Ivan Bajović Bajke: “Jednog jutra probudićeš se i shvatiti da sve što imaš, to su tvoja sećanja. To je jutro kada biraš život ili smrt, to je jutro kada ćeš se rado sećati njih ili odmahivati glavom i pokušavati da se ne setiš. To je jutro tvog smisla postojanja!”

Foto: Branka Đorđević

Intervju: Bojan Nikolić

Ivan Bajović Bajke rođen je 1983. godine u Beogradu, a odrastao je u Grockoj. Rok novinarstvom se bavi od 2015. godine, radeći intervjue sa rok muzičarima iz Srbije i regiona. Svoj prvi roman, “Priručnik za Rock ’n’ Roll”, objavio je 2016. godine. roman je doživeo tri izdanja na srpskom jeziku, kao i izdanje na engleskom jeziku pod nazivom “Rock ’n’ Roll playbook”, u saradnji sa Kulturnim centrom iz Maribora. Pored proze, Ivan piše i poeziju – oba romana prožeta su njegovim pesmama. Nekoliko pesama iz “Priručnika za Rock ’n’ Roll” snimljeno je u saradnji sa rediteljem Brankom Radakovićem i bendovima Balkan Revival i School bus. 

2016. ste objavili roman “Priručnik za’n’roll”, a 2021. godine objavljujete isti roman na engleskom jeziku, u saradnji sa Kulturnim cetrom iz Maribora, pod nazivom “rock ‘n’ roll playbook”. Da li je put od pisanja do objavljivanja bio težak?

Roman je veoma brzo napisan. Za nekih 5 meseci. Ali put do publike je bio veoma dug. Na kraju upornošću i željom čitalaca roman je doživeo tri izdanja‚ ovde kod nas i jedno izdanje na engleskom jeziku. Mislim da je lakše objaviti roman u inostrastvu nego kod nas. Prvi put se moja tvrdoglavost isplatila i neodustajanje od ideje da se roman nađe pred inostranom publikom.

Zašto baš ta tema subkulture rokenrola i šta za vas prestavlja rokenrol?

To je način mog života i ja sam, zapravo pisao romane na tu temu. Želeo sam da pišem tako, kao da u glavi vrtim film koji bih voleo da gledam. Za mene je rokenrol apsolutna sloboda u kojoj preuzmeš život u svoje ruke ne ugrožavajući druge, ali tvrdo braneći svoje stavove.

Da li pripremate nešto novo?

Da, uskoro objavljujem nastavak romana “Priručnik  rock’n’roll” sa podnaslovom – “Tajna pisma samom sebi”. To će biti deo trilogije koja obrađiuje život, mladost, ljubav i muziku.

Ekskluzivno, našim čitaocima, predstavljamo odlomak iz romana “Priručnik  rock’n’roll (Tajna pisma samom sebi)”.

Došao je dan kada treba da se održi svirka, a dogovor je bio da se nađemo oko pola osam ispred Zappa Barke. Nekako se potrefilo da smo sva trojica stigli u isto vreme. Pošto smo bili relativno svež bend,planirani smo da budemo predgrupa bendu Čovek bez sluha.

 

Ufurali smo se unutra, zauzeli mesto za šankom, uzeli po pivo i za nas je veče moglo da počne. Tu je bilo neobavezno ćaskanje sa momcima iz benda ČBS. Kako je mrak padao, tako se okupljalo sve više i više ljudi, a polako sepribližavao i trenutak našeg nastupa. Rešili smo da započnemo svirku sa pesmom Draga, pa da vidimo kako će ljudi reagovati na nju. 

DRAGA

 

Idem tako od grada do grada

A u svakom gradu hladna kiša pada

I svakog čeka njegova draga

Dok mene napušta i poslednja nada

Da me negde tamo čekaš ti… sada

 

Smenjuju se mesta, smenjuju se lica

Prošao sam hiljadama ulica

Kad bih sreo svoju dragu sada

Verujem, kiša bi prestala da pada

 

Tako lutam od grada do grada

 

Utehu tražim u piću

Sve su mi kafane slične

Idem ka tebi, nikako da stignem

Sve druge su mi sasvim obične

Jer to nisi ti

 

Možda sam stalno na istom mestu

Upao u neki začarani krug

Borim se ovako, drugačije ne znam

Život mi nikada nije bio drug

 

Pesma je bila dobra i vozila je ljude u masi. Nastavili smo svirku, sa svakom notom sve sigurniji u sebe. Posmatrao sam ljude oko sebe, bila mi je bitna reakcija svakog pojedinca, a onda sam ugledao – nju! Posmatrala me je ozbiljno i uporno, stajala je daleko od bine u blizini šanka i držala je pivo u ruci. Njene plave oči su sijale u mraku. Uzvratio sam joj pogled, a onda kao da je sve drugo oko nas nestalo. Crna kosa, plave oči; osećao sam da me skenira pogledom. Imala je na sebi majicu Ritma nereda. Pomislio sam – vrlo zanimljivo, baš takvu majicu imam i ja.

