Ivan Kovačević (Barcelona Gipsy balKan Orchestra):  Naša muzika je kada više ljudi priča svoju priču na različitim jezicima

 

Foto: Ivan Veselinović

O koncertima koji slede u Srbiji: Niš – 3. septembar, Beograd – 4. septembar, o održanim koncertima po našoj zemlji ovog leta, o svim novim planovima, novom albumu kao ideja, o simbolici naziva poslednjeg albuma “7”, o tajni ili receptu njihovog uspeha, o neumoljivoj energiji na pozornici

Očekuju nas dva velika spektakla ove sedmice, i oba dolaze od istog benda – evropska i svetska atrakcija “Barcelona Gipsy balKan Orchestra” – osvojiće Niš u četvrtak, 03.09. i Beograd dan kasnije, u petak, 4. septembra. Tereni Rovča – Niš Ekspres je prostor za Niš, dok je za Beograd – bašta Dorćol Platz-a.

Ovo leto su imali uspešnu turneju po Evropi i svetu, ali i u Srbiji su ostavili traga, od Smedereva, preko Zrenjanina do Zlatibora, putešestvije zaista nikada kraja. Oni su non stop u avionu, na točkovima, na brodovima, žive život kakav su oduvek želeli.

Ugrabili smo malo vremena dok je ekipa u Francuskoj na Alpima, na jednom muzičkom festivalu, da sveobuhvatno analiziramo kompletnu karijeru benda koji traje skoro 15 godina.

Naš gost danas je Ivan Kovačević, jedini Srbin u “Barcelona Gipsy balKan Orchestra”, izvanredan I vanserijski kontrabasista, odrastao na bluzu i džezu, frontmen ovog multinacionalnog i multikulturalnog sastava gde su članovi iz Španije, Italije i Francuske.

Bend se ranije zvao Barcelona Gipsy Klezmer Orchestra (BGKO), ali je 2015. godine promenio naziv u Barcelona Gipsy balKan Orchestra, ali je ipak zadržao stari akronim BGKO.
Barcelona Gipsy balKan Orchestra nastao je 2012. godine u Barseloni, Španija.
Bend svira muziku različitih žanrova, kao što su – klezmer, džez manuš, bluz, world music, romska muzika, ali i kompozicije sa prostora Istočne Evrope.
Nadahnuće u stvaralaštvu sastav dobija iz muzike Južne Amerike, Španije i Bliskog istoka.
Prvi zajednički nastup imali su u proleće 2012. godine, kada se čak jedanaest muzičara okupilo u Barseloni na proslavi Svetskog dana Roma. Sledeće 2027. će proslaviti jubilej – 15 godina na sceni.
Do sada su objavili sedam studijskih albuma: “Imbarca” (2012), “Balkan Reunion” (2015), “Europa cierra la frontera” – Soundtrack (“Evropa zatvara granicu”) (2016), “Del Ebro al Danubio” (“Od Ebra do Dunava”) (2016), “Avo Kanto” (2018), “Nova Era” (2020), “7” (2024).

Poznato je da njihova fantastična verzija “Đelem, đelem”, vanserijske internacionalne romske himne, ima više od 10 miliona pregleda na Youtube platformi.

Dakle, sada sledi nova priča …. Muzička priča Ivana Kovačevića & Barcelona Gipsy balKan Orchestra.

Foto: Sebastian Ramallo Alarcon

SRBIJA JE UVEK ZA NAS BILA NEŠTO POSEBNO, UVEK OVDE IMAMO SPECIFIČAN ODNOS

Približavaju se vaši koncerti u Nišu i Beogradu – 3. i 4. septembra, čime praktično završavate turneju po Srbiji za tekuću godinu. Sa kakvim mislima, emocijama, očekivanjima svi vi iz ekipe Barcelona Gipsy balKan Orchestra prilazite koncertima u Nišu i Beogradu?

Srbija je uvek za nas bila nešto posebno. Uvek smo imali neki veoma specifičan odnos. I to je verovatno zemlja u kojoj smo najviše različitih koncerata svirali. Ja sam zaista želeo, kroz sve ove godine, da pružim neka različita viđenja svaki put kada dođemo. I to će se dogoditi i sada, u Nišu i Beogradu.

Uvek smo dolazili sa gostima, uvek smo pravili neke nove repertoare sve u zavisnosti – Gde sviramo? Кoja vrsta publika će doći? I šta od nas mogu da očekuju? Кakva je vrsta sale? Uvek smo vodili računa o tome. Stvarno smo, kroz sve ove godine, menjali repertoare i energiju.
I emocije smo menjali za svaki koncert, za svaki nastup, za svaku turneju u Srbiji. Ovog puta, naravno, dolazimo sa iščekivanjem da će nas primiti, kao i što je uvek primala Srbija, kao što prima svoje goste, a to je širom otvorenih ruku, velikog punog srca. Dorćol platz u Beogradu, prvi put kada smo svirali, pre dve godine, već smo predstavili pesme, koje nismo svirali ni pred toga.
I veliki broj tih pesama nismo svirali ni posle toga. Spremili smo ih za taj koncert. I zato smo nazvali ovaj koncert – “Da Beograd peva, da Beograd igra, da Beograd pamti”, zato što je bilo nekako drugačije.
Posle mnogo godina bio je to koncert za stajanje, da ljudi mogu da đuskaju, nije bio ni Sava centar, nije bio ni Kolarac, nije bilo ništa od tih sala koje su nama toliko značile. Nego je bilo za ljude da igraju. To će se desiti i ove godine, odnosno u Nišu i Beogradu.

