Bluz mašina – Korak do sna

Bluz Mašina je autorska bluz rok grupa iz Beograda. “Korak Do Sna” je autorska numera sa drugog albuma: “Hotel Prošlosti”.

Muzika: Ivan Milenković Tekst: Marija Radojičić Produkcija: Sale Otašević, Studio Mašina 23 Koproducent: Ivan Milenković Bubnjevi: Miron Sopić Bas gitara: Mijo Đurđević Gitara i Vokal: Ivan Milenković.

“Poeziju pišem od detinjstva, a 2015. godine sam objavila zbirku humanitarnog karaktera “Mapa Snova”, za koju sam održala dve promocije odličnog odziva u Lajkovcu i u Beogradu. Sav novac je uplaćen za lečenje devojčice koja boluje od cerebralne paralize. Godinama sam se bavila humanitarnim radom. Bila sam zamenik urednika portala “Start Srbija” koji je u tom momentu imao preko 200.000 pojedinačnih poseta. Veliki sam ljubitelj rok muzike, organizovala sam dve kulturne tribine za mlade sa Milanom Đurđevićem, Dejanom Cukićem i Vladom Džetom. Sa Ivanom iz Bluz Mašine sam se upoznala na snimanju spota za Ramba Amadeusa i od tada smo u kontaktu što se tiče poezije i ostvarili smo dve saradnje. Ukratko volim pozorište, rok muziku i koncerte, filantrop sam i od skoro učim da sviram gitaru. Ne volim nametnute kalupe ponašanja, i smatram da čovek u svakom periodu zivota bez obzira na godine moze uraditi ono što želi za svoju dušu”, ekskluzivno za naš portal Neki rok izjavljuje pesnikinja i tekstopisac ovde pomenute pesme KORAK DO SNA, imenom i prezimenom – MARIJA RADOJIČIĆ.

Korak do sna

 Huk umornog vetra,
Jecaj meke violine
Suze modrog neba
I teška glava pada
Olujni snovi
Ja nemam te.

Zvezda bez kraka sama leti
Mesec zavija kao vuk
Duši se bela breza
Telo mi drhti kao prut
Ja nemam te.

Senke prestaju da plesu
Ogledalo nade razbijeno je
Mraz tuge ledi sve
A srce od voska topi se
Ja nemam te.

Tuga beži u box
Secanja projurila kao u trenu
Uspomene u drevnom vremenu
Praznina i tupilo bez kajanja.

Nas točak sreće.
U nevreme ne okreće se
Na samo korak do sna.

Pet liričkih strofa ove unekoliko kontrasne, ali svakako poletne i refleksivne pesme KORAK DO SNA, jako se melodično, slušljivo i prijatno prihvatljivo sa komercijalno pop rock sazvučjem i manirom, donekle i hard rok i bluezy grupe i afinitetima srodne i prijemčive muzički nadarene instrumentalizacije sklopilo u jedan savršen, i izuzetan skladan krug. BLUZ MAŠINA ne bi zvučala ovako transcendentalno i ezoterično, upravo kako sada zvuče sa stihovima fabulozne pesme osvedočene pesnikinje MARIJE RADOJIČIĆ. Oni su uz njenu liru dotakli onaj “faktor x” koji imaju samo odabrani.

Moram da primetim da je ovo redak primer, ukoliko izuzmemo moju malenkost sa 3 originalna CD-a i sa 50 mojih pesama koje su uglazbili muzičari iz svih država bivše Jugoslavije, da se još neko u Srbiji, ili bilo kojoj drugoj državi Balkana, poput MARIJE RADOJIČIĆ, setio da svoje stihovne otkidaje srca i duše ukrsti sa notalnim sadržajima i violinskim ključem, moderne muzike ma šta to značilo i predstavljalo, a to samo i isključivo znači KVALITET PLUS – i upravo tako ga shvatite i doživite.

Neki bi rekli da je to primenjena umetnost, možda ima istine i u toj tvrdnji, ali ako je krajnji efekat dobar proizvod, ne bi ga trebalo osporavati. Naprotiv! Što se mene tiče, pesma KORAK DO SNA zaslužuje svaku pohvalu, bilo privatnu, bilo javnu, poput ove, konkretno!

Ova saradnja pesnikinje MARIJE RADOJIČIĆ i grupe BLUZ MAŠINA u njenim tekstualnim odabirima pod nazivom KORAK DO SNA (u originalu pesma je posvećena njenoj deki, ali je u krajnjoj instanci pesma korigovana da bude ljubavna i ona to jeste i nema ni prstohvata patetike) bi trebalo da bude primer i domaći zadatak srpskim i balkanskim pesnikinjama i pesnicima!

Pesma KORAK DO SNA, ali i još neke koje je MARIJA RADOJIČIĆ napisala i usnimila u saradnji sa rok grupom BLUZ MAŠINA je, bar za mene, ozbiljna pesma, nadahnuta, ambiciozna pesma, nastala u zasluženom savezu sa muzom, stvorena u zemlji u kojoj živimo neka vrsta retkosti, iznenađenje koja potpuna neočekivanost čini još efektnijim i dragocenijim. Poezija se u svesti najšireg čitalačkog kruga, a onih koji uopšte ne čitaju još više, suviše često da bi bilo slučajno, svrstava u prevaziđene, savremenom, ultrabrzom i ultrabanalnom dobu i diktatu supermarket kulture nekompatibilne oblike umetničkog delovanja. Međutim, bez obzira na neobično visok nivo sistematskog obeshrabrivanja, postoje osobe spremne i sposobne da, poput MARIJE RADOJIČIĆ, izdržavši sva neminovna iskušenja, budu nazvane pesnikinjama i da se njene pesme izistinski pevaju što na koncertnim binama bendova uživo, što u etru radio talasa.

Maestralno i za svaku pohvalu!