“Neverne bebe” uoči koncerta 2. oktobra u Beogradu: Ljubav je jedini spas i jedina istina 

 

Foto: Stella Photography/Marija Krudulj

Na sceni su već duže od 33 godine. Stvaraju snažnu, osvešćenu, emotivnu, strastvenu muziku, koju publika obožava preko tri decenije.

Razvojni put je bio veoma specifičan, preko grupa “Nova zemlja” i “Frenky”, dok se nisu iznedrili u jedan atraktivan, zanimljiv, višeslojan muzički kolektiv i kompleks koji neprestano oduševljava.

Oni su – NEVERNE BEBE, i najnovija aktuelnost je da imaju veliki beogradski koncert u petak, 2. oktobra, na Velikoj sceni Mts Dvorane.

Koncert ima i svoj naziv – “Ljubavi moja, što te ne volim” prema bolnom stihu iz čuvene balade “Dvoje”.

Pre samo šest meseci su na datum osnivanja 4. aprila održali uspešan grande koncert u rokerskom klubu Zappa Baza i u dahu su dva sata i 40 minuta oduševili mnogobrojne fanove u toj intimnom ambijentu. Bilo je to jedno od mnogih njihovih noći za večno pamćenje.

Bivša Dvorana Doma sindikata ili sadašnja Mts Dvorana ugostiće “Neverne bebe” po četvrti put 02.10.2026. i očekuje se novi trijumf.

Podsetimo, bend je prvi koncert na ovoj bini imao na Dan žena – 8. marta 2022., da bi se moćno vratili u februaru i aprilu 2025. godine sa sjajnim domaćim i regionalnim gostima – Vlatko Stefanovski (zajednička pesma “Dan tvoj”), Neno Belan (duet “Zajedno”), Aleksandra Radović (nova live verzija antologijske balade “Dvoje”).

Koncert 2. Oktobra donosi nam i novog gosta, zapravo gošću – hrvatsku pop zvezdu Vannu, sa kojom su snimili veliki hit “Za tvoje oči”, sa albuma “Praštam” (2012).

Na veliku pozornicu Mts Dvorane će nam stići:

Milan Đurđević — klavijaturista, vokal, kompozitor, tekstopisac, aranžer i producent
Vladan Vlajko Đurđević — bas-gitarista
Saša Ranđelović — solo gitarista
Tijana Sretković — vokal
Jelena Pudar — vokal
Nemanja Savić — akustični gitarista, vokal
Andrija Stojić — električni i akustični gitarista
Čedomir Čeda Macura – bubnjar.

Da, Čeda Macura se vratio u bend nakon prvog albuma “Nevernih beba”, nakon 28 godina.

I bend sprema novi album, deveti po redu, za sada su objavili prvi singl uz video spot sa tog budućeg izdanja, pesmu “Teška godina”. Idealan naslov za ova smutna i mutna vremena. Čak i nisu vremena, nego nevremena. Kako volimo da kažemo – vreme nevremena, koje živimo već previše dugo. I narednih mesec dana je ključno, izgleda.

“Teška godina” više i nije nova pesma, objavljena je 2025. i najavljuje deveti čin ove muzičke rok priče, kulturne baštine, zaostavštine koja ne bledi i ostaje da neprestano živi na albumima i na scenama širom zemlje, regiona i mnogo dalje od tih horizonata.

Snimili su i novu verziju divne pesme “Ovo je kraj” sa atraktivnim spotom, tako da su stalno u povoju, aktivni, aktuelni, radni, vredni, ne znaju za predah – snimanje albuma, koncertne turneje, neprekidno stvaraju i prenose emocije najširem auditorijumu.

Prolećna i letnja turneja im je bila veoma bogata – koncerti po regionu – Bosna i Hercegovina (Kakanj, Istočno Sarajevo), Crna Gora (Nikšić, Bijelo Polje, Luštica Bay), i duž cele Srbije (Zaječar – “Gitarijada”, Kovin, Požarevac, Krnjevo, Raška, Sremski Karlovci, Gornji Milanovac).

