Gajde

Gajde su narodni muzički duvački instrument sastavljen od mešine i svirale. Nekada su bile uobičajen instrument širom Evrope. U Srba i ostalih Južnih Slovena gajde se sviraju i danas, mahom u selima. Što se Evrope tiče svaka zemlja ima svoj tip gajdi, međutim u mnogim zemljama to više nije taj izvorni tip gajdi, već su usavršene do te mere da su na sviralu dodati čak i mehanizmi sa klapnama, primitivni piskovi od trske su zameljeni industrijskim te se i zvuk uslovno rečeno profinio i prilagodio više klasičnom izvođenju. Međutim, ovim tehničkim poboljšanjima zapadnoevropski tipovi gajdi mnogo su izgubili od svoje ruralnosti i rustike zvuka.

Postoje različita objašnjenja o poreklu imena ovog instrumenta – gajde:

Srpski etnomuzikolog Petar D. Vukosavljević u svojoj studiji o erskim gajdama, pominje stari srpski naziv instrumenta – gadlje, preuzetog iz Vukovog “Srpskog rječnika”, dok etimologiju današnjeg naziva gajde izvodi od arapskoturske reči ghaida – blagost (prema nemačkom leksikonu muzičkih instrumenata iz 1913. g.)
Borivoje Džimrevski u svojoj knjizi “Gajdata vo Makedonija” navodi objašnjenje ovog termina, uzeto iz “Novog Grouv rečnika muzičkih instrumenata” (New Grove Dictionary of Music and Musicians) autora Stenlija Sadijea (Stanley Sadie), koji termin gajda (odnosno gajde) povezuje sa gotskim izrazom gait ili ghait – koza, te otuda reč gajde označava muzički instrument sačinjen od kozje kože.

Tragovi instrumenta sličnog gajdama sežu u prošlost više hiljada godina. U drevnom gradu Uru, kao i u drevnom Egiptu pronađene su jednostavne svirale od trske, koje muzikolozi smatraju pretečama današnjih gajdi. Nije poznato kada je i ko dodao mešinu.

U biblijskoj knjizi Danila, napisanoj više od 500 godina pre nove ere, pominje šest vavilonskih muzičkih instrumenata. Jedan od njih je i aramejski naziv sumponija, u mnogim jezicima preveden kao gajde. Iako se ne može pouzdano reći kako je taj drevni vavilonski instrument izgledao, verovatno je ličio na gajde koje još uvek postoje na Orijentu. Izveštaji otkrivaju da su u Persiji (današnji Iran), Indiji i Kini gajde korišćene u raznim oblicima, a neki od njih još uvek postoje.

Rimski istoričar Svetonije piše da je car Neron tokom svoje vladavine u prvom veku nove ere obećao da će, ako zadrži svoj presto, svirati “redom hidraulične orgulje, flautu i gajde”. Gajde se pominju u Starom Rimu i pre toga, 37. godine nove ere, u jednoj pesma za koju se veruje da ju je napisao pesnik Vergilije, kao “svirale koje ugodno cvrkuću”.

Rimska pešadija je imala svoje gajdaše, ali se ne može sa sigurnošću utvrditi da li su Rimljani doneli gajde 43. n. e. prilikom osvajanja britanskih ostrva, ili su samo uvećali njihov tamošnji broj.

Gajde su se još od davnina svirale u Italiji, Irskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Francuskoj i Španiji, kao i na Balkanu i Skandinaviji. Zna se da su oko 500. pre nove ere Kelti doneli neku vrstu gajdi u Škotsku, ali i da je u Škotskoj i mnogim grofovijama u Engleskoj još odranije postojalo neki oblik ovog instrumenta. Škotske gajde poreklom su iz škotskih visoravni, a sviraju se u Britaniji, Kanadi, Sjedinjenim Državama i drugim zemljama engleskog govornog područja. Današnje gajde stare su oko 300 godina.

Gajde se, u veoma srodnim oblicima, javljaju u Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Albaniji, Hrvatskoj.

Na prostoru Balkana pronađeno je nekoliko tipova gajdi:

Južnomoravsko-makedonski tip – najrasprostranjeniji tip i svira se od okoline Niša pa sve do juga Makedonije.
Svrljiške gajde, koje imaju gajdenicu (sviralu, gajdarku) sa duplom cevi, sreću se u okolini Niša.
erske gajde
banatske ili mokrinske gajde
vojvođanske gajde, koje imaju meh i takođe sviralu sa duplom cevi

Svaki tip odlikovao se različitim štimom (uglavnom netemperovanim), kasnije su majstori uhvatili kalupe po kojima su pravili gajde preciznijeg štima.

