Jazzysad – ime u kojem se susreću umetnost, tehnologija i (šou) biznis

Intervju: Ana Bjes

Jazzysad (Milan Saitović), u umetničkom i profesionalnom smislu je prepoznatljivo ime iza koga stoji jedan jedinstveni, kompletni i kompleksni stvaralac. On je DJ i producent, inženjer zvuka i modni dizajner poreklom iz Subotice. Jedan je od pionira electro swing, electro tango i nu jazz zvuka na Balkanu, a stvara pod uticajem soul i jazz muzike 70-ih. U poslednje vreme najviše je fokusiran na nastupe sa bendom Jazzysad Combo i promociju jazz izdanja sa Balkana. Između ostalog, prvi je istočnoevropski jazz DJ i autor radijskih emisija hostovanih u Japanu, SAD-u i Africi. Takođe je i rezident Wine fest-a i Salona vina u Novom Sadu i ambasador renomiranog brenda Vinarija Čoka. I to nije sve. Ono što je najbitnije za tekst koji je pred vama i povodom čega smo poveli ovaj razgovor jeste to što predstavlja jednu od ključnih karika u organizaciji Nišville jazz festivala. U pitanjima i odgovorima koji slede saznaćete šta se sve još sažima u imenu Jazzysad, glavnog i odgovornog za postojanje bine pod nazivom Midnight jazzdance stage na kome se, nakon završetka glavnog festivalskih programa na niškoj Tvrđavi ostaje do ranih jutarnjih sati na tzv. afteru koji se u tom obliku i obimu ne može doživeti nigde u regionu (a i šire) sem ovde, u Nišu, pod vedrim nebom, na poljani iza živopisne ruine nekadašnjih čuvenih slikarskih ateljea.

Midnight jazzdance stejdž je svojim nastankom Nišville učinio posebno atraktivnim. Reci nam nešto o samim počecima, kako se rodila ideja o pokretanju Midnight-a, kako je došlo do toga da si sada jedan od stubova organizacije te sada godinama unazad ne možemo da zamislimo ovaj festival bez te fenomenalne energije kojom se napajamo svakog avgusta, neizostavno.

Dobar dan! Hvala što ste me pozvali da razgovaramo o Midnight Jazzdance bini Nišville jazz festivala. Hvala što uviđate značaj ove bine i želite da joj posvetite posebnu pažnju ovim razgovorom.

Bina je poktrenuta 2015. godine od strane direktora Nišville jazz festivala, kada je budžetski to konačno bilo izvodljivo. Festival je rastao iz godine u godinu i sasvim je bilo prirodno da dobije i binu na kojoj će kolege di-džejevi svirati jazz, funk, soul i disko muziku. Imenu bine kumovao je gospodin Dejan Šobot, inače menadžer glavne bine na festivalu i dugogodišnji promoter jazzdance kulture. Do tog momenta sam na festivalu bio angažovan kao jedan od organizatora muzičkih radionica popularno nazvanih jazz workshop. Ljudi koji rade u organizaciji festivala nisu bili upoznati sa mojom muzičkom karijerom i radom van festivala. Pod pseudonimom Master Flow producirao sam i izvodio electro swing muziku još od 2008. godine. Putujući po Evropi nastupao sam na svim bitnim festivala i u klubovima koji su promovisali taj žanr. Sticao sam bitne kontakte i upoznavao izvođače od kojih su neki tada tek počinjali profesionalni angažman, a neki bili već poznati i priznati u muzičkoj industriji. To će mi je kasnije pomoglo na poziciji koju trenutno imam na festivalu. Direktor festivala me je prvo kontakirao da nastupim, a sedam dana kasnije, u novom telefonskom razgovoru mi je saopštio da bi voleo da tu novu binu vodim i organizujem kao menadžer bine, što sam ja sa zadovoljstvom prihvatio.

U prvoj godini nisam bio angažovan da radim buking izvođača koji su nastupali. Već od 2016. godine, direktor festivala je odlučio da radim na bukingu izvođača koji bi nastupali u četvrtak i nedelju. Počevši od ove godine, direktor festivala doneo je odluku da buking radim sam.

Zahvalan sam što ljudi u organizaciji festivala imaju poverenja u moj rad, uviđaju profesionalnost i kvalitet u poslu koji obavljam.