Foto: Stella Photography/Marija Krudulj

Diskografija benda NEVERNE BEBE od osam studijskih albuma je pred vama:

Neverne bebe I (1994)
Neverne bebe II /Red Line Records/ (1997)
Južno od sreće /HI-FI Centar/ (2001)
The Best Of — Dvoje /BK Sound/ (2004)
Iza oblaka /PGP-RTS/ (2007)
Praštam /City Records/ (2012)
Priča o nama /PGP RTS/ (2017)
Hodaj /PGP RTS/ (2022)

Žanrovski umeju da nas namuče, da ne možemo jednostavno da ih definišemo: počeli su kao progressive rock, dalje idu u valere jazz, blues usmerenja, soula, jazz rock, blues rock, čist rok, kao i pop rock, a u novije vreme – elektro rock.

Izdvojili smo udarnu petorku “Nevernih beba” na važnom razgovoru iz pet činova, pet celina, pet poglavlja, koji se stapaju u jedan ogroman muzički kompleks.

Milan Đurđević, Vladan Vlajko Đurđević, Jelena Pudar, Tijana Sretković i Saša Ranđelović Ranđa, samo za vas.

Ovo je dakle sada nova muzička priča… njihova priča.

Zapravo priča – NEVERNIH BEBA.

MILAN ĐURĐEVIĆ: OGROMNO JE OTUĐENJE DANAS, I LJUDI BIRAJU DA NE BUDU POVREĐENI, ZNAČI BIRAJU DA – NE VOLE

Očekujemo taj 2. oktobar u Mts Dvorani. Gledajući po Srbiji gde ste sve bili samo tokom proleća i leta – Crna Gora, Bosna i Hercegovina, ova cela turneja. Da li se negde promena prostora za bend kao što ste vi, menja atmosfera na koncertima? Koliko dolazi do promene energije i sinergije sa publikom? Sa tim u vezi, šta očekuješ recimo eto sada, 2. oktobra – vraćate se u Mts dvorani posle godinu i po dana? Da li je to ta publika koja vas je možda gledala i 4. aprila u klubu Zappa Baza, i u BitefArtCafe klubu, i u Mts Dvorani, ili zapravo čuvate staru, i osvajate neku nove publiku?

MILAN: Znaš kako, svaka, ali baš svaka publika ima svoj ambijent, svoj prostor i potpuno su drugačija publika. Znači, to što se događa ono kad sviramo na ovim letnjim festivalima po gradovima,, to je šarenolika publika, od mladih ljudi od 12, 13 godina, kad su tamo sa nama, do 60 godina. I to jednostavno funkcioniše kao jedan stadionski koncert. Mi tu sviramo aranžmane potpuno stadionski, potpuno su drugačiji, tu je uvek 7000, ili 8 000, 10.000 ljudi, ili 5.000 ljudi, nije bitno, kako gde. I na tim koncertima mi sviramo najopuštenije, zato što se obraćamo jednom širem spektru ljudi. Imamo aranžmane za za takve koncerte i takvi koncerti sami rade u principu.

Ovo što se događa u Mts Dvorani, to je jedan potpuno specifičan koncert, veoma posebna publika. To je publika koja dolazi, plati skupu kartu, ali ima i i skupa očekivanja. I oni žele od nas nešto što će njima promeniti, ne samo tu noć, nego kompletno psihologiju trenutka njihovog života. I mi smo potpuno svesni toga i to im dajemo. Zato radimo potpuno drugačije aranžmane, koje naravno posle koristimo dalje u u nekim drugim atmosferama, ambijentima na neki drugačiji način, ali svaki beogradski koncert je poseban zato što se snima i
zato što ostaje ovaj pisani trag. I ovog puta će RTS da dođe da snimi taj koncert i sama činjenica da to ostaje kao jedan dokument vremena, koji smo mi obeležili zajedno sa ljudima koji će biti prisutni, jeste motiv i povod da uradimo nešto drugačije. Jer, ako smo imali tri rasprodata koncerta u Mts Dvorani za poslednje tri godine, mi moramo sad nešto da promenimo da ne bude isto, da ne bude dosadno.