Sada dovodimo neke goste, napravićemo nešto specijalno, ponovo izvodimo pesme koje do sada nismo izvodili. Biće, naravno, i pesama koje jesmo izvodili, što je normalno, to uvek tako mora da bude, ali i neke koje ćemo izvesti sada u Srbiji i više nećemo izvoditi, ili do ko zna kada, nekog ponovnog susreta.

NAŠ PRISTUP JE DA SVIRAMO MUZIKU REGIONA

“Barcelona Gipsy balKan Orchestra” je zaista bend koji čim izađe na scenu stvori veoma dinamičnu atmosferu i od nastupa u prvih nekoliko sekundi već se stvara spektakl. To ste dokazali na toliko koncerata do sada u karijeri. Kako vam uspeva da od starta stvorite ambijent u kome publika uz vas neprestano pleše, peva, jednostavno – uživa?

Ono što mislim da nas čini posebnim i što nas negde izdvaja, možda, od pristupa drugih bendova koji rade na svoj način, i isto jako dobro sviraju muziku, ali, jednostavno, naš pristup je bio uvek taj da sviramo muziku regiona. A to znači da smo mi realno energiju svake zemlje izvukli tamo gde najviše sija, da kažemo. I mislim da je to upravo ono što je napravilo naše repertoare i što dan danas pravi naš repertoar, i ono što publika može da prepozna.
Publika ne razume jezik, nikada nismo svirali koncert na kome svi znaju reči. Ne postoji nijedna osoba u publici koja može da razume sve reči pesama. Nijedna. Nikada se to nije desilo, zato što sviramo i pevamo na najmanje šest jezika, koji su potpuno različiti.
Tako da, ono što je naš posao, ostaje da muzikom dočaramo ono što ljudi treba da prihvate kao nešto jedinstveno što se događa samo te noći. Mislim da je to ono pravo. Jednostavno smo izvukli najveće i najjače bisere, ono što najbolje ima u svakoj zemlji Balkana, istočne Evrope, ili svega onoga što radimo.

Foto: Sebastian Ramallo Alarcon

VOLIMO DA SVIRAMO KONCERTE NA OTVORENIM I ZATVORENIM PROSTORIMA, NEMA MNOGO RAZLIKE, OSIM MALO U REPERTOARU

Publiku u Nišu ćete dočekati u rovovima Tvrđave, na terenu „Rovče“ kod Niš Ekspresa, na otvorenom. Volite li takve neobične, zanimljive, atraktivne ambijentalne prostore, koji nisu uvek planirani za muzičke događaje? Da li ste već ranije obišli sam prostor ili ćete ga videti kad budete imali probe tamo?

Ne, nikada nismo nastupali u tom prostoru, i nismo nikada videli taj prostor uživo, za sada.
Jednom smo samo do sada nastupali u Nišu, tako da se vraćamo u taj grad, sa puno očekivanja, da vidimo kako će se sve to odigrati upravo u tom prostoru. Videli smo, naravno, kako to izgleda na fotografijama, a energiju, eh, pa to je naš zadatak da nju napravimo za to veče sa ljudima koji će doći da nas slušaju. Tako da ja verujem u našu snagu da to još jednom uradimo onako kako ambijent zaslužuje.

Onda je tu završni koncert u Srbiji zakazan za 4. septembar u Beogradu, na otvorenoj pozornici, bašti kulturnog centra Dorćol Platz. Kako vam se čini ovaj prostor za vašu publiku? Prijaju li vam više otvorene scene pod vedrim nebom tokom letnje sezone ili kada ste u enterijerima?

Кao što sam rekao prethodno, Dorćol platz je za nas nešto posebno, zato što je to jedan od retkih koncerata u srpskoj prestonici, da mi sviramo za ljude koji su na nogama od početka nastupa. Treba da ih održimo na nogama, treba da budu prisutni, da su usmereni na koncert, da igraju, da pevaju, da se sa nama druže. To smo prvi put napravili na “Dorćol Platz Sessions”, pre dve godine, i evo sada se ponovo vraćamo, sa željom da predstavimo neke nove pesme, ali i neke naše nove goste, koje Beograd nije imao prilike da vidi, sa kojima smo mi već sarađivali. Naravno, ta naša saradnja je bila veoma posebna, da nije, ne bi ih dovodili, sasvim sigurno. Tako da očekujemo sve najlepše 4. septembra.

Nama u bendu zaista nema neke velike razlike u osećaju kada sviramo na otvorenom i u zatvorenom prostoru. Naravno da postoji drugi repertoar, drugačija energija, sve je drugačije, ali volimo da sviramo jedno i drugo. Mi smo srećni kad sviramo u malim pozorišnim salama, kako smo nastupali po severu Švedske. A zato i volimo da sviramo na otvorenom, recimo kada smo nastupali za jako mnogo ljudi, u Istanbulu, u nekom amfiteatru, sve to je za nas jako privlačno, sve ono što iziskuje neko prilagođavanje svaki put na prostor i na ljude koji će taj koncert da vide. To je onaj izazov koji nas ispunjava iz koncerta u koncert.

