Aca B.: U Srbiji još uvek postoji taj stereotip

da metal i punk muziku slušaju nasilni ljudi

Intervju: Ivan Bajović

Možete li nam reći kada i kako ste došli na ideju da se bavite autorskim radom i koji muzički bendovi su uticali na vaše stvaralaštvo?

Rastao sam u vreme kada je u svakoj garaži vežbao po jedan bend. Imao sam deset godina kada sam prvi put prisustvovao probi jednog benda iz moje ulice. Tada sam znao da je to put kojim želim da idem. Nekoliko godina kasnije počeo sam da slušam metal. Megadeath, Metallica, Antrax, Testament, Slayer…

1989. godine pošto je propao njegov plan da postanem fudbaler, otac mi je kupio prvu električnu gitaru. Ibaneza. Tada su u gradu postojale prodavnice sa muzičkim istrumentima (neverovatno). 1990. godine, na nagovor jednog prijatelja koji je slušao pank, prvi put sam čuo Exploited. Mislim da se album zvao “The massacre”. To je za mene bilo novo iskustvo. Iste godine upoznaje me sa likovima kojima je falio gitarista i tada osnivamo moj prvi pank bend. Ne mogu da se setim kako se zvao, ali se sećam da smo snimili četiri pesme na kasetofonu. Žao mi je što taj materijal nisam sačuvao jer su pesme bile dobre.

Nakon toga upoznajem Mifu i, sada pokojnog, bubnjara Caku i na njihov nagovor sa njima nalazim sredinu između Metallice, Motorheda, Exploiteda i Slayera i osnivamo novi bend. S.V.P.Please. Najveći uzor bili su nam S.O.D. “Speak english or die” i to je bilo to. Našao sam sredinu u hardcore muzici. Ta energija jednostavno ide uz moj karakter. Bez previše mudrovanja, teški rifovi. Udarac direktno u glavu.

Smederevo je imalo jaku rock scenu tih godina. Pank i metal bendova je bilo puno. Svi su radili. Mi smo imali jednu svirku na SC. Međutim dolaze godine ratova i ekonomske krize, tako da te 1994. godine sve staje. Ja sam prodao gitaru i pojačalo za dvadeset maraka i sećam se da smo se razbili od pića. Godine su prolazile a u meni je uvek tinjala ta nada da ćemo se jednog dana ponovo okupiti.

2008. ponovo kupujem gitaru. Ovoga puta od svojih para i krećem ponovo da pravim pesme. Falila mi je ta energija. Međutim došla su druga vremena. Digitalna. Rock n roll više nije postojao u ovom gradu bar ne u onoj meri kao nekad. Više nema bendova koji sviraju po garažama. Mladi imaju druga interesovanja. Ne znam tačno koja. Svi su u fazonu laka i brza zarada, droga nasilje i lake note.

Ime benda je iz JNK promenjeno u Tri minuta straha. Možete li nam objasniti razlog, kao i da li će bend opet promeniti ime i zašto? Album je sniman tokom 2017-2018.  u produkciji Srđana Brankovića. Recite nam više o tome o samom procesu nastanka albuma?

U septembru 2015. godine preko zajedničkog prijatelja, upoznao sam Srđana Brankovića, gitaristu čuvenog smederevskog benda Alogija. (Nisam bio svestan koliko će mi to poznanstvo promeniti život). Dogovorio sam se sa njim da snimimo nekoliko pesama kod njega u studiju, čisto da bih zadovoljio svoj san. Kada su me svi sa kojima sam u mladosti sanjao taj san odbili zbog problema ekonomske prirode, Srđan se ponudio da on i ja zajedno odradimo te pesme. Iste godine, kreće naša saradnja na albumu, koji nikada nije izdat i postoji samo na YT kanalu od 2016. godine.

