Epske narodne pesme

Epske narodne pesme su dobile ime od grčke reči epos, što znači reč, govor, priča. Za razliku od lirskih narodnih pesama u kojima se iskazuju osećanja u epskoj narodnoj pesmi se peva o nekom događaju. U našim epskim narodnim pesmama opevani su junački podvizi naših predaka i istorijski događaji počevši od vremena stvaranja srpske feudalne države, pa sve do stvaranja moderne Srbije tokom devetnaestog veka.

Uzimajući kao pokazatelj vreme, odnosno istorijske događaje o kojima pesme svedoče, Vuk Karadžić je našu epiku podelio na pesme najstarijih vremena, pesme srednjih i pesme novijih vremena. Prema stihu u kom su ispevane, epske pesme se dele na pesme dugog stiha bugarštice (petnaest do šesnaest slogova) i na pesme kratkog stiha (deset slogova). Deseteračka epska poezija je izuzetno stara i predstavlja osobenu pesničku povesnicu. Peva o raznim istorijskim događajima i ličnostima. Vuk ih je nazvao junačkim pesmama i one spadaju u najlepša dela naše narodne književnosti. Pevaju se uz gusle. Njihova melodija je jednolika, otegnuta, široka, i potpuno odgovara njihovom sadržaju.

Klicu epske poezije treba tražiti u najdubljoj starini, već u periodu divljaštva. Jasne njene elemente (pričanje o raznim događajima itd.) sadrže, na primer, tužbalice i naročito ratničke pesme, koje idu među najranije ljudske tvorevine. Iz tih elemenata uporedo sa razvitkom kulta predaka, sa razvitkom mita, sa opštim razvitkom društva, i pod ogromnim uticajem bajke (koja se po sadržini umnogome podudara sa epskom pesmom) postepeno je nastala posebna epska pesma. To se, svakako, dogodilo već u varvarstvu.

Njen zadatak je bio već u najstarije vreme da čuva spomen na zaslužne pretke, na značajne ljude i događaje uopšte, na hrabre ratnike osobito, jer je rat veoma dugo bio jedak od osnovnih vidova privrede, i da vaspitava mlađe naraštaje u ratničkom, herojskom duhu. Tu težnju nedvosmisleno izražavaju ili ličnosti o kojima se peva ili sami pevači. U našim narodnim pesmama sretamo stihove ove vrste: „On ostavi spomen rodu srpskom, da se priča i pripovijeda dok je ljudi i dok je Kosova“.

Junaštvo i legenda u epskoj narodnoj pesmi

Motivi epskih narodnih pesama najviše su vezani za junačke podvige koje junak, čini iz osećanja pravde, humanosti ili ljubavi. Iako su junakove namere najčešće plemenite, njegovi postupci mogu ponekad da pređu i u grubost i nemilosrdnu surovost. Istina, slika koju nam o pojedinim istorijskim ličnostima i događajima daju epske narodne pesme nije uvek ni pravedna ni tačna. Tako, na primer, o Kraljeviću Marku ispevano je najviše narodnih pesama od svih ličnostc o kojima se u našim pesmama peva, a istorija ne zna za takav njegov značaj, niti poznaje mnoga od tih herojskih dela koja mu pripisuje narodni pevač. Bilo je u našoj prošlosti više značajnijih ličnosti, ali je njih epska narodna poezija kao motiv uzimala neuporedivo manje, dok je oko Marka Kraljevića isplela legendu. Ima više, i to različitih i međusobno suprotnih, objašnjenja zašto se tako dogodilo, ali konačan i tačan odgovor ipak nije mogućno dati. Ipak, kao neko opštije objašnjenje ove pojave moramo imati u vidu sledeće:

dela narodne književnosti prenosila su se s kolena na koleno usmenim putem, a što je vreme dalje odmicalo, prava i istinita slika sve je više bledela, događaji i junaci počeli su se postepeno mešati, pa se jednoj ličnosti počelo pripisivati ono što je učinila druga, a mesto događaja, a i vreme, pomerani su, bez obzira na istorijske činjenice, koje, uostalom, i nisu čoveku iz kasnijeg doba i drugog kraja mogle biti poznate;
iz svesti ljudi te sredine nije bilo iščezlo ni mitsko predstavljanje sveta i života, pa je i ono obojilo epsku narodnu pesmu razarajući istorijsku istinu, a stvarajući legendu, i onda iz takvog spoja izgradilo poetsku viziju;
u pojedine likove narodne epske poezije ugrađeni su, često sa mnogo stvaralačkog talenta, snovi, težnje, želje, nade ljudi te sredine, koje su oni pretvarali, kad to nije bilo mogućno u životnoj stvarnosti, u poetsku viziju mnogostrukog značenja.