A u krajnjem slučaju, čovek i sebi kad je dosadan on ne može da prenese to na na ove ljude. Ja ne volim rutinu, ja sam potpuni protivnik svega što je rutinsko i svega što je već urađeno, pa makar bilo najbolje na svetu. O-kej, prođemo jednu turneju tako, uđe se u sledeću. Ljudi
kažu: „E, al’ bilo je super, zašto ne? Uspelo je sve, super.“ Hajdemo dalje, da vidimo šta će biti dalje, gde će dalje da nas odvede inspiracija. Jednostavno, ovaj koncert će biti apsolutno drugačiji u odnosu na sve ovo što smo radili do sada.

Da li se ti opterećuješ kad je Mts Dvorana u pitanju da bude bolji od svih prethodnih Mts Dvorana?

MILAN: Pa, ne bolji, ali drugačiji koncert. A subjektivna procena je šta je bolje. To je kao i estetika. Neko je nekom lep danas, nekom je lepši kad se obuče drugačije, kad napravi drugačiju frizuru i sve ostalo. Ovo jednostavno ćemo pokušati da… dubinski dodirnemo emotivno ljude. A emocija, nema onda bolje ili lošije. Emocija kad te kad te dodirne i kad ti se desi reakcija, ti nemaš više odnos šta je bilo juče, šta će biti sutra. Imaš odnos prema tom trenutku u kom ti se nešto desilo i taj trenutak je najlepši na svetu.
Zato i sadašnjost jeste lepa i koncerti jesu lepi, jer samo tad može to da ti se desi. I posle toga kad slušaš ili na televiziji ili naYouTube-u, prosto ne može da bude nikad ta vrsta doživljaja. Ne postoji mogućnost tog živog dodira stvarnosti između muzike, emocije, publike i nas. I to je ono što što je najvažnije.

Zato se i kaže da je lepota uvek u očima posmatrača.

MILAN: Apsolutno, da, tako je.

Naslov samog koncerta „Ljubavi moja, što te ne volim”, nekako, osim što jeste na liniji tvog remek-dela “Dvoje”, s druge strane, šalje poruku javnosti.
Da li na taj način, tom pesmom i ovim koncertom sada ukazuješ da je negde danas ljudima u ovom vremenu nevremena, lakše da ne vole nego da vole?
Da li smo zapravo toliko hladni i odrođeni?

MILAN: Ogromno, ogromno je otuđenje danas. Jednostavno ljudi biraju da ne budu povređeni. A ako, ako biraju da ne budu povređeni, onda biraju i da ne vole. Jednostavno, mislim da se ljudi sklanjaju od svega što je rizik za njih, jer je previše već iskušenja oko nas. Okolnosti su takve da su stalno izloženi nekakvim informacijama, dezinformacijama, deformacijama svega i svačega. Ljudi su zaboravili šta je smisao i šta je suština. Ne govorim o svim ljudima naravno, govorim o onim koji kreiraju ovo vreme da bude ovako turbulentno.

S druge strane, pojavile su se sve ove nove tehnologije, društvene mreže i sve ostalo što je ubilo onu pravu, ljudsku potrebu za komunikacijom, za dodirom, za vremenom.

I u svemu tome ja ljudima pokušavam da sugerišem da je ljubav jedini spas, ali ne kao fraza, nego kao jedina istina koja može da nas izvede iz ovog lavirinta vremena u kom živimo. I zbog toga mislim da svaka ideja gde će ljubav biti dominantna ili gde će nešto pozitivno biti dominantno u ovim vremenima – neprocenjiva je.

I mislim da ljudi jako dobro reaguju na to i zato će i ovaj koncert biti rasprodat, kao i svi ostali.

