Milan B. Popović – Ja, prvo lice množine (zbirka pesama)

Iz štampe izlazi zbirka poezije pesnika, muzičkog gitarskog CD recezenta i novinara Milana B. Popovića pod naslovom „Ja, prvo lice množine„. O ovom samizdatskom poduhvatu i o Popovićevim stihovima dovoljno je rekla Olga Stojanović u samom predgovoru knjige, koji ćemo ovom prilikom preneti u celosti.

Po strogoj definiciji T. S. Eliota, po kojoj je pesnik samo onaj posle dvadeset pete godine, Milan B. Popović se pridružuje ovoj svetskoj skupini rasnih refleksivnih pesnika, koji su formu izjednačili sa sadržajem i time biće poetike, možda i nehotice, uzneli do bića metafizike.

Popovićeva poetika je veoma modernistična / jednačenje sadržaja i oblika / , ali ne i modernistička, napose ne u svrstavalačkom smislu krojenja pravaca i ustanovljenja škola. Kao zreo pesnik, za kojeg je irelevantno da li je rodonačelnik ili epigon, svejedno mu je kojoj će se školi prikloniti, s obzirom na postupak transcendiranja čulnog sveta u igru onostranih, a stvarnih demona i arhanđela, koji i jesu jedina pouzdana datost naših nepouzdanih postojanja. Paradoksalno, Popovićeva poetička odmerenost, doseže pravu meru u neodmerenosti, tako da ova kobna dijalektika garantuje onaj kvalitet plus, koji se samo povremeno i sporadično javlja u našoj savremenoj poeziji. I zato ima ostati zabeležen. Gust a sveden, razuđen a kontrolisan, bahat a obziran – to je lik koji stoji ispred i iza ovih stihova.

Foto: Jakša Vlahović

Izrazit, zbilja metafizički, vapaj pesnika, očituje se u tražnji opuštanja, umirenja, smirenja, koja – nasuprot surovom otporu- poetski traju u vrtlogu i turbulenciji jezivog luna – parka naše / ljudske / životne bačenosti u svet.

Ovaj stih, manji od maha/ retko viđen i prepoznatljiv u modernoj poeziji uopšte/, upravo, kao pesnik, autor, živ čovek od krvi i mesa, imenom Milan B. Popović, seže do veličajnosti daha ili poslednjeg izdaha nepoznanice umiranja, kao svete tajne živovanja.
Na kraju uvodne rečce o poeziji Milana B. Popovića, nemo ustvrđujem da je ovaj autor za-ludne, ali ne i uzaludne zbirke, doprineo najtežem pregnuću istorije pesništva: oduzimanjem, a ne dodavanjem poeziji njenih imanentnih vrednosti. Pevajući, Milan, iako dobrohotan, osporava druge. A sebe ne vozdiže, jer priznaje: Od najboljih bolji sam,/ od najjadnijih jad krio sam/ zbog tebe kriv sam, / zbog sebe sam sam…/

Rečju, Milan B. Popović se poezijom bori protiv poezije i time joj neizbežno – pripada!

Izvor: srafzine