Lazarice u Sirinićkoj župi

Lazarice u Sirinićkoj župi su deo svečanih predvaskršnjih običaja, rituala i izvođačkih umetnosti vezanih za praznovanje Lazareve subote. Deo su obredne prakse pripadnika srpske pravoslavne zajednica u Sirinićkoj župi.

Lazarice su ženske prolećne obredne povorke koje su deo običaja vezanih za praznovanje Lazareve subote, kao dela predvaskršnjih praznika. Obred obuhvata niz radnji. Počinje pripremama u “lazarevoj kući”, gde se i završava. Centralni deo običaja čini ophod povorke lazarki, tokom kojeg one obilazeći naselje i posećujući sva domaćinstva, izvode obredne pesme i igre i dobijaju darove – slatkiše, novac i vaskršnja jaja, radi kućnog berićeta. Povorku lazarki čine dva “lazara” (devojke od 15-16 godina, odabirane prema glasovnim mogućnostima i usaglašenosti boja svojih glasova) i dve “tupkačice” (devojčice ili “micke” od 6-7 godina, koje bi se “prošetale po tri puta između lazara”). Devojčice su obučene u bele izvezene košulje ili narodnu nošnju, okićene biserima, sa tri crvene marame oko struka, sa maramom i venčićima cveća oko glave i pletenom kotaricom u ruci. Veruje se da u domove koje su posetile donose blagostanje, zdravlje i sreću.

Sa devojčicama u povorci idu i njihove majke, koje na ovaj dan svečano oblače svu svoju decu pa čak i onu najmanju. Devojčice se u ovom kraju još od malih nogu raduju prazniku, rado uče lazaričke pesme i nedeljama unapred pripremaju za ovaj praznik. Tekst pesme koju lazarke pevaju obično se prilagođava situaciji. Tako, ukoliko u kući ima mlad momak za ženidbu ili devojka za udaju, pesmom se blagosilja da se u kući što pre zaigra “svadveno oro”. Lazarke pevju domaćici, domaćinu, detetu, u zavisnosti od toga ko u toj kući živi.

Lazarice su običaj koji se u Sirinićkoj župi upražnjava od davnina. Originalni obred nalagao je da devojke predveče, uoči Lazareve subote, idu u šumu da sakupe suve grančice koje su vezivale u snoplje i donosile kući. Tom prilikom su pevale pesmu: “Mi iz selo izlegomo, stade selo neveselo”, odnosno “mi u goru ‘legomo, stade gora vesela” pri ulasku u šumu. Pri izlasku iz šume i povratku u selo pesma je glasila: “mi iz gore izlegomo, stade gora nevesela”, odnosno “mi u selo legomo, stade selo veselo”. Grančicama koje su donele kući rano u zoru su ložile vatru, kako bi zagrejale vodu kojom su se kupale, a zatim oblačile svoju svečanu nošnju. Svaka lazarka je svoju nošnju sama tkala, šila i vezla, čime se pokazivalo koliko je koja vična ručnim radovima i koliko je vredna. Ranije su u Lazarice išle devojke stasale za udaju, pa je ovaj praznik bio prilika da se pokažu – budu viđene.

Danas u Lazarice idu devojčice uzrasta do srednje škole, ređe nešto starije. Nošnju koju nose nasleđuju od svojih majki i baka ili im je one pripremaju.

Od nekadašnjih brojnih obrednih povorki mladića i devojaka, koje su se upražnjavale tokom različitih praznika, do danas su se zadržale samo Lazarice i obred Ženidba kraljevića Marka. Ovaj običaj očuvao se do danas i u drugim delovima Srbije, ali na Kosovu i Metohiji najbolje je očuvan u Sirinićkoj župi. Oba ova običaja uvrštena su u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.