OTKRIO SAM BALKANSKU MUZIKU UPRAVO SA “BARCELONA GIPSY BALKAN ORCHESTRA”
BARSELONA JE GRAD U KOME SE NIKO NE OSEĆA KAO STRANAC

Ivane, koliko vam je bilo teško na samom početku stvaranja benda, jer ste praktično jedini Srbin u ovoj muzičkoj priči? Biti okružen kolegama iz Španije, Francuske i Italije, a da ne čujete malo srpski jezik, sigurno nije bilo svejedno? Kako funkcionišete kao multikulturan muzički kolektiv?

Iskreno rečeno, ne znam. Ceo život sam se bavio muzikom, a realno balkanskom muzikom sam počeo tek da se bavim sa – Barcelona Gipsy balKan Orchestra.

Ja sam i u Španiju došao sa željom da nastavim svoju karieru u džezu i u bluzu, što sam i uradio, što i dan-danas i radim. Meni je ovo samo jedna grana onoga što me privlači i što me ispunjava.
Dakle, zapravo, otkrio sam balkansku muziku sa njima. Mi smo to sve nekako zajedno rasli. Ja nisam nikada bio van te priče, možda je meni sve to bilo razumljivije, zbog jezika, ipak sam negde rastao sa tim.
Evo sada ću da objasnim kako: rastao sam sa trubačima koji su mi svirali ispod prozora na Voždovcu, na 10. spratu, ali opet nisam se nikada bavio tom muzikom. Tako da sam nekako i sa njima i odrastao i nikada nisam ni razmišljao o tome da li je to ova ili ona vrsta muzike i odakle je, koji se jezik govori.

Mi živimo u Barseloni koji je zaista takav grad u kome nema stranaca. Niko ne može da se oseća kao stranac. Nikada se ni ja nisam osećao da sam stranac. Mnogo godina već živim tamo i mislim da je ono što je čini, ono što je ta lepota koju ima Barselona – ljudi koji dolaze sa željom da uživaju u životu, ne dolaze trbuhom za kruhom, dolaze dušom za kruhom. Zato što je Barselona zaista jedan prelep grad i privlači jako mnogo umetnika. I tu se mi nalazimo, sviramo. Šta god da sviramo, mi to posmatramo kao neku vrstu konverzacije, koja može da ode u bilo kom pravcu.
Naša snaga nikada nije bila u tome što smo mi iz različitih zemalja, nego što smo došli iz različitih žanrova muzike i što je svako doneo neki svoj pogled na ono što smo predstavili, a to je balkanska muzika.

Foto: Ivan Veselinović

VEOMA JE TEŠKO DEFINISATI NAŠ ŽANR

Ivane, živite i radite u Barseloni već duže vreme? Da li ste očekivali da u ovoj metropoli osnujete bend koji će postići toliki uspeh u celom svetu?

Da, pa evo živim u Barseloni, boga mi već četvrt veka, što bi se reklo, već je skoro i 26 godina. Dugačak je to period, veliko je celo moje iskustvo koje sam stekao u profesiji bavljenja muzikom, mnogo je i što sam postigao u Barseloni i putujući po svetu. Sa jako mnogo ljudi sam sarađivao i nikada, zaista nikada nisam razmišljao o tome šta će meni muzika da donese. Meni je samo bilo važno da svaki korak koji se napravi u stvaranju, da bude ono što ja želim u tom momentu da radim. To radim i dan-danas, iskreno rečeno. I dalje vodim različite projekte koji me na različite načine ispunjavaju.

Takođe paralelno sa Barcelona Gipsy balKan Orchestra, ja vodim i jedan Big bend već 15 godina za koji pišem aranžmane. To je moj bend, to sam ja sve sam radio uvek. A to je moja veza sa bluzom i džezom. I tu muziku mnogo sviram i stvarno sa uživanjem i dan-danas pratim.
Ja jednostavno ne razmišljam o tome šta će u budućnosti biti. Meni je bitna ta bliska budućnost, to je ono što se sada trenutno događa na umetničkom nivou u mom životu i u životu ljudi oko mene.

Kako ste došli na ideju da osnujete grupu koja će u sebi imati toliko različitih pravaca i žanrova – malo je prisutna muzika Balkana, klezmer, džez manuš, tu su gipsy motivi i elementi, ritam swing-a, jazz-a, blues-a, world music atmosfera? Da li je uopšte moguće nekako definisati vaš osnovni žanr?

Jako je teško definisati naš žanr. Mi smo i ime dali, kad kažemo – Barcelona Gipsy balKan Orchestra, to kad se izgovori gipsy, ljudi ćesto povezuju s tim da je to romska muzika. To nije romska muzika, mi smo samo posmatrali tu muziku, gledamo na tu muziku onako kako mislimo, ili barem kako smo čitali i kako smo proučavali da Romi posmatraju život otvorenog srca.
Jednostavno tu se ulazi i izlazi na neki potpuno drugačiji način, da se stalno čovek pomera, da je stalno u kretanju, da je jednostavno prisutan neki drugi odnos prema životu, I mi na taj način pokušavamo da imamo odnos prema umetnosti.

Tako da nije to žanr, već jednostavno više ljudi koji pričaju jednu priču. Svako priča na svom jeziku, umetničkom, muzičkom i to se sklapa u jednu knigu koja eto godinama već postoji i koja se zove Barcelona Gipsy balKan Orchestra.
Upravo je to, mislim, pravi odgovor na ovo pitanje.

