Milan B. Popović: Kako se postaje bolji od svog života?
| Intervju: Miodrag Stošić |
Godinu iza nas istorija će, sada je već to jasno, upamtiti po koroni, virusu koji je, smatraju psiholozi, ogolio sve nas, od Australije do Aljaske. Ako je tako, ispada da ste vi u svojoj “ogoljnosti” pesnik, jer ste u kakofoniji vesti, konferencija za novinare, urlanja na ulicama, guranja u redovima za maske i za PCR test – rešili da napišete knjigu pesama?
Ogolio sam se kao nikada do sada.Intimniji samu pesmama i ispovedniji nego ikada! To smatram kvalitetom plus ove knjige BOLJI OD SVOG ŽIVOTA koju smatram krunom svoje dosadašnje karijere. Ona sadrži 70 potpuno novih pesama nastalih u drugoj polovini 2020.e godine.
Da li je 2021.godina, više nego ijedno drugo vreme, “Vreme brutalnih dobronamernika”?
Čini mi se da što više odrastam primećujem da je vreme oko mene –brutalno. Mišljenja sam da danas prolaze samo-laktaši. Tu i tamo prođe neki uporni srećnik,posvećenik. Ali, to su usamljeni slučaji. Ja se vodim parolom- ko ne kuca na vrata, ne otvaraju mu se!
Nova knjiga, “Bolji od svog života” je i novo delo, ali je i podsećanje na neka stara. Na koji način?
Knjiga BOLJI OD SVOG ŽIVOTA ima 70 potpuno novih, ali i oko 30 starih pesama, po 10-ak iz moje pesničke trilogije (prve tri knjige pesama: Molitva tetoviranog srca, Vreme brutalnih dobronamernika i Oka da ne ispustim dah).
U svetu poezije “izvadili ste državljanstvo” daleke 2006.godine. Koliko ste od tada vi čuvali poeziju a koliko je ona čuvala Vas?
To je bila nega i briga obostrana. To je bio smederevac koji je grejao ceo dan i noć zimi, a ventilator na paklenih beogradskih 30 stepeni Celzijusa u hladu.
U pesmi “Još jedna prilika” kažete: “Živeti kao da imaš godina sto, u isto vreme dete nevino biti…”. Koliko uspevate u tome? To je vaša dijagnoza, cilj ili recept za sve čitaoce?
Uspevam, istrajavam u tome uprkos svemu i svimkanonima i postulatima. To jeste moja šifra, cilj i recept za sve čitaoce!
Napisali ste “u tišini je suština”. Taj motiv ćutanja je prisutan u mnogim pesmama, pa ipak veoma ste aktivni u puštanju glasa, što kroz poeziju, što kroz medijske pojavljivanja. Kako mirite te dve suprotnosti?
U TIŠINI JE SUŠTINA su završni stihovi moje pravoslavno protestne prve knjige Molitva tetoviranog srca. Smatram da je tišina i mir, da su jako bitni, kao i spokoj. Tišina nekada peva najlepšu pesmu. Kako ko shvati!
Kada se nove pesme uporede sa starim primećuje se manjak vaše ranije “hermetične zatvorenosti”. Da li ste se svesno više otvorili?
Ne, nisam svesno. Sve je spontano napisano.
Čini se da se danas mnogo direktnije i više obraćate Srbiji, svojoj zemlji i geografskom polju u kojem postojite. Kako to objašnjavate? Vi ste se približili dnevno-političko-aktuelnom ili je ono vama?
Tako je, ja sam građanin svoje zemlje Srbije i NIKADA je ni za koji novac je ne bih napustio, ko što drugi čine. Ne podržavam filozofiju zvanu: odlazak iz zemlje u inostranstvo trbuhom za kruhom! Ali pritom ostavljam pravo da svako kroji svoju sudbinu. Uvek sam ja bio blizak dnevno polititičkom momentu samo što se te pesme nisu plasirale u medije, kao neke druge.
Hrist se na mnogo mesta javlja kao vaš lajt-motiv, čak ponegde kao direktan sagovornik. Koliko vam znači religija? Da li poeta mora da bude spiritualan?
Nekada sam bio 100% u religioznom fazonu. Sad sam, priznajem i molim Boga da mi oprosti, oslabio u veri. Ali, jesam pravoslavni vernik. Odlazim na sveta mesta, manastire, celivam svete mošti, hodočašća, pričešćujem se… Svaki poeta ne mora da bude religiozan. Dovoljno je da bude hiper senzibilan i refleksivan i inteligentan, poput Vas gospodine Miodraže Stošiću.
Neke ste pesme posvetili ljudima iz svog okruženja. Da li su oni vaš oslonac ili smisao postojanja?
Jesam, napisao sam ih iz dubine duše i srca, i ne stidim se to da kažem i ne kajem se. Naprotiv, ponosim se svim tim ljudima kojima sam posvetio pesme. Pesme su došle spontano, sazrele su, nisu smišljenje, jednostavno su se same nametnule u pravi čas, same od sebe! Ti ljudi iz mog okruženja su moj oslonac i smisao mog postojanja, uz poeziju, novinarstvo, rokenrol i moju porodicu, naravno.
Poslednje stranice vaše knjige deluju kao arena u kojoj se vi, naočigled svih nas, borite sa sopstvenim psiho-demonima. Otkud želja da tu borbu podelite sa nama?
Još od prve knjige rekao sam samome sebi da neću šminkati ni svoju unutrašnju realnost, kao i ono što vidim oko sebe. To je definicija koja bi bila adekvatan odgovor na Vaše pitanje. Otvoren sam čovek, željan komunikacije, ne krijem se, ne skrivam se, ne tajim pa što ne bih podelio neke svoje misli sa još nekim ko bi se možda i sam prepoznao u njima-što je suština!
Naziv vaše knjige je “Bolji od svog života”. Da li to znači da svoj život ne možemo da biramo ali da možemo sebe da učinimo boljim od njega?
Apsolutno tako!