Uz Marka Kraljevića splela se legenda i ona je bila inspiracija za mnoge narodne pesme o njemu.

Slojevi više istorijskih epoha u narodnoj epskoj poeziji i usmenoj poeziji uopšte

Između pisane i usmene književnosti, osim znatnog broja zajedničkih osobina, postoje i razlike. I dela pisane književnosti i dela usmene književnosti stvara pojedinac obdaren za književno stvaranje. Međutim, dok u pisanoj književnosti stvaraočevo delo dobija svoj konačan, pismeno zabeležen oblik i sadržinu, to nije slučaj sa delima usmene književnosti. Delu usmene književnosti njegov stvaralac, daje samo prvi oblik, praoblik. Pesma, pripovetka ili bilo koja druga književna vrsta usmene književnosti, ne bivaju prilikom svog nastanka zabeležene i zbog toga ne dobijaju svoj konačan oblik i sadržinu. Nastala u jednom kraju, u jednom mestu, u određenoj kući, ta dela se prenose u selo, iz njega u drugo, i ko zna koliko stotina ili, nekad, i hiljada kilometara odu dalje. Ona nastaju u jednom određenom vremenu, ali se prenose iz tog vremena u vremena koja dolaze posle njega; prenose se s jednog naraštaja na drugi, s kolena na koleno, predaju s oca na sina, i to nekad traje i višestoleća — ona postaju predanje. U tom prenošenju iz jednog kraja u drugi, često i seobama većih masa narodnih, u tom predavanju s pokolenja na pokolenje delo usmene književnosti ne može da bude sačuvano u svojoj prvobitnosti, u praobliku koji mu je dao njegov stvaralac, nego se ono menja sve dok ne nestane uslova za nastajanje usmene književnosti. Prema tome, nema nikakve sumnje da delo usmene narodne književnosti doživljava stalne promene i nanovo se uobličava sa izvesnim, nekad većim, nekad manjim,izmenama; nekad se ono proširuje dodavanjem novih pojedinosti, nekad sužava izostavljvanjem ponečeg; nekad se uzme deo iz neke druge pesme ili pripovetke i pripoji delu s kojim prvobitno nije imao nikakve veze; nekad se uz jednu ličnost povezuju junačka ili druga dela niza drugih ličnosti ili junaka. U tim izmenama, preradama, doradama, menjanjima učestvuju mnogi pojedinci, neki sa većim, a neki sa manjim talentom za književno stvaranje, pa je ono nataj način i kolektivno delo. U tome je i opravdanje što usmenu književnost obično nazivamo i narodna književnost.

I prvobitni stvaralac jednog dela usmene književnosti i kasniji učesnici u menjanju prvobitnog dela, praoblika, ostaju nepoznati, anonimni (grčki: anonymos = bezimeni). Izuzetaka ima samo kada je neko delo usmene književnosti ubrzo posle nastanka zabeležio neki zapisivač ili skupljač narodne književnosti, no to su samo retki izuzeci od pravila. Iako su, kad je reč o stvaraocima usmene književnosti, u pitanju talentovaniji pojedinci, ipak se oni obično ne izdvajaju po svojim shvatanjima i odnosu prema pojavama o kojima pevaju ili pričaju od sredine kojoj pripadaju, nego su joj sasvim bliski i izjednačuju se u tom pogledu s njom; samo što opšta shvatanja umeju književno izraziti sa više sposobnosti.

Udaljujući se često od mesta gde je nastala, i vremena u kome je nastala, narodna pesma može u sebi da sadrži i promenu mesta radnje u odnosu na istorijsku istinu, ali, još češće; i više vremenskih slojeva, više epoha istorijskog razvitka, stopljenih u jednu poetsku celinu, u raznim pesmama ili pripovetkama na različite načine.