Foto: Sebastian Ramallo Alarcon

NIKO U BENDU NE RADI NIŠTA DRUGO OSIM MUZIKE – TO JE NAŠA SNAGA

Kako se pripoveda, svaka pesma iz vašeg repertoara postaje veoma posebno putovanje kroz različite kulture, jezike i tradicije? Da li je teško sastaviti set listu za vaše koncerte na turnejama?

Nije lako sastaviti repertoar, zato što mi sve više i više pesama imamo. Ono što je naša najveća snaga kroz sve ove godine jeste jedan neiscrpan rad, kako na samom sebi, tako na umetničkom nivou, na muzičkom nivou istraživanja, slušanja, preslušavanja.
Mi smo svi profesionalni muzičari već mnogo godina i to je ono čime se bavimo. Hoću da kažem – ne postoji ništa u našim životima što nam odvlači pažnju. Niko ne radi nešto drugo osim muzike.
Svi smo potpuno u tome i konstantno radimo. Mi smo konstantno u probama. Imamo probe svake nedelje. Osim kad smo na turnejama. Mada, čak i na turnejama pripremamo ono što dolazi. Iskreno, evo sada smo u Francuskoj, negde u nekim Alpima, na jednom festivalu, četiri dana. I svako jutro imamo probe da bismo spremili koncert u Beogradu i koncert u Nišu, pošto postoje pesme koje moraju još uvek da se malo doteraju, da se malo dotegnu.
Uvek smo jako zahtevni prema sebi i to stvarno mora da bude na nivou svega onoga što toliko godina radimo, stvarno neiscrpno.
I, jednostavno, u tome je naša snaga. Ja mislim da je to naš najveći talenant. Nikada nisam verovao da ćemo sve ovo postići. Imali smo sreće negde u početku. Nešto se dogodilo zapisano u zvezdama. A naša snaga bila je u tome da smo to umeli da iskoristimo i da zaista uđemo duboko, koliko god mi možemo, u korene, u muziku i umetnost, kao i sve ono što predstavlja Balkan.

UVEK IMAMO SPREMAN REPERTOAR KONCERTA, PRAVIMO GA PREMA VRSTI PUBLIKE I ZEMLJE U KOJOJ SVIRAMO

Imate li uvek zacrtan repertoar ili spontano vam traje koncert, što odlučujete na licu mesta, i produžavate trajanja u skladu sa željama publike?

Malo smo po tom pitanju sebični. U principu, uveć spremamo naš repertoar. Dakle, repertoar je unapred definisan, spreman. Vrlo retko se desi da to varira. Ali mi imamo bogatog iskustva sa pravljenjem repertoara.
Jako mnogo koncerata je iza nas. Sa tim u vezi tačno znamo po vrsti publike, po zemlji u kojoj sviramo, šta je ono što će publici najviše prijati u tom momentu da pamti.
To je, jednostavno, neko iskustvo, ništa drugo. To je mišić koji se razvija godinama i koji smo svi mi izgradili zaista jako lepo. Barem ja mislim da je tako, nadam se da smo uspeli.
Svi znamo to da radimo. I tu nije nikada bilo problema. Uveć smo spremili program koncerta kako treba da možemo da izađemo na svirku i da to onako krene kako mi mislimo da treba, i da tu nema nikakve sumnje ni u šta.
Vrlo retko nam se dogodilo da smo na licu mesta nešto promenili. I retko nam se desilo da nešto nije funkcionisalo onako kako smo mi planirali. Кada se i to dogodilo, na sledećem koncertu je to bilo ispravljeno i idemo dalje. Zato se i zove iskustvo.

Foto: Méra World Music Festival

KONCERT U ZRENJANINU ĆEMO ZAUVEK DA PAMTIMO: PREDIVNO, FANTASTIČNO, TRI PUTA SMO IZLAZILI NA BIS

Prvi put ste svirali pred publikom u Zrenjaninu. Kakav je to bio susret muzičara u fanova? Da li su vam ispunili očekivanja kao publika, i da li ste vi njima? Generalno, kakav utisak nosite iz ovog divnog grada u Vojvodini, jer kako kažete – prvi put se uvek pamti?

Definitivno ćemo da pamtimo ovaj koncert. Zaista je tako bilo u Zrenjaninu. Iskreno, ni ja nisam tačno znao šta da očekujem. I bilo je predivno.
Mi smo imali susret sa nekim sjajnim novim prijateljima koje smo našli i sa nekim divnim umetnicima. Кoncert je bio potpuno fantastičan.
Pamtićemo ga definitivno – i to mesto gde smo svirali, kako je to bilo, kako su nas dočekali, kako su nas primili domaćinski, to nećemo zaboraviti sigurno. Muzičari su slabi na dočeke, iskreno da kažem.
Volimo da nas lepo dočekaju. I to je ono što zaista pamtimo. Publika je bila fantastična.
Prosto tako je bilo da smo jedva nekako uspeli da završimo koncert. Prvi put nam se desilo ovako nešto. Zapravo, nije baš prvi put, ali posle mnogo godina nam se dogodilo da smo tri puta izlazili na bis. Nismo više ni znali šta treba da sviramo.
Počelo je potpuno sve da nam se manta više. Bilo je zaista divno i nezaboravno.
Stvarno je bilo veče za pamćenje. Tako da je Zrenjanin iznenadio ne samo njih u bendu, nego i mene.
A o hrani, ono što su nam to veče sve dali, to mislim da nismo svarili ni posle barem tri nedelje!
Ali dobro, nema veze, pamti se.

