1. Marija Divel-Stojaković: Zavirite u svet koncertne fotogragije

Za početak se predstavite našim čitaocima.

Želela bih prvo da se zahvalim što si mi predložio ovaj intervju i što si, kao i mnogi drugi, prepoznao, da se tako izrazim, „fotografsko oko“ kod mene. Oduvek su me privlačili film i fotografija, ali samo kao posmatrača, dok jednog dana, ima tome već desetak godina, nisam odlučila da kupim fotoaparat za početnike i upišem kurs fotografije. Ujedno sam upisala i Fakultet za kulturu i medije i počela da proučavam svet, što teorijski na predavanjima, što u praksi kroz objektiv fotoaparata. Tako da bi sad već moglo da se kaže da sam Kulturolog sa fotoaparatom.

Nekada ste bili članica kultnog benda P.M.S., možete li nam nešto više reći o tom periodu vašeg života i samom bendu.

Da, to je jako intersentna priča, koja je privukla neverovatnu pažnju publike pa samim tim i medija, čak i van alternativnih okvira, budući da smo mi bili isključivo ženski metal bend. Ja sam u bendu svirala ritam gitaru i uglavnom bila zadužena za muziku, celog našeg stvaralačkog perioda koji je trajao nepune četiri godine (1991-1995). Bend je prolazio kroz razne faze, menjale su se postave, a samim tim i zvuk benda kako smo sazrevale. O bendu bi moglo mnogo toga da se kaže ali ja ću izdvojiti koncert u Berlinu, novembra ’93. u poznatom alternativnom klubu SO36 (…). Bile smo pozvane da sviramo na festivalu ženskih bendova. Budući da su na prostoru bivše Jugoslavije buktali ratovi i da je situacija sa vizama za Nemačku bila veliki problem, naravno da je za nas bio veliki uspeh organizovati jedno takvo putovanje, otići i predstaviti se Evropskoj publici. Boraviti u Berlinu sedam dana, družiti se sa strancima, obilaziti grad, slušati koncerte tokom pet dana festivala, koliko je trajao, svitati pred 1500 ljudi, sa 17 godina, pritom i zaraditi popriličnu sumu novca, za mene je predstavljalo fascinantno iskustvo koje mi je proširilo vidike i promenilo zauvek. To iskustvo i dan danas utiče na moje stvaralaštvo.

Kako ste počeli da se bavite koncertnom fotografijom?

Nekako se podrazumevalo da se oprobam u koncertnoj fotografiji čim sam malo ovlada tehnikom korišćenja fotoaparata, budući da je ljubav prema živim svirkama oduvek bila tu negde. Želja da ponovo budem na bini je odavno utihnula u meni tako da se uloga fotografa iz senke nekako potpuno uklopila u moju sadašnju ličnost. Odlazila sam na koncerte bendova koje volim i privatno da slušam, radila ono što volim, ujedno uživajući i u muzici.

Šta vas inspiriše da se bavite koncertnom fotografijom, i šta je to za čim tragate u fotografiji?

Koncerti su uvek puni energije, a zaustaviti tu energiju u jednoj fotografiji je ravno magiji. Kada su fotografa Stiva Mekarija, čiju sam izložbu imala priliku da pogledam u Pragu 2014,  pitali koja je njegova najbolja fotografija, on je odgovorio, ona koju ću napraviti sutra. Taj odgovor se meni jako dopao jer sam i sama uvidela da mi svaki novi dan donosi mogućnost da napravim bolju fotografiju od neke predhodne.

Možete li da nam ispričate neku angdotu, ili zanimljiv događaj koji vam se desio dok ste se bavili fotografisanjem muzičkih događaja?

Svaki koncert za sobom ostavi i neku priču. Neke od njih se brzo zaborave ali ima i onih koje se pamte za ceo život. Hm, naravno da ću izdvojiti događaj koji je moj život promenio iz korena. Bila sam pozvana od strane našeg poznatog slikara i velikog ponavaoca SKA muzike da fotografišem koncert grupe The Toasters u Novom Sadu koja je trebalo da nastupa na manifestaciji „Ritam Evrope“ kojom se obeležava 9. maj, Dan pobede nad Fašizmom. Novi Sad je inače grad za koji sam jako vezana i za koji me vežu divne uspomene iz devedesetih. Svirali smo u tom gradu nekoliko puta. Dve devojke iz benda su u tom gradu i živele. Sarađivali smo sa kultnim novosadskim bendom Katarza i snimali u stidiju DO RE MI. Gostovale nekoliko puta na NS+ kanalu i još mnogo, mnogo toga. Zbog oživljavanja tih uspomena me svaki odlazak u Novi Sad veoma raduje. Tako je bilo i ovog puta, otišla sam sa puno pozitivne energije. Pored The Toasters-a, na Trgu Slobode su još svirali Tri kapljice, Let 3 i Disciplin A Kitschme. Upoznala sam sve članove benda, provela sa njima neko vreme, fotografisala ih za vreme koncerta, hm, ništa neuobičajeno. Takve stvari su uglavnom propratni deo mog posla. Međutim, ovo veče je bilo posebno jer se jedno neobično poznanstvo sa nemačkim trombonistom Timom Divelom pretvorilo u takoreći filmsku priču. Naime, on se jako zainteresovao za mene, kontaktirao me je i  posle nekoliko meseci je posetio Beograd, a nakon godinu dana smo se venčali tako da ja sad uglavnom živim na relaciji Keln-Beograd.

