Five Finger Death Punch – udarac koji mi je odavno bio potreban

Prošlo je izvesno vreme od kad nisam bio na koncertu. Kad kažem na koncertu, mislim na ono što se naziva celovečernjim koncertom. Tu ne računam ni festivalske ni klupske nastupe bendova. Korona je učinila dve stvari. Učinila je da se uželimo koncerata, čak ne ni dobrih, bilo kakvih koncerata. Ali je, takođe, učinila i to da se, generalno, ulenjimo i upadnemo u inertnu kolotečinu pa se teško i pokrećemo posle dugog perioda „lenčarenja“. I samom mi je potrebno vreme da se pokrenem i da se razmrdam. I baš, kao poručeni, naleteše Five Finger Death Punch. Sigurno da postoji mnogo načina za pokretanje i razmrdavanje, ali je njihov koncert, verovatno, jedan od boljih načina za to.

Dodatnu draž i tremu donosila je i uloga fotoreportera. Posebno zato što me u tom poslu podržavaju neki ljudi koje neobično cenim, a u toj su sferi. A kad imaš takvu podršku, ne želiš da razočaraš rezultatom pa sam sebi postavljaš i veće kriterijume nego što je to realno.

Bilo kako bilo – leto je počelo vrelo u Beogradu, iz sve snage. Međutim dan je osvanuo prilično umeren u poređenju sa prethodnim. Kao da je i Sunce znalo kako vruća atmosfera se sprema na stadionu Tašmajdan pa je odlučilo da nas malo prištedi.

Trema je rasla kako se koncert približavao. Činilo mi se da toliko dugo nisam prisustvovao koncertu, da sam imao osećaj kao da mi je ovo prvi koncert u životu. Osetio sam ono tinejdžersko uzbuđenje, onu ustreptalost koja je poznata samo onima koji su „zaraženi“ istom bolešću kao ja.

Ispred stadiona i nije bilo gužve i to me je malo čudilo. Očekivao sam više sveta na koncertu. Kao da svakodnevno imamo priliku da gledamo bendove tog „kalibra“ pa se publika prezasitila, ali nije tako.

Početak večeri je obećavao. Temperatura i uslovi na „Tašu“ su bili i više nego prijatni. Idealni uslovi za koncert na otvorenom. A koncert je otvorio švedski elektro-rok/metal sastav Solence. Odličan bend, koji ima sasvim solidan zvuk i nastup. Kostimirani u svoje bež uniforme, uspeli su da zagreju publiku. Da ih pripreme za „glavno jelo“.

 A „glavno jelo“ je stiglo vrlo brzo. Već prvim taktovima uvodne numere „Inside out“, Five Finger Death Punch, kao zvezde večeri, uspostavljaju sjajnu vezu sa publikom i ta veza će trajati sve to kraja koncerta. Ono što je samo pre nekoliko desetina minuta delovalo kao, relatvno sveže i veče sa prijatnom temperaturom, brzo se pretvara u veče visokog usijanja u kome i bend i publika daju sve od sebe. Niko se tu ne štedi i temperatura raste iz sekunde u sekund.

Hitovi se ređaju kao na traci. „Trouble“, „Wash it away“, „Jeckyll & Hyde“. Publika odlično reaguje na svaki ton, svaki udarac bubnja, a i bend ne ostaje dužan i daje publici baš ono za čime žudi. Sada već prilično usijanu atmosferu dodatno zagrevaju i ogromni plamenovi koji sukljaju iz bine i izazivaju oduševljenje publike.

Članovi benda bacaju publici trzalice, što izaziva oduševljenje. Numera „Sham-pain“ numera  donosi blagi predah, zbog svog laganijeg tempa (ako je uporedimo sa prethodnim numerama), ali tada Ivan Mudi baca svežanj dolara u publiku i vraća oduševljenje na maksimum.

„Bad company“ istoimenog benda, kao svojevrstan omaž, ali odsviran na FFDP način tera publiku da, u glas, peva sa Ivanom Mudijem u glas. Bilo je to i divno i emocijama nabijeno izvođenje i, moglo bi se reći, simbioza benda i publike. Ništa se tu ne može ni dodati ni oduzeti.

Mogao bih vam do kraja ređati imena pesama po rasporedu kako su izvođene, ali osećam da to i nema puno smisla. Ako niste bili tamo, uzalud je, a ako jeste, nema potrebe vam pisati. Ono što želim da vam prenesem je atmosfera koja je vladala na koncertu. Taj zvuk koji je bio savršen. Trud, želja i ljubav koji su od strane benda bili utkani u svaku notu, u svaki ton. To spajanje benda i publike iz kojeg obe strane izlaze bogatije. Na žalost, koliko god se trudio da opišem kako je to izgledalo, jednostavno, neke stvari mogu samo da se dožive. A koncert sastava Five Finger Death Punch je, definitivno, nešto što je trebalo doživeti. Posebno je vredelo doživeti, ako ste dete (devojčica u ovom slučaju) koje dođe na koncert svog omiljenog benda i na poklon od pevača dobijete malu bejzbol palicu, plus vas pevač izvede na binu. To je nešto što se pamti celog života i što zabetonira tu „bolest“, tu ljubav ka rokenrolu duboko u ljudsku dušu. Od toga leka nema, to ostaje tu celog života.

Slobodno mogu reći da mi je po malo i žao onih koji sinoć nisu bili na tom koncertu. Bilo je mnogo toga i za videti i za čuti, a naročito za osetiti, negde u dubini. Ono što je sigurno je da sam bio gladan i žedan ovakvih koncerata, gde nema foliranja, nema zadrške, nema štednje osećanja, nego se daje maksimum i to sa obe strane. Sudeći po publici koja je sinoć bila na koncertu, nisam jedini koji je osećao tu glad i žeđ.

Vredelo je biti na Tašmajdanu sinoc, vredelo je učestvovati u tom savršenom tornadu emocija, muzike i duše iz koga niko nije izašao ravnodušan. Svi smo izvukli korist iz toga, i bend i publika. Svi smo prošli kroz, bar malu, katarzu. A to i jeste ona osnovna funkcija umetnosti. Eh, da nam je više ovakvih koncerata…