Footo: Méra World Music Festival

PRVI PUT SA NAMA U BEOGRADU ĆE NASTUPATI JEDAN MUŠKI VOKAL KAO GOST

Najavljeno je da Barcelona Gipsy balKan Orchestra u želji da oživite uspomene na prethodne koncerte u Beogradu i Srbiji, pripremate novi repertoar za finale turneje 3. i 4. septembra? Možete li nam otkriti neke kompozicije sa novog repertoara ili čuvate tajnu za Nišlije i Beograđane?

Nije toliko nov repertor, da kažemo, da se pogrešno ne shvati.
Nego, jednostavno, repertor koji mi sklapamo između onoga što smo svirali u poslednjih, recimo, godinu dana, što možda u Beogradu nismo nikada svirali, ali što mislimo ili ocenimo da bi bilo dobro za koncert, da bi ljudi igrali, da bi ljudi to lepo prihvatili uz prostor, kakav je Dorćol Platz, uz prostor koji nas čeka u Nišu – 3. septembra. Plus naravno, imaćemo neku pesmu, definitivno ćemo da spremimo novu, koju neću da odam sada, upravo zbog tih gostiju koji dolaze da sa nama proslave to lepo veče. Tako da, mislim da će upravo ta energija koju će gosti doneti, malo promeniti boju koncerta.
Čak ne ni zvuk, nego jednostavno samu boju koncerta. Eto, u pitanju je jedan muški vokal, i čini mi se, ako se ne varam, publika u Beogradu nije imala priliku da čuje sa nama jedan muški glas, mada smo mi par puta nastupali po Evropi sa nekim našim prijateljima. To je jako lepo iskustvo, zato što je drugačije, zato što je to nešto što čovek ne vezuje za nas, za naše postojanje. Mnogima je neobično da nam gostuje uopšte muški vokal. I tako da, ovog gosta će imati priliku da vidi i Niš i Beograd.

DORĆOL JE UVEK BELEŽIO DUŠU BEOGRADA I KULTURU OVOG GRADA

Na neki način imate i specijalni slogan za nas u Srbiji – kada nastupate u gradovima: „Jedna letnja noć, nebo nad Dorćolom, Barcelona Gipsy balKan Orchestra i vi! Dorćol sessions: Da Beograd peva, da Beograd igra, da Beograd pamti!“, i tako sa svim mestima. Želite da vaše koncerte uvek svi pamte i da uvek publika sa vama peva i pleše?

Najiskrenije, ja sam rođen Beograđanin, uvek sam bio, uvek ću to biti, gde god da živim.
Dorćol je deo Beograda, za koji sam ja vezan, moje odrastanje je vezano za Dorćol, iako nisam odatle, već sa Voždovca. Ali, moja žena je sa Dorćola, i nekako je to kraj koji bi uvek beležio dušu, onu dušu Beograda i dušu svega onoga što se kulturno događa u tom gradu.
Jednostavno, taj momenat, koji se posle čak i obistinio, ostao nam je urezan u sećanje. Evo o čemu se radi: kada smo mi svirali, 2024. godine, otvorilo se nebo nad Dorćolom. Mi smo u tom trenutku svirali jednu divnu pesmu. Prvi put smo je izvodili, ja ne znam da li smo je ponovo svirali od tada. Ta sjajna pesma je napisana za jednog divnog umetnika koji je upravo sa Dorćola, kao što je Džej Ramadanovski i pesma se zove – “Nedelja”. Baš u tom momentu dok izvodimo pesmu jednog Dorćolca, nebo se otvorilo, pukli su gromovi i počela je kiša da pada, koja je jako kratko trajala, a da se niko na Dorćol Platzu nije ni pomerio. Mislim da je to definitivno bilo to, ja sam shvatio da će taj slogan koji sam tada napravio, da ostane za svaki put kada radimo koncert na Dorćolu.
I, znači, Dorćol platz predstavlja u poslednjih, boga mi, skoro, deceniju, ako se ne varam, ono što se događa u muzičkom životu u tom kraju. Tako da, mislim da ćemo to i ovog puta da obistinimo, nadam se, barem, i da ljudi plešu, i da pamte, i da pevaju, i da, eto, imaju još jednu noć za dugo pamćenje.

Foto: Bethlendi Tamás

PROMENITI MESTO KONCERTA JE JEDNOSTAVNO PROMENITI ATMOSFERU

Beograd ste osvajali više puta vrlo uspešno: dva rasprodata koncerta u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, onda intimniji prostor – klub Buddha Bar, Botanička bašta “Jevremovac”, eto Dorćol Platz 2024. i krajem prošle 2025. godine ste imali nastup u Sava centru, kao i ranijih godina, za vas najveći prostor do sada u srpskoj prestonici. Volite da menjate prostore kada se vraćate u isti grad? Tako vam bude zanimljivije možda? Kakve utiske nosite sa Kolarca, Botaničke bašte, i eto grandioznog nastupa u Sava centru?