U pesmi “Ženidba Dušanova”, na primer, mogli bismo možda otkriti više vremenskih slojeva koji su se slili u celovitu u pevačevu viziju. Jedan od tih slojeva je srednjovekovno ili feudalno-viteški. Sve ono što Miloš Voinović čini pod Leđanom-gradom liči na viteške (riterske) feudalne turnire, u kojima su se vitezovi nadmetali u duelima ili borili na život i smrt. Drugi je, opet, u izrazitom osećanju rodovske zajednice zbog koje Voinovići ne mogu da puste Dušana bez nekoga bliskoga po rodu ko će mu se “naći u nevolji”. U tom se može naslutiti trag patrijarhalno-rodbinskog društva, koje je srpski feudalizam prevazišao, ali koje je produžilo da žIvi u donjim društvenim slojevima i pod Turcima. Treći sloj je očigledno seoskog porekla; njime narodni pevač opevani događaj još više približava seoskoj sredini. Miloš Voinović, carev sestrić, čuva ovce u planini, kao da nije vlastelin nego seljak, ovčar. Četvrti sloj je verovatno proistekao iz iskustva koje nije bilo iskustvo seoske sredine, a karakterizuje ga neverovanje Latinima: “Latini su stare varalice”. Peti sloj je nesumnjivo najstariji, pradavni, i vidimo ga samo u Balačkovoj figuri. Balačko ima tri glave, od kojih iz jedne plamen žeže, iz druge mraz bije … Taj peti sloj je očigledno poreklom iz pradavnih vremena kada se život sagledavao na mitski način.

Tako se četiri-pet vremenski različitih vizija sveta i života stapaju u jednu poetsku sliku junačkog podviga i doraslosti Miloša Voinovića svakoj prepreci i svakoj teškoći. Očigledno je da je prvobitno zamišljena i ispevana pesma prošla kroz mnoge pesničke dogradnje i prerade, spajanja i promene dok nije konačno zabeležena. Danas nije mogućno reći da li je prvobitna ili nešto kasnija verzija ove pesme bila poetski uspelija od ove koju poznajemo, pa ni to kakva je uopšte bila. Motiv oko koga su sazdani ovi slojevi raznih epoha — da se do devojke dolazi pošto se uspešno savladaju određeni zadaci ili prepreke postavljene da se pokaže junaštvo — poznat je i u usmenoj književnosti nekih drugih naroda.

Podela narodne epske poezije na cikluse

Naše narodne epske pesme bile su neprekidni poziv na borbu, vaspitač novih generacija i primer kako se valja boriti za slobodu, pravo i dostojanstvo svoga naroda. Zavisno o vremena kada se odvijao ratni događaj ili junaka koji opevan u pesmi, srpske epske narodne pesme su grupisane u ciklusa pesama.

Pesme neistorijske znatne su po broju, i raznolike po predmetu. U njima se opevaju većinom događaji izmišljeni, starijeg porekla, ali su poneke od tih pesama uzele i novije predmete, događaje verovatno stvarne, iz života ličnosti nepoznatih istoriji.

Među onima najstarijim nalaze se pesme o umišljenim bićima, zmajevima, vilama, divovima, bajke dosta često slične narodnim pripovetkama, koje postoje u predanju mnogih drugih naroda i u kojima se ogledaju stara verovanja iz neznabožačkog doba, zaodevena u lepe pesničke oblike. Posle njih idu pesme iz hrišćanskog sveta, o Bogorodici, Hristu, Jovanu Krstitelju, svetom Nikoli, o anđelima, o paklu i grešnicima, o traženju časnih krsta, o čudesima. Tu dolaze naročito razne žalosne povesti o stradanjima pravednih i zločinima grešnih, o nesrećama porodičnim; u mnogima se opevaju ženidbe. Izvesne od ovih povesti došle su preko crkve u narod, i u njima se jako ističe narodno versko osećanje, koje često ide do sujeverja; mnoge su došle iz usmene i pisane književnosti tuđih naroda, najčešđe preko Grka, s kojima je u srednjem veku srpski narod stajao u tesnoj vezi. — Izvesne od tih pesama dobile su vremenom karakter istorijskih pesama, na taj način što se događaji koje one opevaju pripisuju poznatim istorijskim ličnostima; to je slučaj sa pesmama: Ženidba Dušanova, Zidanje Skadra, Marko Kraljević i Mina od Kostura, i drugim.