I zato ljudima uopšte nije važno šta se događa oko njih u trenutku kad uđu u salu. Bićemo publika i mi, ti koji će da kreiraju taj trenutak. Zaboravićemo na sve ono što je oko nas.

I ja sugerišem ljudima da jednostavno budu pametniji od vremena, jer su nas ubacili u njihov kliše da mi živimo njihove ideologije. A mi treba ustvari da budemo svesni da je normalnost naših života prolazna.

Foto: Stella Photography/Marija Krudulj

Tako je nemački filozof Fridrih Niče rekao – “Ništa nije večno, sve je prolazno. Jedino je večno to da je sve prolazno”.

MILAN: Baš tako. I u protoku tog vremena mi smo zaboravili šta su suštinske potrebe naše duše. A to jeste u stvari da odemo na neki dobar koncert, odemo na neku dobru utakmicu pa da se ispraznimo, da provedemo neki lep vikend sa prijateljima, da izađemo na kafu sa ljudima pa da podelimo sve ono lepo i ružno što se događalo. A ustvari uveli su nas u jednu matricu da pričamo samo o stvarima s kojima mi nemamo veze niti dodirnih tačaka, a predstavili su
nam to kao nešto najvažnije na svetu. A 30 godina iskustva nas uči da sve što se
događa i sve te ono nekakve tektonske, revolucionarne promene ništa nisu donele, što mi sami sebi nismo doneli.

Koje je onda rešenje? Ima li uopte rešenja?

MILAN: Mislim da svako treba da se bavi sobom, svako treba da kaže: „E, šta ja mogu da uradim u principu i za sebe, a onda ću uraditi i za zajednicu ako uradim i za sebe”.

“Neverne bebe” su specifične uvek po tome što donekle imate konstantu u skoro svim članovima, u tom novijem periodu, novom životu od 2004. godine i zanimljivog studijskog albuma “The Best of – Dvoje”. Ipak, boljka vam je izgleda pozicija – bubnjara, jer vam se oni relativno često menjaju. I sad se konačno bubnjar Čeda Macura vratio posle skoro tri decenije. Kako se ti osećaš oko njegovog povratka? Da li je to onda ono pravo samo sa Čedom?

MILAN: Znaš šta, to je temelj, mi smo sad samo zazidali još jednu kockicu u taj temelj. Jednostavno, mislim da ljudi treba da budu sa onima kojim pripadaju. Sve što smo mi pokušavali eto sa nekim novim ljudima koji nisu razumeli ni ideju naše muzike, ni ideju postojanja ovog benda – nije to samo muzika u pitanju, to je mnogo drugih stvari koje mi delimo.

Ti prethodni bubnjari nisu uspeli da se održe, jer imaju potpuno drugačiji pogled na stvarnost i vrednosti i sve ostalo. Njima, oni to gledaju ili kroz novac ili kroz neku kratkotrajnu karijeru, a mi se ovim – bavimo! Mi smo čitav život dali za ovo. Mi smo čitav život “Neverne Bebe”, 33 godine života smo mi utkali u ovo.

I ne može sad neko da dođe ono da gleda kad će da se završi moj koncert da bi išao da svira u nekom kafiću sa nekim drugim, da bi ovaj poboljšao kućni budžet. Uz svo poštovanje, kako da ti kažem, znači, apsolutno imamo svest o o problemima, o egzistenciji danas, o svemu ostalom, ali mora čovek da ima i neku nad-ideju, mora da ima onu neku ideologiju koja te vodi kroz život, jer trag koji ostavljaš je mnogo, mnogo značajniji od ručka koji pojedeš danas. A taj trag u principu će ostati godinama i decenijama iza nas i neki ljudi će verovatno na jedan potpuno novi način za 20, 30 ili 40 godina da se zaljube uz naše pesme i da imaju potpuno drugačiji odnos prema tome.

Što si ti i činio kroz bendove – “Nova zemlja”, “Smak” – kao klavijaturista, “Frenky” i onda “Neverne bebe” kao nadgradnja svega toga prethodnog, je li tako? Tvoja disciplina koju si brižljivo i postepeno gradio kroz te muzičke sastave?