Promeniti salu je, jednostavno promeniti atmosferu, promeniti vrstu ljudi koji dolaze, verovatno, i prilagoditi so onome što ta sala ili prostor nudi. Mi smo zaista u Beogradu toliko puta nastupali.
Prvi put kada smo svirali bilo je u Kulturnom centru Grad, to je bilo davne 2013. ili 2014. godine, više se ni ja ne sećam.
Posle je došao Božidarac, i onda, kada je prvi put najavljen Kolarac, iskreno, meni su se noge oduzele, kada su mi ponudili tamo da sviram. Nisam nikada mogao ni da zamislim da ću svirati u sali, u kojoj sam kao adolescent davno pokušavao da uđem besplatno, da slušam čuvenog džez muzičara Stjepka Guta, da slušam Duška Gojkovića, pa smo preko muzičke škole “Stanković” imali neke varijante da se uvučemo. Eh, da mi je neko tada rekao da ću sa bendom nastupati u toj sali, ne bih mu verovao, ali eto, i to se desilo – dva puta.

Prvi put smo nastupali premijerno u Sava centru 2019. godine, sa Borom Dugićem, za kojeg mislim takođe, da mi je neko rekao, da ću sa njim ikada nastupati, ne bih mu to verovao. A inače nastupali smo već pre Sava centra sa Dugićem u velikoj koncertnoj sali amfiteatra u Barseloni.
Onda nam je ponovo došao Sava centar, ali, kao što sam rekao, svaki put je bilo posebno. Kada smo svirali prvi put u Sava centru, bio je Boban Prodavanović, Bora Dugić, sa njima je poseban repertoar koji smo napravili, i to je zaista bilo nešto čarobno.
Posle toga, sledeći Sava centar smo svirali “Balkan Reunion” – gosti su bili Robi Lakatoš, Danica Кrstić i još neki naši prijatelji, koji su uobličili sve to u jedan poseban koncert, koji se više posle toga nije desio. Doduše, ponovili smo nešto malo slično, na neki način, u Barseloni, pre mesec dana. I to je bio isto jako uspešan koncert, ali Beograd je ipak Beograd, uvek je poseban. To drugo veče, u Sava centru, mislim da je ostalo takođe – upamćeno.

Naravno, Botanička bašta “Jevremovac” je bila sjajna, isto divno veče, tamo su ljudi mogli da igraju. To je još jedan od prostora, pored bašte Dorćol platz-a, gde su svi bili na nogama.

I sada po drugi put – Dorćol platz, kao znak plesa, znak leta, kao znak, eto – kraj leta, da kažemo, momenat da se ljudi vrate svojim kućama, sa letovanja, ali i pre toga da napravimo jednu dobru feštu, i da se dobro provedemo.

PRESREĆAN SAM ŠTO SMO KONAČNO NASTUPILI U SMEDEREVSKOJ TVRĐAVI

Želite li ponoviti sve te prostore koje ste osvajali u Beogradu?

To sve zavisi od našeg umetničkog opredeljenja u nekom datom momentu. Znači, mi sada smo se odlučili za Dorćol Platz, verovatno za neki sledeći koncert u Beogradu ćemo razmišljati više, možda, u pravcu, da se napravi nešto drugačije, da se dovede neko, ko ima neku drugu boju, ko ima neki drugi pristup u muzici. Znači, ne da bude za ples, ne za đuskanje, i ta varijanta, nego da se ide na nešto što je više, možda, naš materijal, nešto malo mirnije.

Naravno, mi imamo energiju koju imamo, ne možemo protiv toga. Ali, recimo, ne da bude kao što je Dorćol platz, nego nešto sasvim drugo. To ćemo da vidimo. Zaista, mi pratimo svoju karijeru, iz dana u dan, onako sa strane, pokušavamo da vidimo, da bismo imali neke nove ideje, nove pristupe. Zato i dovodimo sasvim drugačije goste, zato što nas oni jako inspirušu i uvek nam daju neku novu priču.

Ovo leto bilo je i u znaku vašeg koncerta na Smederevskoj tvrđavi na festivalu “Tvrđava muzika” sa drugim kolegama iz Srbije, regiona i sveta. Za vas je to novi prostor, ambijentalan, možda savršen za vašu muziku i sam nastup, koreografiju?

Da, vodili smo neko vreme pregovore da ovde nastupimo. Više puta smo pokušavali da dođemo, probali da do kraja neke dogovore obavimo, za koncert u Smederevskoj tvrđavi. Ali, nekako, uvek je to bilo komplikovano. Nama je leto uvek stvarno jako haotično, i strašno mnogo putujemo, i puno smo traženi baš u to vreme. Tako da, kako je festival “Tvrđava muzika” samo tokom leta, morali smo doći na leto.
I eto, ove godine ja sam bio jako srećan što smo to uspeli da organizujemo, i da konačno dođemo u taj prostor, o kome ja toliko dugo pričam mom bendu, da su oni već bili u fazonu – “Dobro, hajde da vidimo i to pa da nas ostaviš na miru” (smeh).

I moram reći, svi iz mog benda su bili neverovatno iznenađeni šta vide, slušali su puno o istoriji Smederevske tvrđave, koju su nam ljudi tamo ispričali. Svi su u grupi iznenađeni i načinom kako su nas dočekali, i koliko se oseća ta ljubav prema onome što rade i šta imaju, i prema onome šta predstavlja, uostalom, ta tvrđava u istoriji Srbije.

