvar otela kontroli, momci ljubitelji su želeli da je pipnu i nosaju, te je sve krenulo u drugom smeru. Skin im je pokazivala na svoju desnu nogu, da treba da je paze, jer joj je taj deo tela prilično osetljiv.

Cela za situacija se odigravala dok je Skin predano izvodila pesmu “I Can Dream”, i pored tolikog haosa, te je dokazala kako ume da funkcioniše na više frontova u isto vreme.

Skin je na kraju pesme pohvalila momke koji su je nosili i pazili, te dodala da nije nimalo očekivala da će to baš tako izgledati kada je sišla među posetioce – “Impresionirana sam, svaka čast, zaista. Ali nije trebalo da me toliko nosite”.
Sa vulkanskom energijom, Skin svakako da čini srž samog benda. Kada je posmatrate, postaje vam jasno da bi bila šteta da je ova priča kratko trajala, kako se desilo na početku.
Tako je izvorno Skunk Anansie nastao 1994. i trajao samo do 2001. u prvoj fazi karijere.
Na svu sreću, ponovo su se okupili 2009. godine i od tada su nerazdvojni.
U međuvremenu, Skin je snimala solo albume, ipak, nedostajao joj je bend, te se vratila u tu uspešnu i sigurnu priču. Ovde je ona svoj na svome, alfa i omega, alfa mužak i alfa ženka.

Balade, brze kompozicije, smenjivale su se u ovom kolopletu i rolerkosteru koncerta, nikad kraja svirci koja se prati u jednom dahu, i mnoge je oduševila setna poetska priča “Tear the Place Up”, dok je zvaničan deo koncerta okončan sa pesmom neobičnog naziva – “Little Baby Swastikkka”.

Naravno da to nije zaista kraj, jer na bis sledi još nekoliko numera, i prva od njih je verovatno najveći hit Skunk Anansie – “Hedonism (Just Because You Feel Good)”, što je izazvalo poseban deliruijum, nirvanu, euforiju kojoj nema završetka.
Svi iz publike su igrali, pevali, uživali, skakali, delili emocije sa celim bendom.

Hedonism (Just Because You Feel Good)
“I hope you’re feeling happy now
I see you feel no pain at all it seems
I wonder what you’re doin’ now
I wonder if you think of me at all
Do you still play the same moves now
Or are those special moods
For someone else
I hope you’re feeling happy now

Refren:
Just because you feel good
Doesn’t make you right (oh no)
Just because you feel good
Still want you here tonight

Does laughter still discover you
I see through all those smiles
That look so right
Do you still have the same friends now
To smoke away your problems and your life
Oh how do you remember me
The one that made you laugh
Until you cried
I hope you’re feeling happy now

Refren:
Just because you feel good
Doesn’t make you right (oh no)
Just because you feel good
Still want you here tonight
I want you
I wonder what you’re doing now
I hope you’re feeling happy now
I wonder what you’re doing now
I hope you’re feeling happy now”.

Sasvim je i bilo očekivano da upravo ta numera bude najbolja od svih, što se i desilo, uživo su svi na bini “pokidali”, što bi naši mladi rekli sa oduševljenjem.

Ali, i nakon tog highlight momenta, bend dokazuje da to nije zaista vrhunac, te da može da nastavi dalje, jer to nije sve što ima da kaže za svoju vernu publiku.

Skin je priznavala da je – “Lost and Found”, da ima jedan put koji se zna gde vodi, izvanredna njena obrada britanskih metalaca – “Highway to Hell” od AC/DC, kao novi vokalni spektakl, da bi se koncert navodno definitivno završio da numerom – “Intellectualise My Blackness”.

Ipak, publika nije dozvoljavala da se ovim okonča cela priča, bilo im je potrebno još, mnogo više, ne znajući da se ovom pesmom i završava set lista Skunk Anansie na aktuelnoj turneji.

Skunk Anansie inače pripada posebnom muzičkom pokretu – pravcu Britrcok, kao suprotnost popularnom savremenom fenomenu – Britpop, imaju primerno mnogo snažniji zvuk.

Izgleda da je i bend shvatio da nije ta poslednja pesma adekvatna za samo finale, barem ne u Srbiji, tako da je Skin pitala – “Želite li možda još jednu za kraj?”, na šta je publika odgovorila – “Yessssssss!!!”.

I tako dođosmo i do sjajne pesme – “You’ll Follow Me Down”, koje nem ana repertoaru, ali se Skin snašla i sa bendom ju je zdušno i strastveno otpevala, kao da je tek prva na koncertu, a ne na samom finalu. Emocije su bile opipljive, jake, iskrene, Skin je bila veoma srećna, kako i ne bi, sa takvim odjekom i prijemom divne publike pred sobom.

“Divni ste svi bili večeras. Ovo je sjajan grad, sjajna zemlja, uživali smo kod vas, sve je bilo lepo večeras. Vi ste nam definitivno najbolja ekipa u publici na celoj turneji do sada. Najbolji ste! Hvala vam mnogo. Laku noć”, mahala je Skin publici sa srećom i setom u očima.

Sigurno nakon ovog trijumfa nećemo čekati SKUNK ANANSIE još narednu deceniju da nam opet dođu u Srbiju, već će postati redovni gosti na svakih par godina, što na festivalima, što na ovakvim pojedinačnim, celovečernjim koncertima.

Istina, ostali su nam dužni još nekoliko hit singlova kao što je “Charity”, ili – “Selling Jesus” i “Feed”, moćne kompozicije, koje je bend snimao za čuveni SF triler „Čudni dani“ (Strange Days, 1995) u režiji Ketrin Bigelou, prema scenariju vizionara Džejmsa Kamerona („Terminator“ 1-2, „Alien 2“, „Avatar“ 1-2-3). Tada su glavne uloge odigrali – Ralph Fiennes, Angela Basset, Juliette Lewis, Michael Wincott i pokojni Tom Sizemore.
Turneja im je prilično bogata, u našem regionu su bili u Bosni i Hercegovini (OK Fest u Tjentištu), Hrvatskoj (Šibenik – dva koncerta), i veliki deo Evrope – Poljska (Varšava), Engleska (London, Vudstok, Kenton), Škotska (Glazgov), Irska (Kork), Vels (Kardif), Nemačka (Drezden, Oberhauzen, Bremen), Francuska (Pariz), Holandija, i čeka ih dalje – Italija (Milano, Bari, Napulj, Piza, Pordenone), Turska (Istanbul), Norveška (Oslo, Bodo, Trondhajm).

Kad god nam došli, svakako ste nam uvek – DOBRODOŠLI!