Milan B. Popović – Ja, prvo lice množine

Mudri Bela Hamvaš, poznavalac drevnih tradicija i pronicatelj moderne apokalipse,  u eseju „Poeta Sacer“ gde obrađuje ulogu pesnika u modernom svetu, kao lajt-motiv razumevanja njegove situacije uzima stih Štefana Georgea „Svetilište gori i treba da mine pet stotina godina dok se on ponovo ne izgradi“. Ovo svetilište, osvećeni zajednički život, napustili su u moderno doba i kraljevi, i plemići, i sveštenici, i sudije, i umetnici, i celi narodi. Ostao je samo pesnik i tek po koji pojedinac. Njegova uloga je teška: čuvati plam posvećenosti u obesvećenoj stvarnosti, nositi dašak iskrenosti u svetu koji teži da ga ugasi. To je uloga posvećenika, to je uloga pesnika i svakog stvaraoca. Da podnosi težinu sveta, da preuzme ulogu žrtve usled opšteg srozavanja koji ga pritiska spolja i iznutra i da, propadajući u takvom svetu, svedoči o propadanju sveta, ali i da uvek, sudbonosno ostavljen na cedilu, kroz sebe iznosi na svet taj tračak posvećenosti koji mu je predat i da tako održi vezu čovekovog stanja sa istinskim bistvom i, dalje, sa samim Bogom. Ovo je poziv pesnika: da odbrani logosnost ljudske prirode i uputi je na Boga Logosa. Pesnik, dakle, prinosi sebe na žrtvu drugima zarad održanja plama istinitosti i njegovog umnoženja. U tom stradanju, koje priziva stvaralačko vaskrsenje, plamičci se umnožavaju i uvećavaju kao nagrada za pretrpenje muke. To je pesničko prizvanje i njegova sudbina, koja se raspršuje u hiljade malih, pojedinih ljudskih života u kojima tinjaju, neugasli i neugasivi, iskreni plamičci logosnosti.

Milan B. Popović je jedan od posvećenika poezije, jedan među mnogima (a, opet, dosta retkima) kojima je sudbinom data ta iskra pesničke posvećenosti. I on je, kroz svoj život i svoje pesme, dosledno nosi i čuva. Razvijajući je i dajući je, razvija se i sam. On govori kroz pesme o sebi i svetu, a pesme govore o njemu. Šta nam one kazuju?

Prvi utisak, pri susretu sa Milanovom poezijom, vrlo je snažan i naizgled, pun protivurečnosti. Takav je sigurno i on sam. Ali, kada se malo bolje i malo dublje zagleda, postaje jasno: protivurečnosti su kod njega uravnotežene, uzglobljene i nesukobljene; one su više antinomičnosti neko kontradiktornosti u jednom čudnom čudnom skladu, u jednoj stalno promenjivoj ali  uvek prisutnoj meri. Pogledajmo njegove stihove, naročito one najuspelije, najnadahnutije: nagomilane reči nikada nisu suvišne. I suprotno. Kratke, sažete rime nikada nisu manjkave ni škrte, već svedene na pravu meru emocionalnog naboja koji ih stvara. Njegov sudar sa tuđim svetom nikada nije te samo bolni vapaj, ne samo gorka osuda, već obraćanje koje teži da preraste u molitvu. Njegov nemir uvek traži smirenje, baš kao što i njegov otpor uvek traži pravdu.

Foto: Miodrag Stošić

Poezija Milana B. Popovića je savremena, moderna usled vremena u kome bitiše, ali ne i modernistička. Njegov stih je slobodan, ritimički raznolik ali sa težnjom ne da se udalji od nje nego i da progovori klasičnom rimom, već u skladu sa nadahnućem. Kao čoveku ispunjenom ljubavlju ne samo ka klasičnoj, već i rok poeziji, u njegovom stvaralaštvu se oseća jak uticaj rok muzike, ali tek sekundarno, u pozadini, iza ličnog pečata i ličnih duševnih nastrojenja. Neke od njegovih uspelijih pesama stvaraju utisak kao da su nastavak antologije rok poezije, put „Stereo stihova“ u prepevu Dragoslava Andrića. I to ne po formalnim karakteristikama njegove poetike, već suštinski, po onome što rok muziku i rok poeziju čine onim što ona jeste: jasnim iskazom duše koja svom silinom teži da se poveže sa drugim i obitava sa njim u iskrenom zajedničarenju.

Kao i kod vodećih rok bardova, i u slučaju Milanove poezije sadržaj je taj koji određuje formu. Ali, ono što je najvažnije i što leži u srži njegovih pesama je njihov osnovni poriv. Nije tu u pitanju samoiskazivanje i tek estetski ugođaj, već jasna želja da povezanošću sa bližnjim. Ova želja je drevna i metafizička, ona je iskrena i religiozna u izvornom smislu te reči. Ona potiče iz duševnih dubina kojim se „ja“ ne ističe i, iako se ono ni ne poriče, teži se dostizanju onog „mi“. U njoj leži svest da zatečeno „ja“, iako naizgled samo, pa i usamljeno, nije tek prvo lice jednine, već, ustvari, prvo lice množine, jer je ono proisteklo iz linije koja, kroz roditelje i pretke po horizontali, teži da uključi i svoje bližnje, njihove uticaje i delovanja, ali i vertikalu – odnos ljudske duše sa Bogom. I to ova zbirka pesama jasno demonstrira: neke su pesme okrenute vertikali, ispovedno se odnoseći ka Ocu Nebeskom i ocu zemaljskom, neke ka horizontali, ka bližnjima, gde se opet na antinomičan način, ukazuje paradoks ljudskog postojanja: što su oni udaljeniji, to je poriv jači a pesme snažnije, i obrnuto, što su bliži, pesme su blaže, prigodnije, poput posveta u drugarskim spomenarima. Ali im je cilj uvek isti: u drugom pronaći vrlinu i iskrenost i, uz njihovu pomoć, održati se, istinski bistvovati i opstajati.

Jednom, levom hemisferom mozga i jednim delom duše okrenut svetu, ovostranosti koja je racionalna i analitična, Popović je deo savremenosti, sveta sa svim njegovim dobrim i lošim licima. Desnom stranom mozga i duše okrenut je intuitivnom, onostranom, sa one strane pojavnosti sveta. Srce, u kome se spajaju ove dve orijentacije i delovanja – obe ove strane objedinjuje. A Popović je svoje srce zaveštao poeziji i otuda iz nje izlazi taj čudan, antinomični spoj suprotnosti koji se klate na vagi života, pokazujući nam tačnu meru: da je pravo „ja“ samo ono koje daje ono što mu je dato, i da je sve što ono što „ja“ čuva i što stvara, usmereno ka drugima, kao onom „mi“, i da samo tako, u njega stiže istinska nagrada i smirenje, koja nije od ovog sveta.