MILAN: Tako je, tako je. To je nešto što jednostavno mora da bude neki put. Ja sam krenuo od “Nove zemlje”, pobedili smo na Gitarijadi u Zaječaru 1983. godine, onda prešao u “Smak”, svirao tri godine sa najvećim srpskim rok bendom svih vremena. Onda smo prošli kroz tu fazu “Frenkija” dve godine, koja mi je takođe bila veoma značajna, jer smo tada objavili prvi svoj samostalni album samostalni, ne računajući naravno “Novu zemlju”, koja je bila onako mladalačka i tinejdžerska, a “Neverne bebe” su jedan već zreo projekat, koji je bio sazreo pre nego što se pojavio i evo postoji već pune 33 godine.

Ali opet, i jedno i drugo, i “Nova zemlja” i “Neverne bebe” ti je revolucionarno. Ipak si ti sa svojim bratom Vlajkom stvorio nešto što ne postoji u tom trenutku, žanr progressive rock je retkost u bivšoj Jugoslaviji, pa i danas.

MILAN: Jeste, jeste, tako je, jer znaš kako, vreme se menjalo, mi smo pratili sve te promene koje su oko nas da bi naučili jezik komunikacije mladih ljudi i savladavali smo nova govorna područja, govorim tehnološki, i ono kako oni reaguju, način na koji reaguju, ali smo ostali dosledni svojoj muzici. I jednostavno mislim da smo zazidali sebe u neku vrstu istorije srpske kulture i umetnosti i to je ono što mi je najvažnije, iskren da budem, kao i neki divni ljudi koje smo ostavili u u nekoj vrsti sopstvene katarze posle naših koncerata.

Foto: Stella Photography/Marija Krudulj

VLADAN VLAJKO ĐURĐEVIĆ: SA ČEDOM MACUROM SMO PONOVO DOBILI TU DUŠU „NEVERNIH BEBA“

Kako se ti osećaš sa činjenicom da ste se eto negde uveliko odomaćili u Beogradu sa čestim koncertima? Poslednje četiri godine Mts Dvorana, znači ovo je četvrti put da ćete tamo praviti veliki i značajan koncert koji ostavlja traga. Opet, mnogi bi možda pomislili sa vašim velikim uspehom Beogradske arene i dva Sava Centra, sa rekonstrukcijom Sava Centra da ćete ići tamo. Ali vi se ipak osećate najlagodnije u Mts Dvorani?

VLAJKO: Ići ćemo mi u Sava centar, ali polako. Evo ovako, vrlo je prost odgovor na to. Mi ćemo svakako sledeći veliki koncert svirati u Sava Centru. Al’ da bismo svirali u Sava Centru, mislim da je realno da izađe novi, deveti studijski album. Moj Milan je rekao da ćemo posle Mts Dvorane bukvalno da se zavučemo u studiju i da završimo taj album. On se malo našalio kada je rekao kako nema nijednu pesmu. Imamo već pola materijala spremno, da se zna.

I albumi nam izlaze na pet godina, ako pogledamo – „Iza oblaka” je bila 2007. godine, „Praštam“ 2012, pa “Priča o nama” 2017., onda “Hodaj” krajem 2022., i tako će 2027. godina taman biti za novi album, jer pet godina ističe sledeće godine. Kao neki zatvoreni krug na tih pet godina. I onda mislim, kad se pojavi taj album, da je Sava Centar realan.
Al’ da ne pričamo sad o Sava Centru pošto je Mts Dvorana jedan zaista fenomenalan
prostor, koji nama toliko odgovara. Ne znam da li znaš koliko koncerata ima tamo do kraja godine?

Naravno, maltene svaki dan, čitava hiper produkcija, tako je godinama – stranci, regionalni muzičari, domaći.