Posao stejdž menadžera nije nimalo lak, pun je izazova, zahteva ozbiljne organizacione veštine, tehničku potkovanost, koliko preciznosti i posvećenosti detaljima, toliko i fleksibilnosti u situacijama kad štošta krene onako kako nije prvobitno zamišljeno. Mnogi bi rekli da je to užasno stresna profesija. Ipak, kada te svi mi, obični smrtnici posmatramo sa one strane ograde, odaješ utisak da apsolutno vladaš tom scenom koja svake godine blista jednakim sjajem, deluješ kao da uživaš u igri koju si osmislio, sve to što radiš deluje tako lagano i lagodno, bez trunke napetosti. Kako uspevaš u tome? U čemu je tvoja tajna? Kako objašnjavaš tu strast i ljubav prema poslu?

Hvala za lepe reči, drago mi je da ljudima koji gledaju sa strane to izgleda lako. To govori da dobro radim svoj posao. Svrhu menadžera bine mnogi festivali u Srbiji još nisu spoznali. Mnoge vaše kolege i ne znaju šta je naš posao, mnogi se pitaju šta ćemo mi tu i za šta nas plaćaju (smeh). Festival čine ljudi i bez njih ništa od ovoga što se vidi ispred bine ne bi bilo moguće. Dobra priprema, kvaliteta komunikacija, temeljni razgovori sa ljudima koji se bave organizacijom i realzicijom festivala – to je ključ svega. Naravno da se nekada dese propusti, naravno da bina može da izgleda bolje. Kao što gramofonska ploča nije savršena kao nosač zvuka, tako i festival koji je živa stvar i zavisi od mnogo faktora, uvek može i mora biti organizovan bolje. Menadžer bine mora da radi na sebi, da drži fokus na posao i bude najbolja verzija sebe u svim situacijama I radnim izazovima koji su stavljeni pred njega, uvek trezven i hladne glave. Sve što profesionalno radim ja iskreno volim, inače bi mi to bio hobi. Tako je i sa pozivom mendžera bine, a tajna je naravno u niškom bureku (smeh).

Midnight jazzdance stage – foto: Sara Stojanović

Šta je za tebe, od samog pokretanja Midnight jazz dance stejdža, pa do ovog poslednjeg izdanja, bio najveći izazov?

Nažalost, smanjenje prisustva elektronske muzike, a onda više kvalitetnih jazzdance izvođača, bez obzira na manjak novca u samom budžetu festivala. Sponzori, nažalost, još uvek nisu spoznali značaj ove bine. Aktivno radim da se to promeni. Kolega koji je do ove godine radio buking za petak i subotu, ljubitelj je elektronske muzike. To se videlo i kroz izvođače koje je kontaktirao, a festival ih bukirao u nadi da ćedodatno privući publiku i napraviti neki balans u četiri festivalska dana. Publika je počela da misli da je ta i takva muzika jazzdance. Festivalu se ovakav buking obio o glavu i neka od bitnih imena svetske jazzdance scene su u više navrata odbila da nastupaju jer ne žele da nastupaju na istoj bini gde izvođač pre njih svira gruvi set elektronske muzike. Grad Niš ima nekoliko festivala koji promovišu elektronsku muziku. Jazzdance kao i sam jazz može biti električan. Svirati set koji bi više pristajao nekim od najvećih festivala elektronske muzike u Evropi, na bini koja se zove jazzdance je, složićete se, van pameti.

Osoba koja se bavi bukingom za jedan muzički festival, ne dovodi izvođače i ne plaća ih svojim novcem, već je angažovana da se bavi predlozima i komunikacijom sa izvođačima. Direktor festivala daje finalnu reč o tome ko će i kada biti bukiran na festivalu.

Imaš mnogo uloga tokom četiri festivalska dana, danima pre i nakon njih (a i tokom cele godine dok se sve priprema i ugovara). Šta sve spada u tvoj posao i da li postoji nešto što ti (možda) najteže pada i kako se nosiš sa stvarima koji su deo posla, ali ne spadaju baš u onaj najlepši, uzbudljivi i inspirativni deo?

Moj posao je i organizacija i realizacija festivala, a sve je to u vezi sa Midnight jazzdance binom, naglašavam binom, nikako festivalskim prostorom.

Od 2015. godine sam ambasador festivala koji promoviše festival u svetu.

Te promocije sam polako krenuo da radim i van granica Srbije. Takođe sam i zvanični organizator Svetskog dana džeza za Jugoistočnu Evropu. Konačno je ove godine Nišville jazz festival po prvi put imao promociju u svim državama Jugoistočne Evrope. Zahvaljujući mojim radijskim emisijama koje se emituju u celom svetu, festival je imao promociju i u Japanu, Kini, Americi, Maroku i na Tajlandu.

