Nenad Spasić, multimedijalni umetnik, bas gitarista, kontrabas, klavijature, ulični svirač

Gospodin NENAD SPASIĆ spada u onu kategoriju vrhunskih artista, umetnika vrhunskog kalibra, koji-kao po strogoj definiciji i pravilu najvećih muzičkih veličina i na planetarnom nivou kada je muzička industrija i šou biznis u pitanju, a ne samo u Srbiji i ex- Yugoslovenskiom balkanskom regionu- čvrsto stoji na zemlji, sa obe noge i stope, i to bukvalno, i emituje maestralnu energiju, pre iz svog srca i duše, pa potom iz svog instrumenta, bas gitare, kontrabasa, a katkad i klavijature kada obrađuje čuvene hitove neprevaziđenog Olivera Mandića. NENAD SPASIĆ spada u unikatne, raritetne i veoma vredne dijamante koje Srbija ima-ali, čini mi se, ispravite me ako grešim-ne ceni i ne neguje i ne poštuje onako i onoliko koliko valja i koliko NENAD SPASIĆ zaslužuje. No, on NENAD SPASIĆ je borac, dobri i vedri duh, nesalomivi fer plej igrač i umetnik sa osmehom na licu koji se uspešno bori sa vetrenjačama i iz borbi izlazi kao pobednik, a iz muzičkog rata kao – osvajač na pobedničkom tronu!

Treba pomenuti i činjenicu iz njegovog muzičkog opusa, koji deluje kao svojevrstan iskorak da je imao nekadašnji autorski alternative rock/post grunge bend koji je postojao u periodu 2007-2008, i zvao se Second Chance Trio.

NENAD SPASIĆ svojim koncertriranjem pleni. On jednostavno svira bas sa šest žica sa lakoćom. Kad pomislim na umetnika NENADA SPASIĆA pomislim na vrhunske radove grupe PRIMUS i CD Tomy The Cat. E, to je taj rad, to je taj kvint, to je taj tač, to je taj impuls i taj urođeni i samo NENADU SPASIĆU svojstven nerv. NENAD SPASIĆ ne spašava samo sebe svojim delovanjem, on spašava umilnim tonovima svog basa ili kontrabasa i  čulo sluha užeg, ili šireg slušalačkog auditorijuma. Siguran sam da bi uz malo medijske reklamne  kampanje NENAD SPASIĆ napunio jednu solidnu dvoranu i ugrejao je topotom svojih bas žica koje ponekad deluju sofisticirano nežno, ponekad umiljato prijatno, a ponekad kao kad krdo pobesnelih slonova uspešno krče gustu pra(šumu)!

NENAD SPASIĆ je i ulični svirač. Za mnoge beogradske muzičare bi to bilo sramota i ispod ponosa. Navodno, njihovog, nivoa. Zato nemaju šta da jedu, ili ih roditelji izdržavaju u pedesetim godinama, a ovamo glume tamo neke zvezde. Prava zvezda u pravom smislu te reči u odnosu na sve njih u krugu dvojke je upravo NENAD SPASIĆ!

Biti umetnik, muzičar, svirač, u današnje vreme je nešto između hrabrosti i ludosti. Ali to je pre svega nešto između strasti i ljubavi. Kada te emocije postanu sastavni deo bića čovekovog, to više nije zanimanje, profesija, stručnost… To je način života. Reka bez povratka, u kojoj NENAD pliva jednostavno shvatajući da drugačije ne može. Muzika je postala njegovo treće plućno krilo, bez kojeg bi se ugušio. To je čitav jedan paralelni organizam, hrana za dušu bez koje bi srce stalo. Njegova odluka od pre godinu dana, da se otisne u ulične svirače, posledica je potrebe kako za tom duševnom, tako i za onom klasičnom, opipljivom hranom. Mnogi koji su čuli za njegovu situaciju, negoduju zbog toga što on kao akademski obrazovani muzičar, diplomirani kontrabasista, svira po pijacama, podzemnim prolazima, pored obala reka… Ali on to drugačije posmatra. Jer niti moli, niti prosi, niti krade. A osnovni cilj uspostavlja. Hrani i dušu i telo. Dobar deo Beograđana prepozna kad je nešto lepo i iskreno, i onda to i nagradi materijalno. Najčešće novčano, ali dešavalo se da dobije od prolaznika i čokolade, banane, jabuke, grisine, čips, sir, čvarke, kobasice, bombone, žvake, a kako kaže, jednom je jedan gospodin otišao do pekare, kupio i doneo mu burek i jogurt.