Foto: Rosa Lo Monte

MI SMO KAO KAMELEONI – PRILAGOĐAVAMO SE SITUACIJI

Sa tim u vezi, otvoreni prostor – Festival kulture i umetnosti, Tripkova/Zlatibor, takođe je za vas bilo nešto novo i posebno? Kako je svirati na planini tokom leta (temperatura ipak drugačija)? Uspevate li da se zagrejete na bini plesom i muziciranjem?

To je bio fantastičan prostor. To je takođe ista priča kao sa Smederevom – ljubav koju ljudi osećaju prema tome šta rade tamo, ti divni ljudi, koji su nas dočekali, koji to organizuju, to je ta njihova strast, i ono što ih održava godinama.

Naravno da je drugačije kad su planine u pitanju, ali, iskreno rečeno, posle ovog vrelog leta, takvog kakvo je, ovo je stvarno bilo osveženje. Sad smo u francuskim Alpima, i ovo je potpuno neki paralelni svet, temperatura nema veze sa onim, što smo mi juče videli u Barseloni, tako da uživamo u svakom momentu. Naravno da promena klime utiče sasvim sigurno na koncerte, ali smo mi navikli da se menjamo, znači, kao kameleoni smo – prilagođavamo se situaciji u kojoj se nalazimo.

Specijalan gost na beogradskom koncertu je slovenački muzičar Aleksander Kozmič – pevač, kompozitor, gitarista, multiinstrumentalista iz Slovenije. Kako ste sa njim ostvarili saradnju da vam gostuje u Beogradu? Da li će umetnik iz Ljubljane biti gost i u Nišu dan ranije?

Da, Aleks je jedan sjajan lik, koga smo, ustvari, upoznali preko našeg gitariste Žulijena, koji je neko vreme proveo u Sloveniji, u Ljubljani. Njih dvojica su zajedno svirali, a Aleksander u suštini za sebe kaže da nije pevač, sa čim se mi uopšte ne slažemo, zato što prvi put kad je zapevao, mi smo se svi redom samo pogledali, bilo je kao, pa dobro, čoveče, ovo nije realno!
Tako da, već smo sa njim nastupali baš u Ljubljani, prošle godine na našem koncertu, posle mnogo godina. Nastupali smo sa njim i u Zagrebu, ali bilo je malo manje pesama, nego što će to da bude u Beogradu, tada sam koncept nastupa nije išao u tom pravcu da bude duže. Sad smo shvatili da je zaista tu prisutna jedna jako lepa energija, tako da će on nastupati više sa nama i u Beogradu, a, takođe i u Nišu dan pre toga – 3. septembra .

NAVIKLI SMO SE NA TAJ ZVUK DA NAS JE SEDMORO U GRUPI – NAŠA POBEDNIČKA EKIPA

Delujete kao ogroman bend sa članovima koji se uvek proširuju.
Za sada vaša postava je sledeća:
Barcelona Gipsy balKan Orchestra
Margherita Abita (vokal, Italija)
Julien Chanal (gitara, Francuska)
Fernando Salinas (harmonika, Španija)
Xavi Pendón (klarinet, Španija)
Pere Nolasc Turu (violina, Španija)
Ivan Kovačević (kontrabas, Srbija)
Albert Enkaminanko (perkusije, Španija).

Opet, da li možemo očekivati nove članove u dogledno vreme ili česte goste?

Istina, nekako smo se navikli na taj zvuk, na nas sedmoro, već godinama je to taj zvuk, tako da može da se promeni neki muzičar, kao što se promenilo par njih, ali sada ova ekipa koja je trenutno tu, mislim da je to pobednička ekipa, barem za neko vreme. Tako da, trenutno smo komotni sa tim zvukom, sa tim odnosom instrumenata, sa tim načinom rada.
A šta će biti u budućnosti, to, naravno, ne znamo. Mi smo veoma otvoreni za bilo šta.
Sasvim sigurno će biti gostovanja, već sada najavljujemo neka nova za oktobar, tako da će onda sigurno biti gostiju, biće mešanja, učenja, i deljenja onoga što je za nas najsvetlije i najsvetije, a to je upravo ta publika, to je upravo ta bina, i to je upravo ta muzika koju stvaramo.

TAJNA NAŠEG USPEHA ILI TAJNA NAŠEG NAČINA ŽIVOTA

Može li se znati koja je tačno tajna vašeg uspeha? Od samog osnivanja pre 14 godina (2012), vi kao bend postajete praktično neumoljivi, nezaustavljivi, osvojili ste ceo svet praktično na prvi pogled, na prvo slušanje? Da li ikada osetite umor, premor, prezasićenje od tolikog putovanja, turneja, veoma zahtevnih i napornih nastupa, jer deluje da ste uvek u petoj brzini čim imate koncerte na svim krajevima sveta? Da li se vama čini da vam karijera traje znatno duže upravo zbog toliko sadržajnih turneja i uspeha na svakom koraku koji ste ostvarili?