VLAJKO: Da, svi domaći i regionalni rok bendovi i izvođači koji sviraju neku drugu muziku su tu. Tako da je meni baš veliko zadovoljstvo što je ovaj naš koncert, već na mesec dana do početka, bio gotovo kompletno rasprodat, što je veliki uspeh. Naročito s obzirom na vreme u kome živimo i situaciju koja je danas. Mislim i na politiku, i na ekonomiju, i na sve. Nije lako ljudima, ali prosto mi imamo mi imamo svoju publiku, što se videlo na onih nekoliko poslednjih koncerata gde su nas ispratili na jedan način koji čini mi se nije viđen u zadnjih nekoliko godina. Neću da kažem uvek, nego zadnjih nekoliko godina. Da li je to zato što su se ljudi malo uželeli, što nije bilo toliko koncerata?

Posebno u čitavom periodu pandemije korona virusa. Nije bilo ničega.

VLAJKO: I tada, i onda posle korone, pa da. Ti i ja smo se malopre u nekoj opuštenoj komunikaciji dotakli toga oko korone, znači život delim pre i posle korone.
Mislim da će ovo biti jedan dobar koncert, hrvatska pop pevačica Vanna će nam biti gost, sa njom smo snimili pesmu “Za tvoje oči”, imaćemo još jednog gosta iznenađenja, koga ne mogu da najavim, videćete na koncertu. To je ovako nezgodno, nikad se ne zna sigurno ko će od kolega biti slobodan na taj dan, i tako dalje. Zato se to nikad ne radi, onaj ko je siguran, ti možeš da kažeš, ko nije siguran, onda nema veze.

Slegli su se utisci naročito 4. aprila kad ste baš na taj datum i osnovani, a slavili ste u klubu Zappa Baza ove godine. Dakle Beograd pre šest meseci, nekako je baš proletelo. Vi nekako i napravite dozirano na šest meseci da svirate u Beogradu. Da li misliš da je to dovoljno da se publika zaželi “Nevernih beba” u našem glavnom gradu?

VLAJKO: Pa znaš kako, ovaj koncert u Zappa Bazi je bio malo specifičan zato što je bio baš na naš rođendan, na 33. rođendan “Nevernih beba” i uostalom prvi put smo svirali u Zappa Bazi, koja je, onako, baš rok mesto, ful rok mesto. Totalno drugačije od Mts Dvorane, tako da mislim da nema veze, jer doći će neki ljudi koji su bili tamo, doći će i ovde, ali ovde ipak dolazi drugi profil publike. A i repertoarski mislim da je taj koncert u Zappi bio malo čvršći. Ovde ćemo imati jedan poseban akustik blok, tako da mislim da nije šest meseci problem, ne gledam kao kratak period između dva beogradska koncerta.

Ali generalno, prošlo je godinu i po dana, jer ja računam od Mts Dvorane prošle godine, kada smo svirali u aprilu 2025. Tako da eto, sada smo tu ponovo. A Zappa Baza je opet, kažem, jedna specifična publika, jedna divna publika i ja bih veoma voleo da da mi opet jednog nekada zaista ponovimo Zappa Bazu.

Kako si ti zadovoljan turnejom koju imate? Kako publika svuda reaguje: Crna Gora, Bosna i Hercegovina? Naravno na Fejsbuku objavljuješ često svoje impresije koje su uvek vrhunske. Tu ljudi vide slike i čitaju tvoje utiske.

VLAJKO: Sad ću ti reći jednu stvar, dosta smo svirali u Crnoj Gori ove godine – Nikšić, Bijelo Polje i još beše…

Luštica Bay. Znam, ispratio sam sve.

VLAJKO: Luštica Bay, tako je. Luštica Bay je jedno bajkovito, fenomenalno mesto koje moram da pohvalim, arhitektonski građeno kao da je neki budući primorski grad, a ne ono natrpan pa sad tu avioni kamioni. Baš je onako rađen u jednom dobrom fazonu i taj koncert tamo je možda bio i naš najbolji koncert. To bih tvrdio do ovog koncerta u Požarevcu na otvaranju “Ljubičevskih igara”. To je bila jedna neverovatna reakcija publike. Doduše, ne mogu da grešim dušu, i Kovin je bio fenomenalan, zaječarska “Gitarijada” je bila takođe fenomenalna.