Pretkosovski ciklus odnosi se na istorijski period i događaje koji su se dešavali pre Kosovskog boja, u periodu uspona srpske feudalne države pod vođstvom Nemanjića. Stevan Nemanja je doprineo objedinjavanju srpskih zemalja i učvršćivanju hrišćanske crkve i vere, dok je Car Dušan zaslužan za napredak srpske države u društvenom i ekonomskom pogledu. Pesme ovog ciklusa su među najstarijim zapisanim epskim pesmama i njihov broj je relativno mali. U njima su opevani Nemanjići i Mrnjavčevićima, a glavni motiv je motiv pojedinca heroja. Iako se o srpskim srednjovekovnim velikašima zna dosta kao o istorijskim ličnostima, narodne pesme su donele jedno posebno, narodno viđenje njihovog čojstva i junaštva. Oni su junaci koji su hrabri u boju, mudri u miru, lukavi s lažljivcima, dobri sa pravednicima, nepomirljivi sa tiranima, a veličanstveni u pobedi i u porazu. Kao što to tradicija od njih traži, oličenje su čojstva i junaštva, za njih je njihova reč svetinja i nikada je ne bi pogayili, čak ni po cenu cenu gubitka sopetvenog života.

Kosovski ciklus epskih pesama obuhvata pesme u kojima je opevan tok i ishod sukoba turske i srpske vojske na Kosovu polju na Vidovdan, 28. juna 1389. godine. Ove pesme spadaju među umetnički najuspelija ostvarenja naše narodne epike. One su su najsloženije i najpotresnije epske pesme i sve govore posredno ili neposredno o Kosovskom boju, vezuju se za iste likove, a vremenski su ograničene na kratak period pre boja, za vreme boja i nakon njega. U pesmama kosovskog ciklusa dominiraju dva glavna motiva data u kontrastu: motiv herojske pogibije i motiv izdaje. Po shvatanju narodnog pevača svi koji su izginuli na Kosovu polju su srpski heroji, dok oni koji su boj preživeli su izdajnici srpskog roda. Osnovu predanja ovog ciklusa čine herojski podvig Miloša Obilića i izdaja Vuka Brankovića. Narodni pevači su krivicu za poraz svalili na Vuka koji je bio vladar Kosova. U njihovim očima Vukova krivica je poticala iz činjenice da je ostao živ, dok su svi ostali srpski junaci izginuli u borbi.

Ciklus pesmama o Kraljeviću Marku obuhvata pesme u kojima su narodni pevači opevali skoro ceo život Kraljevića Marka, od njegovog rođenja pa do smrti. Oni se nisu držali istorijske činjenice da je Marko bio turski vazal i da se borio na strani Turaka, već su gradili njegov lik u skladu s težnjama i mislima porobljenog naroda. Osvetničke i oslobodilačke težnje naših predaka tražile su jakog, lukavog, snažnog borca koji se neće plašiti, niti pokoravati. Našle su ga u liku Markovom, čoveku ogromnih sposobnosti, velikom junaku i zaštitniku sirotinje i potlačenih, neustrašivom borac protiv nasilja i nepravde. U pesmama Kraljevića Marka krase i pozitivne osobine i negativne osobine. s jedne strane nežnost prema majci, ljubav prema nezaštićenima i poštenima, a naročito prema siromašnima, a s druge strane bio je kavgadžija, ubojica, samovoljan, plah, prek čak i pohlepan. U bitkama on uvek pobeđuje nasilnike i turske siledžije i iako je priznavao tursku vlast o čemu govore neke pesme, nije bio ropski pokoran. Mrzeo je turskog cara, a kad je ratovao za njega, išao je radi dobra svoga naroda. Prema pesmi, Kraljević Marko nije ni poginuo ni umro..aspao je, pa ako zatreba narodu, on će se probuditi. Ovo se tumači opštim stavom naroda i njegovih pevača da san o slobodi nikada ne umire, pa ni junak koji je se za nju bori.