Kao što sam već pomenuo, a eventualno bih samo dodao na to da je tajna našeg uspeha, da kažemo – “uspeha”, mada hajde da ne koristim tu reč uspeh, već da kažem – tajna našeg načina života je upravo taj neiscrpan dan, o kome sam govorio. Mi smo u duši muzičari, mi ne možemo ništo drugo u životu da radimo, to je to, za nas su sve karte rasprodate. Tako da, u principu, mislim da je to ono što nas održava, kada se čovek bavi ovim poslom, mora da voli barem 80% onoga što se oko njega događa, pošto koncert i sama bina, i ono što smo se mi ložili kad smo bili klinci, realno gledano, to je jako mali deo.
Čovek mora da voli da vežba, čovek mora da voli da sluša, mora da voli da radi sa ljudima, da voli da putuje satima u kombiju, a sasvim sigurno ima i, naravno, onih teških momenata.

Nama su realno najteži momenti kad se sukobimo sa realnošću, koju mi ne vidimo svaki dan. Znači, kada moramo da razgovaramo sa nekim ljudima na aerodromima, sa kojima se ne razumemo, jer mi ne pričamo isti jezik. Voleli bismo da nikada ne moramo sa njima da se sretnemo, i da im objašnjavamo zašto je taj instrument važan, da ne može da ide na minus 40 u njihove sprave koje lete, jednostavno, da nas tretiraju kako treba. Ne da nas tretiraju drugačije, već jednostavno da razumeju da mi nismo tu da bismo se zezali, već da mi pokušavamo da nekoga na drugom kraju Evrope ili na drugom kraju planete isto učinimo malo srećnima, sa onime što mi radimo.

A ne onda da bismo stigli do tog raja, da moramo prolaziti kroz pakao.
Ti su momenti nama vrlo teški, ali dobro, dokle god se to drži na tih 20%, mislim da je u redu.
Samo taj tunel treba da se progura, to nam je najveći šok, kada udarimo u zidove ljudskog nerazumevanja. To je ono što je nama najteže, realno. To je ono što nas najviše boli, i onda mi postajemo zategnuti, malo onako, da kažem – opori, u svom načinu komunikacije, a to samo čovek treba da prepozna i da zna da je sve to realno – provocirano od strane drugih.

NAŠ POSLEDNJI ALBUM “7” IMA VIŠESTRUKU SIMBOLIKU, SNIMALI SMO GA PUNE DVE GODINE

Do sada ste snimili sedam studijskih albuma, praktično na svake dve godine objavljujete po jedan album. Kako i to uspevate – da se posvetite snimanju materijala u studiju, sa velikom koncentracijom i da gotovo istovremeno putujete i održavate tolike koncerte po čitavoj planeti? Nakon sedmog izdanja „7“ (2024), da li je u planu uskoro i osmi album? I kada vas u 2027. možemo ponovo očekivati u Srbiji?

Snimanje albuma je jednostavno način da se ovekoveči jedan momenat, da se stavi tačka na jednu rečenicu. Dakle, da bi čovek krenuo u nešto novo, mora staviti tačku na staro, a to su u našem svetu upravo ti albumi.
Neki bendovi spreme, pa snime album, pa tek onda krenu da ga promovišu. Кod nas je bilo raznih situacija. Bilo je trenutaka da smo shvatili da neke pesme, koje je već neko vreme sviramo, nismo nikada zabeležili, da se nismo nikada suočili sa snimanjem te pesme u studiju.
Uvek postoji nešto što je novo, nešto što se dogodi upravo u studiju, ali to je potpuno novi, drugi jezik. To nema veze sa onim što se događa na koncertima. I to je ono da se mi još uvek ne osećamo toliko sigurni kao što se uvek osećamo na koncertima, i upravo je to taj vajb koji nas uvek vraća u studio. A to je da sami sebe stavimo na tanku žicu i da vidimo realno koliko možemo da balansiramo u tom okruženju.

Album “7” je disk koji se zapravo sakupljao od singlova. Mi smo njega snimali pune dve godine, onako postepeno, po dve pesme. Dešavalo se da kažemo – “hej, vidiš, imamo ove dve pesme baš su lepe, hajde da dodamo pa da ih snimimo”.
S obzirom da za nas rade već mnogo godina isti ljudi, isti producenti, isti ljudi miksuju i prave zvuk, onda to nije nikakav problem. Tako smo i radili sa albumom “7” – snimimo dve pesme, izbacimo neki video, da malo ljudi vide šta mi radimo, budu u toku i posle dve godine smo rešili da objavimo ceo album, čiji naziv ima simboliku, prvo u mnogim kulturama, širom sveta, a onda i za nas.
Ima jako veliko značenje, upravo zbog toga što eto, kažu da na svakih sedam godina postoje promene, nas je sedam na bini već mnogo godina, taj broj sedam nas nekako prati već dugi niz godina.
I jednostavno smo osetili potrebu da tako disk i nazovemo – “7”, ustvari splet tih kompozicija koje smo stvarali poslednjih godina.

A šta će da bude u budućnosti? Ima nekih ideja, uvek, naravno. Možda da se ponovi ta ideja, kao što je bio drugi album – “Balkan Reunion”, da malo okupimo te ljude sa kojima smo sarađivali, što su nam veoma prirasli za srce, i da sa njima napravimo neki studijski album.

I da to prikažemo publici koja nije imala priliku da sve to čuje na koncertu, jer realno za sada su samo dva grada imala sreću da vide ono što smo spremali. To su naravno Beograd i naša kuća – Barselona.

Ivan Makragić