Ceo projekat (ne znajući da postoji navijačka grupa sa istim nazivom), nazvao sam, po replici iz kultnog filma “Maratonci trče počasni krug” “Još neko kopa!”. Kako ništa zajedničko nemamo sa navijačkim grupama bilo je bezveze da nas ljudi povezuju. Budući da su oni postojali pre nas mi smo jednostavno odlučili da promenimo ime u Tri minuta straha.

Naravno muzika je droga i ja donosim odluku da snimimo još nekoliko pesama. 2019. godine izlazi nam album “Moj put”, disk sa 13 pesama za izdavačku kuću MINER RECORDS.

Skoro u isto vreme Alogija izdaje novi album te zbog obaveza članova benda Alogija prema svom matičnom bendu, shvatam da je projekat Tri minuta straha neodrživ i dolazim na ideju da je vreme da projekat, preraste u bend koji će moći da nastupa. Samim tim iz etičkih i estetskih razloga odlučili smo da bend na trećem početku, dobije novo ime i ovoga puta dajemo mu jednostavno i logično ime “Etika”. Tako da ćemo u budućnosti nastupati i obljavljivati pesme pod tim imenom. Pošto sam ja autor većine starih pesama a i da nisam, znam da Srđan ne bi pravio problem, stare pesme ostaju deo Etike. “Jer etika nije estetika, plastična hirurgija.. Etika je burgija, bušiće gde ne valja”!

Kako je došlo do saradnje sa Predragom Drečelićem i Zoranom Marinkovićem?

2016. godine, nakon što je čuo pesmu “Srbija kriminal”, javio mi se Skaki. Legenda jugoslovenskih prostora i frontmen Trule koalicije, sada benda Koalicioni sporazum. Devedesetih godina, probe smo obavezno počinjali nekom od njegovih pesama, tako da sam prosto rečeno bio oduševljen. Naravno da smo ubrzo postali veoma bliski jer smo razmišljali isto. Dogovorili smo se da zajedno odradimo nekoliko pesama.

Prilikom jednog odlaska u Gornji Milanovac Skaki me je upoznao sa Zoranom Marinkovićem iz mog omiljenog benda iz mladosti, Bjesovi. Ostalo je logičan sled okolnosti. Gornji Milanovac je inače rasadnik mladih i talentovanih muzičara. Pozdravio bih ovom prilikom drugare iz Strah od  Džeki Čena!! A tu je i Plišani mališan i mnogi drugi.

2018. godine zapleo sam se kod pisanja teksta za pesmu “Bes”. Napisao sam refren i stao. Ni gore ni dole što bi se reklo. Pozvao sam Zorana i požalio se da imam problem. Odgovorio je kratko:”Pošalji muziku.” Posle dva dana me je pozvao i rekao mi: “Ok. Uradićemo zajedno ovu pesmu, imam reči koje su dvadeset i kusur godina čekale ovu muziku”. (Postoji anegdota vezana za taj tekst). Inače od tada Zorana zovem kad god mi negde nešto koči u životu. Sa Zoranom smo uradili pesme “Bes” i “Živela Srbija”, a svojim savetima i pratećim vokalom učinio je da i ostale pesme dobiju neki novi duh. Skaki je svojim prepoznatljivim punk vokalom obogatio pesme „Sve je otišlo u kurac”, “Moj put” i “U svetu postoji jedno carstvo”. Srđan Branković je uradio produkciju za album i dobili smo tih 13 pesama.

Ja ne znam da li pesme koje smo uradili vrede ili ne. Znam samo da sam stekao vredno poznanstvo sa dobrim i čestitim ljudima i da sam počeo da živim svoj san koji je jedno vreme bio prekinut. Tako da, što se mene tiče, gledano sa te strane album je odličan.

Da li je teško izdati album u Srbiji i kako je taj proces tekao kod vas?