Tog istog leta 2018, u Beogradu na Beer-festu je trebalo da nastupa Rosin Marfi, pevačica grupe Moloko. Naime Dušan Veličković, naš poznati novinar i pisac u svojoj knjizi Srbija HC opisuje svoj odlazak na njen koncert u Novom Sadu na festivalu Exit, ako se ne varam 2003. godine. Tog istog dana te davne 2003, sam i ja bila u Novom Sadu ali poslovno. Nisam bila u mogućnosti da odem na koncert. Koincidencije, o kojima  Dušan Veličković rado piše, me često prate pa tako i ovog puta ja odlučim da ne odem na Beer-Fest i koncert Rozin Marfi već da odem u Italijanski kulturni centar i slušam književno veče, ni manje ni više, nego novinara i pisca Dušana Veličkovića. Tamo sam upoznla Relju koji mi je kasnije otkrio da je devedesetih svirao u kultnom bendu „Duh Nibor“. Ako čitate s desna na levo to je ustvari „Robin Hud“. Relja mi je predložio da posle književne večeri odemo na Beer-Fest, na koncert Rosin Marfi jer ona nastupa oko ponoći (što ja nisam znala). Nisam razmišljala ni sekund već sam ga samo pitala da li ima 50 dinara da bih mogla da se vratim noćnim prevozom kući. Nisam ponela novčanik, a kod sebe sam imala samo 100 dinara. Rekao mi je da će se za toliko već naći i tako smo zajedno otišli na koncert i ja sam napravila fenomenalne fotografije potpuno neočekivano.

Kakvi su vam planovi za budućnost i na kojim projektima sada radite?

Moram da priznam da sam se iskreno uželela koncerata i da jedva čekam neki novi bend kao izazov ali i da mi je ovaj period u kome, zbog situacije izazvane korona virusom, koncerata nije bilo, doneo dva nova projekta. Jedan je rad na knjizi fotografija iz skejt parka u južnom delu Kelna. Tamo sam provodila puno vremena i zainteresovala sam se za te ljude. Počela da ih fotografišem i onda se rodila ideja o knjizi.

Drugi projekat je za razliku od prvog i finansijski podržan stipendijom, a radi se naime o spajanju muzike i fotografije. Više ne smem da otkrivam. O detaljima uskoro.

Koji bendovi su uticali na vaše stvaralaštvo i vaše odrastanje kao i sam deo kada ste svirali u P.M.S.-u?

Možda, na razočarenje metal fanova, ja sam u početku slušala samo pank. Kasnije sam počela da slušam HC i bendove poput Nirvane i Beastie Boys-akoje sam, na moju sreću, slušala u Budimpešti ’94. godine. Naravno i nezaboravni bend Fugazi, jedina ploča koju još uvek čuvam, zajedno sa pričom kako je završila kod mene, ali o tome nekom drugom prilikom.

Koji bi ste film preporučili našim čitaocima?

Preporučila bih režisera Fatima Akina. Moj drug kaže da taj čovek nema loš film i mislim da je potpuno u pravu. Tako da, koji god njegov film da odgledaju, neće pogrešiti. Nedavno sam na nemačkom pročitala njegovu knjigu „U Klinču“ (priče mojih filmova) u kojoj do detalja opisuje svoj život i kako su nastali neki od njegovih najboljih filmova. Kako se pripremao, kako je birao glumce, mesta na kojima će biti snimano. U knjizi se nalaze i fotografije sa snimanja od kojih je na jednoj naša glumica Branka Katić, koja je imala kratku ulogu u njegovom filmu „U Julu“. Budući da sam ja godinama učila italijanski jezik i da sam veliki fan italijanske kulture, sasvim je prirodno da sam najviše oduševljena njegovim filmom „Solino“. Na primer Fati  u knjizi opisuje pripreme za taj film od kojih je jedna upravo učenje italijanskog jezika. To samo dokazuje koliko ovaj reditelj svim srcem i ozbiljno pristupa snimanju jednog filma. Nije ni čudo da se baš u tom filmu provlači poruka „Feuer und Leidenschaft!“ „Vatra i strast!“ Upravo tom porukom bi trebalo da se vode mladi koji tek ulaze u svet umetnosti. Ako ima u njima te energične strasti ne bi trebalo da odustaju, bez obzira na uslove i okolnosti, jer oni najređe nisu ni bajni ni sjajni.

Koju bi ste knjigu preporučili, a da je imala uticaja na vas?

Definitivno „Srbija HC“ Dušana Veličkovića.

Za kraj, koja je poruka mladima koji tek kreću da se bave muzikom ili fotografijom?

Usudite se da na tom mestu (fotografa ili muzičara) budete baš vi i zavladajte situacijom bez obzira na to šta će drugi pričati o vama. Ako je to ono što volite da radite vi ste svoj cilj već postigli ostalo su samo nijanse. In bocca al lupo! (na italijanskom „srećno“).