Najteže mi pada ako ne unosim dovoljno tečnosti u toku dana ili ne stavim list kupusa kada je jako sunce (smeh). Volim ovaj posao i sve lepo i manje lepo što on može da donese. Moja trenutna pozicija na festivalu je kreativni direktor, booking agent i menadžer ne samo Midnight Jazzdance, već i hip-hop bine koja je pokrenuta 2019. godine.

Tvoje (malo je reći ogromno) muzičko znanje koncentriše se u tački gde se prepliću umetnost, tehnologija i (šou) biznis istovremeno. To definitivno nije neki “običan” di-džeing. Pravi di-džejevi, rekla bih, moraju biti svestrani ljudi. Odakle tebi toliko veština, gde si i od koga učio i na koji način uspeo da sve to usaglasiš u etiketi/brendu Jazzysad?

Opet hvala za lepe reči, ali muzika se stalno uči. Pre svega, zahvalan sam mojim roditeljima koji su me vaspitali da budem dobar čovek i stalno radim na sebi. Moja porodica ima mnogo razumevanja za moj posao i imam njihovu punu podršku.

Otac je slušao jazz ploče, pa mi je takva muzika od malena bliska.

Sve što trenutno radim i pokušavam da stvorim jeste deo neke grane umetnosti. Završio sam akademiju umetnosti za dizajn odeće, a nedugo posle toga i dizajn zvuka. Na vreme sam shvatio da je srž ovog posla kvalitetna komunikacija sa ljudima. Buking se najbolje radi kada se izvođači pozovu telefonom, a ne kada se njihovim menadžerima ili izdavačkim kućama piše mail. Svakako, nisam ja na Nišville jazz festivalu sticao izvođačko ime i rejting, već van njega. U poslednje tri godine sam postao prvi radio host iz Jugoistočne Evrope koji hostuje autorsku emisiju u Japanu, Americi, Maroku. Uz autorske radijske emisije koje se emituju u svim državama Jugoistočne Evrope, postao sam i prvi srpski jazz izvođač koji je potpisao ugovor o saradnji i izdavaštvu sa Japanskom izdavačkom kućom Key Of Life+ iz Tokija.

Moj prijatelj, Lubi Jovanović, kaže da sam Jazz Nole (smeh).

Jazzysad je sada postao sinonim za promociju kvalitetne muzike, radi se kvalitetna muzička produkcija i poslovanje u muzičkoj industriji je na najvišem nivou.

Vidi se da baš voliš Niš. Šta te u njemu najviše privlači i koji njegov segment smatraš autentičnim, nečim što nema ni u jednoj drugoj lokalnoj sceni? Koliko je Niš bitan za tvoj profesionalni, umetnički rad, ako izuzmemo Midnight stejdž i Nišville?

Vidi se tako što svako jutro pojedem burek, koji je u Srbiji najbolji baš u Nišu (smeh).

U Niš sam došao da studiram dizajn odeće i osetio povezanost sa gradom kao sa Suboticom u kojoj sam rođen. Vaspitan sam i rođen na severu Srbije, ali sam se brzo uklopio u sredinu. Ljudi su ovde srdačni i predusretljivi, kada radimo posao nikada nije bilo “će si bude” uvek smo sve radne zadatke završavali na vreme, neki put i u poslednji čas, ali ipak na vreme. Jedini sam ne-Nišlija koji već više od deset godina radi za festival. Ujedno sam i najmlađi, ali nemam protekciju zbog toga.

Grad Niš ima puno kreativnih i talentovanih ljudi u svim granama umentosti. Nekako mi deluje da mu je najveća mana što se ne zove Beograd, možda bi onda imao bolji budžet za kulturna dešavanja i konkretniju podršku grada i gradskih firmi. Ne samo kada pričamo o Nišville festivalu, ovo se odnosi na sva kulturna dešavanja. Manifesticijama treba bolja podrška grada, to će uticati i na kvalitet programa na tim manifesticijama. U Nišu se uvek osećam lepo, Subotica je ta koja me inspiriše i mislim da će tako i ostati.

Svake godine se na Nišvillu poteže pitanje o tome šta je to jazz, šta sve on može, treba ili ne sme da bude. Da li imaš neko svoje viđenje tog pojma, ili si totalni “klasik” po tom pitanju?