Meni nije bilo teško izdati album, jer sam imao jaku logističku podršku. Srđan je u muzici više od 20 godina. Međutim ovde je teško promovisati album. Gde promovisati nešto što u gradu u kome sam rođen sada sluša 0,5% mladih, možda i manje. Postoji možda jedan, ili dva lokala gde možeš čuti nešto što nije muzika koja se danas sluša. Lake note. Tra-la-la pesme koje promovišu prostituciju drogu i kriminal. A sa druge strane u Srbiji još uvek postoji taj stereotip da metal i punk muziku slušaju nasilni ljudi. Apsurdistan totalni. Milana iz izdavačke kuće Miner Records upoznao sam 2016. godine u Trsteniku i tada smo se dogovorili da će album koji je tada tek bio u planu, izdati njegova izdavačka kuća.

U Srbiji ne postoje radio i TV stanice koje takvu vrstu muzike mogu da ubace u svoje programske šeme, zbog tekstova koji se bave kritikom vlasti i pojedinaca. Promocija se svela na društvene mreže. Otežavajuća okolnost je i ta što nismo imali svirke. Pa gde onda da te neko čuje? Potrebno je vreme a i njega imamo malo, bar ja s obzirom da ove godine punim 44 godine. Zato žurim. Još dva albuma pa nek ide život.

Dobro je što se sve više ljudi pronalazi u našim tekstovima i muzici, što nas sada obavezuje da pravimo još bolje pesme.

Gde pronalazite  ispiraciju za tekstove?

Tekstove uglavnom pišem ja. Danas je lako naći inspiraciju. S obzirom da su moji tekststovi socijalne prirode. Pravda i istina su moja večna inspiracija.

Koja je to poruka koju nosi ovaj projekat?

Svaka pesma ima jasnu poruku. Za one koji nisu slušali jedna od poruka bi bila OSTANI ČOVEK!

Preporučite našim čitaocima knjigu ili film koji su uticali na vas u bilo kom periodu vašeg života?

Imajući u vidu da prosečan Srbin slabo, ili bukvalno ne čita, ja bih od knjiga preporučio bilo šta od Dušana Kovačevića. Uz njega će svako zavoleti da čita. A kad čovek zavoli knjigu, onda sve ide lakše. Savet: Čitaj sve što nađeš sa tvrdim povezom.

Od filmova bih preporučio dva makedonska filma. “Tetoviranje” iz 1991. godine, režija i scenarijo Stole Popov, Mirko Kovač, Živojin Pavlović, i “Pre kiše” iz 1994. godine, scenario i režija Milčo Mančevski.

Kako ocenjujete rock scenu kod nas i u regionu?

Rock scena kod nas i u regionu postoji, ali je na aparatima. Nadamo se brzom oporavku i izlasku iz izolacije. Naravno da i u R’n’R postoji ta trka za materijalnim benefitima.

Podržavam sve mlade bendove i sa mnogima smo u kontaktu, tako da u budućnosti postoje planovi za saradnju. Etika, ex Tri minuta straha, je otvoren bend prema svim ljudima dobre volje. Ne treba da postoji rivalstvo i zavist. Nije mi strano da zatražim pomoć kad zapne a isto tako spreman sam da pomognem svakome.

Recite nam nešto o rock sceni u Smederevu i koje bi smederevske bendove izdvojili kao preporuku našim čitaocima?

Pa kao što sam rekao Smederevo je mrtav grad što se tiče R’n’R muzike. Najpoznatiji bend iz Smedereva je Alogija, koja je ovih dana izdala album za Japansko tržište i prema informacijama koje imam iz prve ruke, album se prodaje odlično.

Svi ostali, zajedno sa nama, nemamo neke zapažene rezultate. Mladi uglavnom “žive” muziku i igranu seriju “Južni vetar”. Svi bi hteli da su Maraš i Baća. Pare, kola, ribe… sve odmah i sad. A u stvarnom životu, Južni vetar su Dragana Mirković i Miloš Biković. Pa saberite sami, šta se dobija…

Bez namere da ikoga uvredim i naravno da poštujem svačiji rad. Nema promocije R’n’R. U Smederevu se promoviše kriminal tako da se vraććamo na početak priče. Srbija Kriminal!!!