Sam zvuk gajdi vodi duboko u prošlost u zadnje repove korena naroda. Veoma dragoceno je to što na Balkanu postoje i danas se prave primitivni tipovi gajdi koje su svirali i naši preci. U prošlosti su se na gajdama svirala kola i ora i bile su verni prijatelji pastira, pored frula i kavala. Pastiri su bili oni koji su ih najčešće i pravili idući za ovcama.

Sviranje na gajdama izvodi gajdaš, svirac, gajdar, gajdardžija, karabaš (vlaški: cărabăş) i kakarkterisično je za zajednice srpskog, makedonskog i vlaškog stanovništva. Na saborima gajdaš bi obično stao u sredinu kola i svirao dok se kolo vilo oko njega, on bi se pak okretao licem čas jednima čas drugima, pokazujući svoje uživanje (merak). U narodu se kaže duva u gajde.

Gajde se sastoje od nekoliko elemenata: Gajdenica (gajdurka po makedonski, svirala, gajdarka) deo koji daje zvuk, ima rupe gde svirač prebira prstima i kroji melodiju sa ukrasima. Broj rupa se kreće između 6 i 8. Gajdenica se pravi od tvrdog drveta. Najčešće su to šimšir ili zelenika, dren, jorgovan i šljiva.

Na vrhu gajdenice nalazi se krivi završetak koji se nekada pravio isključivo od bivoljeg ili drugog roga, a danas majstori ovaj egzotični materijal zamenjuju drvetom. Sa vrha ovog dela na uzici od kože visi zub od vuka, divlje svinje ili medveda… ili kandža orla ili sokola. Ovaj oštri predmet služi kao amajlija, ujedno i kao alat kojim su se doterivale rupe kada su štimovane pomoću pčelinjeg voska (veličina rupe se sužavala kapanjem pčelinjeg voska).

Pisak se nalazi u spoju između mešine i gajdenice. Vibracijom njegovog jezička dobija se zvuk. Pisak (piska makedonski) pravi se od sirove barske trske ili od mladica zove. Pisak se nakratko uroni u vrelo ulje kako bi se zaštitio od vlage. Štim gajde umnogome zavisi od piska i od klimatskih prilika te se gajdašima savetuje, ukoliko sviraju zajedno sa drugim instrumentima uvek imaju sa sobom nekoliko pisaka, koji se u štimu razlikuju za nekoliko centi ili pola stepena.

Svi prstenovi u koje se uglavljuju drveni delovi, kada se spajaju sa mešinom, zovu se glavčine i prave se od kravljeg roga (danas usled nedostatka materijala, od drveta).

Drveni deo u koji se duva ima povratni ventil, sa klapmom od parčeta kože, a u novije vreme od gume.

Velika dugačka cev koja daje dubok (bas) ton takođe ima svoj veliki pisak i zove se prdalo (brčalo na makedonskom), bas, bordun, ili drndalo. Sklapa se iz tri dela i pravi se od drena, šimšira ili zelenike.

Mešina se pravi od kože jareta ili jagnjeta koja se suši, potapa u krečnu vodu i tako impregnira. Deo sa krznom okreće se unutra da drži vlagu i toplotu. Ceo instrument maže se lojem ili voskom na svim spojevima da ne pušta, a mešina se maže svinjskom mašću da bi se očuvala. Ovakav oblik gajdi nije se promenio vekovima.

Sviranje na gajdama, narodnom muzičkom instrumentu, na teritoriji Srbije se odnosi na solističku praksu sviranja na dvoglasnim i troglasnim gajdama. Repertoar narodne muzike za ovaj instrument obuhvata narodne igre, pesme, improvizacione forme i specifične pesme ritualnog karaktera (žetvarski, svadbeni, posmrtni obred, obredna povorka koledara u jugoistočnoj Srbiji). Pevanje uz gajde je ređe pristuno u praksi, i to pre svega kod vojvođanskih svirača na troglasnim gajdama.

Ovaj oblik izvođačke umetnosti prisutan je u istočnom pojasu Srbije (okolina Negotina, Zaječara, Bora, Majdanpeka, Požarevca, Svrljiški kraj sa okolinom, okolina Niša, Zaplanje, Šopluk i okolina Leskovca) i u Vojvodini (pretežno Banat – okolina Kikinde, Zrenjanina i Pančeva i Sremske Mitrovice).

Danas se gajde sviraju uz goč tj. tapan pa i uz tamburu. Postale su sastavni deo neofolk i neovizantijskih muzičkih sastava, kao i svih grupa koje se bave arhaičnom muzikom.

Praksa sviranja na gajdama se nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.