Imam svoje viđenje za binu koju vodim, gde se trudim da održim kvalitet i da bude kulturološki relevantna. Od 2016. godine, na toj bini u četvrtak, ili nedelju, nastupila su mnoga relevantna imena jazzdance kulture. Ono što je za mene jazz, za druge sigurno nije. Ljudi danas konzumiraju umetnost koja im se nameće putem interneta. Istraživanja su pokazala da mladi ljudi posle 25. godine ne istražuju novu muziku, već, ili nastavljaju da prate izvođače koje su do tada pratili, ili slušaju ono što je sada popularna muzika. Ljudi koji imaju ideje šta bi Nišville jazz festival trebalo da bukira uvek to mogu da učine na email info@nisville.com

Midnight jazzdance stage – foto: Sara Stojanović

Ove godine je bila malo drugačija žurka u odnosu na ranije godine. Publika je to primetila, nekima se dopalo, nekima je to delovalo kao jedan nesvakidašnji pristup prezentovanju plesne muzike. Kako to komentarišeš?

Ove godine sam bukvalno resetovao binu i vratio jazzdance u sva četiri festivalska dana. Od ove godine se i karta naplaćuje. Mislim da je to bilo potrebno da se desi i ranije. Zapravo smo imali taj pokušaj još 2017. godine, ali smo od toga odustali jer su vremenski uslovi bili loši pa je direktor festivala smatrao da će se to odraziti na posetu.

Znam da je (pogotovu mlađa) publika navikla na elektronsku muziku u petak i subotu, ali toga više neće biti dok ja radim na festivalu.

Nišville jazz festival je jedini ne samo jazz festival, već i muzički festival koji ima binu koja promoviše jazzdance kulturu. Ove godine na festivalu su nastupili svi relevatni izvođači kako iz Srbije, tako i iz regiona koji su konstantni u promociji jazzdance kulture. Posebno mi je drago što smo konačno ugostili prvog srpskog jazzdance di-džeja i vlasnika Cosmic Sounds izdavačke kuće, gospodina Željka Kerletu.

Gospodin Rocco Pandiani i ja smo na njegovo insistiranje nastupili u back to back setu, ali sam ja izabrao da to bude u petak. To je drugi međunarodni back to back DJ set na jazzdance bini. Prvi se desio 2022, kada sam nastupao sa gospodionom Masimiljanom Kontijem. Italijanski di-džejevi vole da sviraju sa mnom back to back, valjda im se dopada moj muzički ukus, ili možda to što za vreme nastupa pijem kvalitena bela vina (smeh).

Gde te sve možemo videti (i slušati) tokom godine? Gde sve promovišeš Nišville “van sezone” i sa kim? Znamo da je Dejan Šobot a.k.a DJ Loptica tvoj najverniji saradnik, ali koga još sve ima u toj priči? Da li, u svom predstavljanju, inače imaš svoje “rezidencije” na kojima se periodično pojavljuješ? (Mene posebno interesuje Novi Sad).

U klubovima u Srbiji, ali i regionu je teško promovisati jazzdance kulturu. Svi izvođači koji se bukiraju uglavnom promovišu elektronsku muziku. Verujem da je to lakše i za ljude koji se bave bukingom jer gledaju svoju zaradu kao i vlasnici klubova.

Moje radijske emisije se emituju sedam dana u nedelji, svakog dana u drugoj državi sa novim sadržajem, sa gostujućim selekcijama nekih od veoma bitnih imena koja promovišu jazzdance kulturu iz celog sveta.

Nisam primoran da budem aktivan u klubovima, radije nastupam na vinskim događajima, ili u restoranima, slično je i u Novom Sadu. Dejan i ja smo 2014. napravili DJ duo NiSu Brothers koji promoviše jazdance kulturu. On je sjajan poznavalac muzike, pedantan i precizan kada je posao u pitanju i pravo je zadovljstvo nastupati i sarađivati sa njime. Mnogi misle da je ime nastalo od skraćenica gradova iz kojih dolazimo, Niš i Subotica, zapravo to je autoironija. Mi nismo sve što neki drugi jesu, a pričaju da nisu (smeh). Promocije Nišville jazz festivala nisu ograničene samo na period pre festivala, ali zbog obima mog posla van festivala, promocije se rade mesec dana pred festival. Radim na tome da i to promenim, pre svega kako bih približio ljudima šta ih potencijalno očekuje na festivalu i da sa tim saznanjem kupe kartu za festival i dođu u Niš.

Šta očekuješ od jubilarnog, tridesetog izdanja Nišvilla koji se pada sledeće godine?

Bolji budžet za buking izvođača i veći sponzorski tim, a onda će biti i lepih iznanađenja za svu publiku koja nas redovno posećuje i kupuje karte u pretprodaji kako bi podržala festival. Već sam rekao, ali ću ponoviti: jazz se voli tokom cele godine, a festival se voli i podržava tako što se kupuje karta.