U jednom trenu sam uhvatio sebe kako razmišljam o prioritetima, tačnije o smeni istih, zameni mesta. Pre samo nekoliko minuta sam želeo da ostanem na bini zauvek. Sada, voleo bih da sa tom nepoznatom devojkom popričam bar na kratko. Da uhvatim tren njene pažnje. Osetio sam kako me mozak preduhitrava – bio je brži od realnosti i počeo je da projektuje slike moje želje. Već sam se video kako stojim pored nje, kako razgovaramo.

Nastup smo završavali našom baladom Sanjam. Dobili smo naklonost publike, aplauz i koncert se lagano završio. Ja sam dobio njen osmeh, iskren i prelep. Gledao sam pravo u nju i, čim smo završili sa svirkom, skinuo sam sa sebe gitaru, ubacio je u kofer i krenuo ka njoj.

Kosta i Boban su još uvek pakovali stvari i sa pravom očekivali da sednemo zajedno i popijemo koje piće.

„Pridružiću vam se uskoro”, promrmljao sam što sam brže mogao, a zatim sam požurio kako bih je našao pre nego što ode.

Nije mi mnogo trebalo da je nađem u toj gužvi. Stajala je na istom mestu. Činilo se da samo mene čeka. Video sam da je ranije bila sa nekom drugaricom, ali sad je bila sama. Dok sam se probijao kroz masu, jedino na šta sam mogao dafokusiram svoje misli bile su njene oči. Ljudi oko mene su postali senke, ništa nisam video. Hodao sam uspravno kao da sam na grudima nosio orden za hrabrost. Njene plave oči, kao farovi uprti u mene, sve do srži mog bića, navodili su me ka njoj. Vrzmalo mi se po glavi šta sad reći. Hajde, mozgu, daj nešto originalno, pomislih.

„Mene čekaš? Nadam se da me nisi dugo čekala”, rekoh to uz smešak, nadajući se da će uzvratiti istim.

„Aha. Nisam dugo, samo čitavu večnost”, sa smeškom mi je odgovorila. Dobar znak, mogu da nastavim razgovor.

„Onda mora da si jako iscrpljena.Može piće da se okrepiš malo od tog dugog čekanja?”, upitah.

„Pa, to nije loša ideja, uopšte.”

Iskusno sam mahnuo rukom i pokazao šankeru na njenu čašu iz koje je pila pivo, a zatim dva prsta. Odmah je skapirao šta želim i za tili čas su stigla dva piva. Nazdravili smo i tada mi se predstavila.

„Ja sam Milica.”

„Miloš, drago mi je što sam te upoznao, Milice. Je l’ ti se svideo naš nastup?”, pitao sam je, stvarno želeći da čujem šta misli.

„Svidelo mi se, dobri ste. Samo, nisi neki pevač, to znaš.”

„Znam. Nisam ni hteo ja da pevam, ali nisu ni njih dvojica. Očigledno je da sam ja izvukao najkraću slamku.”

„I pored toga dobro zvučite. A ona poslednja pesma… Odlična je.”

„Hvala. Napisao sam je za tebe, nekada davno, kada sam shvatio da ćeš se pojaviti jednom u mom životu. Nego, šta ti bi sa drugaricom? Video sam da si bila sa nekom plavom devojkom u društvu.“

„Ma da,napisao si pesmu samo za mene, a nisi me ni poznavao. To je neki fazon filmaPovratak u budućnost, tako nešto?“

Smejala se na tu moju glupost, a zatim je nastavila:

„Pusti je, posvađala se sa dečkom, celo veče se dopisuje sa njim umesto da uživa u svirci, i na kraju ode da se nađe sa njim, a ja sam ostala do kraja svirke. Glupo da odem kad sam već tu.”

„Drago mi je da si ostala”, rekoh joj.