Već ima jednu malu kolekciju stranih valuta, i tu su bugarski levi, rumunski leji, mađarske forinte, poljski zloti, ruske rublje, metalne funte, dolarski i evro centi… Sve su to mala i neprocenjiva iskustva. U ovim mračnim vremenima u kojima se nalazimo, ljudi vape za vedrinom i razonodom. Žude za slobodom i za osmehom. Obraduje ga kad neko pokaže da poštuje njegov trud i rad, da voli muziku, i umetnost u celini. Ali nije samo stvar te ubačene novčanice u kutiju, već reakcija tog prolaznika. Pozitivna reakcija pruža najveću motivaciju, ma koliko da je mala novčanica, ili novčić. I tu je gde je, živi da svira, svira da živi. Muzičke grupe i izvođači sa kojima je do pre dve godine sarađivao punom parom, što mi je pokrivalo životnu egzistenciju, došle su u poziciju da im se uskraćuje pravo na rad u svojoj delatnosti. Mere koje su konstantno na snazi, uništavaju materijalnu egzistenciju čitave jedne branše. To je dovelo mnoge NENADOVE kolege do odluke da promene zanimanje. Međutim, to nije slučaj sa njim. On drugačije ne može. Kontrabas i bas gitara su njegova dva primarna instrumenta, ali iako nisu nijedan od pomenutih primarno zamišljeni kao solistički instumenti, on je našao način, gde puštajući prateće matrice, iznese muzičke teme nekih njemu dragih pesama. I tako je ubio dve muve jednim udarcem – i basista, i solista.

Na njega, kao i mnoge druge ljude rođene 80-ih godina prošloga veka, odrastanje 90-ih je imalo uticaj takav da je neizvesnost okoline postala svakodnevnica. U takvim okolnostima, nije lako pronaći se. Usledile su selidbe sa jednog dela njegovog rodnog Beograda u drugi, potom i u treći. Tek kad je bombardovanje 1999. prošlo, u onom okruženju mešane arhitekture kuća i solitera tadašnjeg Zemuna, i kad ga je “udarao” pubertet u glavu, adolescentski bunt ga je okrenuo prema tome da mu kreativnost bude životni poziv. Nezgodna stvar kod dece koja imaju sklonost ka umetnosti, što je posebno primetno kod muzike, je u tome da društvo traži da ta deca već u ranim uzrastima krenu da se školuju u tom smeru. Međutim NENADOVI roditelji, misleći da muzičko obrazovanje nije pravi put za njihovu decu, nisu njega i njegovu stariju sestru upisivali u muzičke škole.

Tako je on, pronalazivši rupe u tadašnjim zakonima i pravilima, uspeo da upiše muzičku školu sa 17 godina. U takvom uzrastu, jedino je bilo moguće učiti kontrabas. A s obzirom da je već nekih 6 meseci svirao bas gitaru, samouko, pričinjavalo mu je ogromnu radost činjenica da će učiti još jedan žičani instrument, koji je takođe u dubokom registru, da sve bude još slađe. Imao je svoj prvi autorski rok bend, koji je rasformirao, jer nije više sebe video kao svirača – hobistu, već kao budućeg profesionalnog muzičara. Nakon svega godinu dana, savladao je minimum neophodnog gradiva, i uspeo na iznenađenje svih, da upiše srednju muzičku školu “Stanković” u Beogradu. To je bio odsek za džez muziku, gde je u svojstvu kontrabasiste naučio mnogo i upoznao neke sjajne ljude, među kojima su mnogi danas vrsni profesionalci i sjajni umetnici. Ali nikad nije ograničavao svoju ljubav prema muzici stilski i žanrovski zanimala me je muzika – cela. Te je već naredne godine u istoj školi upisao i klasični kontrabas. Taj gudački odsek srednje muzičke škole, i matura sa istog, bila je kasnije njegova ulaznica za muzičku akademiju, koju je potom upisao i završio.

Nije sebe video kao orkestarskog muzičara, jer je pre svega individualista, te voli rad u malim ansamblima. Sve preko seksteta njemu predstavlja nesnosnu gužvu, stoga je veće bendove izbegavao. Što se tiče grupa, bilo mu je važno samo da sarađuje sa dobrim ljudima, i da postoji poštovanje među saradnicima. Ukratko, ljudskost i profesionalizam. A koji je repertoar u pitanju, to je skroz sekundarno pitanje. Međutim, sada kada muzicira sam, onda repertoar igra veću ulogu. Svira ono što mu prija. Može to biti džez, fank, soul, pop, rok, evergrin numere, ambijentalna muzika, filmska muzika… Ali samo mu je jedno važno – da ga pesma “radi”.

Evo i još neki kurioziteti iz kućne radinosti… Rok pesma koju prati na električnom kontrabasu (umesto električne bas gitare).

Ili evo, na primer instrumentalni aranžman folk pesme za akustičnu bas gitaru:

NENAD SPASIĆ je jedna od tri najbrilijantnije pojave koje sam upoznao ne samo ove kalendarske 2021.e godine, već  u zadnjih 10 godina! Ako Vam treba dobar basista, potražite ga na Facebook mreži, uljudan je i pristojan momak, otvoren za svaku normalnu i umetničku saradnju!

Umetnik NENAD SPASIĆ je istinski umetnik i zaslužuje svaku vrstu pohvale, bilo privatnu, bilo javno, evo upravo ovakvu kakvu ja to sada činim! Bravo! Toliko od mene. Tačka. Kraj!