Pokosovski ciklus pesama obuhvata pesme o otporu turskim osvajačima i prilikama u našoj zemlji posle poraza na Kosovu polju. Srpska država nije pokorena odmah, nego je bila osvajana još oko sedamdeset godina posle kosovskog boja. Kad su je turski osvajači potpuno zauzeli nastao je veliki teror nad narodom. Mnogi Srbi iselili su se u Južnu Ugarsku, stupili u mađarsku vojsku i borili se protiv turskih osvajača, braneći tako svoj čast i otadžbinu. U Srbiji u otporima turskim osvajačima isticali su se braća Jakšići, Vuk Grgurović, vojvoda Prijezda, Oblak Radosav i drugi. U Cnoj Gori najsnažniji otpor Turcima pružali su Crnojevići. U svim pesmama pokosovskog ciklusa opevan je viteški otpor srpskih i crnogorskih junaka prema nasilju, nepravdi i zulumu surovih Turaka. Mržnja prema bezdušnom osvajaču i želja za slobodom bile su velike. One su našim junacima davala ogromnu snagu i učvršćivala misao da je bolje umreti ponosno stojeći, nego živeti klečeći, bez časti i dostojanstva.

Hajdučki ciklus pesama obuhvata pesme o hajducima, hrabrim srpskim odmetnicima koji su se borili protiv turskog zuluma i bili zaštitnici porobljenog srpskog naroda. Hajduci su se skupljali u družine i imali su vođu čiju su zapovest ostali članovi hajdučke družine izvršavali bez pogovora. Najbolji junak nije bio onaj koji je najhrabriji, već onaj koji je bio dostojan časti i odgovornosti da predvodi hajdučku družinu. Obično je to bio najiskusniji i najstariji hajduk. Najčešće teme koje se javljaju u pesmama o hajducima su: hajdučki megdani, izbavljenje hajduka iz tamnice, neverni pobratim, kum ili jatak, neverna žena, otmica devojke, a glavni motiv skoro svih epskih pesma hajdučkog ciklusa je izdržljivost i junaštvo hajduka, njihova čestitost i odlučnost da se odupru svom mučitelju i izdrže sve muke. Hajduci su opevani kao nadljudi, osobe kosmičke snage, nadmoćne i nesalomive, koje uvek istraju u svojim ciljevima, istrpe sva iskušenja i do kraja slede svoje ideale.

Uskočki ciklus pesama obuhvata pesme o uskocima, senjskim i kotarskim junacima koji su poput hajduka u Srbiji ratovali na hrvatskom i crnogorskom primorju. Za razliku od hajduka, koji su protiv Turaka ratovali sebe radi ili iz čiste osvete, uskoci su bili istiniti borci za slobodu svog naroda. U pesmama uskočkog ciklusa narodni pevači su sledili istorijske činjenice, pa su glavni junaci ovih pesama postojali pod istim ili sličnim imenom, a njihovi podvizi su verno prikazani. Opevani baš onakvi kakvi jesu, bez preuveličavanja od strane pevača i dodavanja bilo kakvog epskog koloritaa. Među uskočkim pesmama lepotom se najviše izdvajaju one pesme u kojima je heroika glavnog junaka udružena sa snažnim porodičnim osećanjem. Glavni motiv ovih pesama, pored hrabrosti glavnih junaka je i njihova duboka porodična solidarnost, vernost, ljubav, dobrota i nežnost, osobine koje su u kontrastu sa krvavom stvarnosti o kojoj same pesme govore. Hrabro srce ispunjeno ljubavlju prema svojim najbližim, junacima ovih pesama daju snagu da izdrže sva iskušenja pred koje ih je život stavio.

Ciklus pesama o oslobođenju Srbije i Crne Gore su epske pesme najmlađe po postanku i one obuhvataju period ustaničke Srbije na početku devetnaestog veka. Tursko nasilje koje se stalno pojačavalo i opšte revolucionarne prilike u Evropi, doprineli su da otpor srpskog naroda preraste u veliku osvetu — u ustanak. Ceo narod bio je jatak, a skoro svaki deseti čovek hajduk. Širom Srbije stvarale su se hajdučke družine koje su izolovano vodile borbe. Kasnije, hajdučke družine su se povezivale i protiv turskih osvajača započela je zajednička i organizovana borba. Udruženim snagama u beogradskom pašaluku je 1804. godine podignut Prvi srpski ustanak koji je započeo kao lokalna pobuna protiv dahija, a kasnije je prerastao u srpsku revoluciju. Ustanici predvođeni Karađorđem uspeli su da oslobode pašaluk. Srpska vojska je pobedila tursku vojsku na Mišaru, Deligradu, Loznici i drugim mestima širom Srbije. Slavna borba protiv turskih osvajača jedne male ustaničke vojske rodila je svoje narodne pesnike, a među njima i guslara Filipa Višnjića.