Razgovor je trajao dugo, skoro dva i po piva, nisam mogaovremenski da procenim. Noć se polako gubila u jutarnjem bledilu. Muzika je prestala i ljudi počeše da odlaze. Bilo je vreme i da mi odemo pošto je nastupio fajront. Boban i Kosta su otišli nekoliko minuta pre, ne prekidajući me u razgovoru. Samo su mi mahnuli. Rekoh joj već poluumornim glasom:

„Ne verujem da bilo šta radi u ovo doba, a ne bih još da te pustim da ideš.”

„I, šta ćemo sad?”

„Imam jedan predlog i voleo bih da ga prihvatiš.”

„Slušam”, reče Milica zainteresovano.

„Idemo kod mene, stvarno kuvam dobru kafu.”

„Hmm…”

„Imam terasu sa pogledom na Crkvu Svetog Marka, želeo bih da zajedno posmatramo izlazak sunca, biće prelepo.”

„Pa, stvarno zvuči bajkovito. Želim to da vidim.”

Grad je polako počinjao da se budi, ali je još uvek bio pospan. Nije nam trebalo više od nekoliko minuta da pređemo Brankov most kolima i dođemo do Palmotićeve ulice. Hvatala me je trema, dlanovi su počeli da se znoje dok smo izlazili iz kola. Koža mi se naježila, a ja sam se duboko u sebi nadao da je to od hladnjikavog jutra. Otvorio sam vrata zgrade.

„Izvoli”, rekoh.

„Hvala”, reče Milica, „Dakle, ovo je ta zgrada sa najlepšim pogledom u gradu?”

„Uskoro ćeš postati jedna od retkih koja je imala tu privilegiju.”

Stigli smo do poslednjeg sprata. Otključao sam vrata i, sav srećan, rekao:

„Izvoli u moj skromni dom! Terasa je pravo pa levo, ja idem da stavim kaficu.”

„Važi, čekam te, nemoj dugo.”

Pustio sam Pink Flojd, nešto lagano i opuštajuće za ovaj momenat.

Posle pet minuta vratio sam se, došao na terasu, doneo kafu i košulju, crveno-crnu kariranu.

„Jutro zna da bude prohladno, obuci ovo da ti ne bude hladno.”

Zahvalno se osmehnula i nastavila da gleda u daljinu dok je oblačila košulju.

„Pogled je zaista božanstven, pokajala bih se da nisam prihvatila poziv.”

„Drago mi je što si ovde.”

Uzela je gutljaj kafe, a jedna sasvim mala kap joj je ostala na usni. Kako me je samoprivlačila ta kapljica kafe na njenoj usni! Polako, sasvim spontano, nagnuo sam se ka njoj i tek ovlaš spustio svoje usne na njene. Ta mala kap je našem prvom poljupcu dala poseban ukus. Nesigurno je uzvratila, nežno i pomalo oprezno.

 

Nisam želeo da prestanem da je ljubim, a nisam hteo ni da propustimo spektakularan izlazak sunca. Osećao sam da ćemo imati još puno ovakvih svitanja i kafa na terasi sa najlepšim pogledom u gradu. Zagrlio sam je, a ona je naslonila glavu na moje rame. Preplavio me je osećaj spokoja i shvatih da sam možda po prvi put u životu baš na onom mestu gde želim da budem i to u pravom trenutku.

Sedeli smo tako zagrljeni, ne znam koliko. Nikada nisam pomislio da tišina može da bude najlepša muzika za dušu, a samo nečije prisustvo da stvori oreol sreće oko mog srca.

Sunce se bilo podiglo malo iznad horizonta dok smo sedeli na dvosedu koji je mogao da se ljulja, kada sam primetio da Milica diše ujednačeno i malo dublje. Zaspala je. Pustio sam je da još neko vreme spava na mom ramenu; želeo sam što duže da uživam u tom osećaju. Posle sam je preneo u svoj krevet, pokrio je i otišao da spavam u dnevnoj sobi.

Negde oko 11h probudila me je buka grada i nekako u istom trenutku probudila se i ona. Pogledali smo se začuđeno, a zatim sam ustao da skuvam kafu. Noseći kafu video sam Milicu kako se zavukla u moj krevet, a njene farmerke, majca i čarape su bile razbacane po sobi. Samo joj je glava virila ispod pokrivača i dok me je tako gledala, rekla je:

„Uf, spavala sam obučena, mrzim to. Pravi si džentlmen, ali hajde da pijemo kafu u krevetu.”

Osmehnuo sam se na to i, dok sam spuštao kafu na stočić pored kreveta, pomislih:„Ova žena čita misli.“