Imali smo na “Gitarijadi” sjajnu noć sa grupom “Letu štuke”. Naša Tijana je fan tog benda, to možeš nju da pitaš. Ja sam znao za njih i znao sam neke pesme, hajde što su dobri ljudi, što smo se mi posle družili, al’ što su oni zaista bend koji je fenomenalan.

A sad ti ovo pričam zbog toga zato što sam ja jedan od onih ljudi koji voli da pohvali. Volim kada mi se nešto svidi da kažem da je neko dobar. Veče pre nas svirali su “Crvena jabuka”, šta o njima više pričati, i “Zoster” koji je isto jedan stvarno fenomenalan bend.

“Zoster” svira sve češće u Srbiji, ove godine su non stop na svakom festivalu i manifestaciji kod nas, plus solo koncerti. Mogli bi da se presele komotno, da se ne vraćaju u Bosnu svaki čas, zar ne?

VLAJKO: Da, slažem se, naravno za “Zoster”, mislim da su malo preterali, ali to je tako, izgleda odluka njihovog menadžera da sviraju što više kod nas. To me podseća na ono pitanje od malopre: da li je šest meseci dovoljno za Beograd? Ali, vidiš, oni su bukvalno u svakom gradu. Verovatno se koristi neka situacija koja je trenutno takva, da im se otvorilo malo više slobodnog prostora. Tako da da sam jako zadovoljan kako publika reaguje na “Neverne bebe”, znači stvarno… nemam reči.
U poslednje vreme počinjemo koncerte neverovatno, mislim stalno nešto menjamo, sad
poslednjih nekoliko koncerata izađu Milan i Tijana sami. I krenu pesmu „Još se
nadam“. I to je jedan takav onako šok za ljude, onda krenemo sa pesmom „Zima“, Ranđa krene onaj bluz. Tako da Jeca kad izađe na trećoj pesmi u „Ćuti“, to je onda tako da smo već napravili jedan poludelirijum, a da nismo ni počeli. Što nam se ranije ovako nije dešavalo, jer imamo mi te neke onako malo malo teže početke koncerata, kad krenemo sa numerama – „Pravda“ ili sa „Dan tvoj“.

Foto: Stella Photography/Marija Krudulj

Da, u Mts Dvorani 2022. i u Zappa Bazi ove godine ste otvorili koncerte sa pesmom “Pravda”, što niko nije očekivao, siguran sam. Ne samo da ćete sa tom kompozicijom započeti program, nego da će se uopšte ta pesma nalaziti na repertoaru.

VLAJKO: Tako je, tako je. E, sad je to malo promenjeno, a za Mts Dvoranu ćemo da vidimo kako će na koncertu biti finalni set repertoara, to ćemo da uradimo dva-tri dana pre. Nama je bitno sada da imamo mnogo više pesama nego što može da stane na set listu, da kombinujemo.

Eto, sa Čedom Macurom smo mnogo srećni, prezadovoljni. Vratio nam se posle 28 godina i sa njim smo zaista dobili tu dušu “Nevernih beba”, koja nam je nedostajala u nekom periodu, jer on je taj. On je sa Milanom radio na tom prvom albumu “Neverne bebe I”. I Čeda je na tom albumu bio koproducent. I što je važno, Čeda je čovek koji mnogo voli “Neverne bebe” i čiji bubanj najviše leži za naš bend. Tako da taj akustik deo koji sam najavio, sigurno će biti sa nekim pesmama koje su vanvremenske, tipa „Boje duge“, „Obala bluza“, biće toga još, kao recimo spomenuta „Još se nadam“ i tako dalje. Razmišljamo i o pesmi „Kraljica“, imamo mnogo pesama koje bismo mogli da stavimo u akustik.

Recimo “Bela kola”, “Ikona”, red je da ih vratite na repertoar, zar ne?

VLAJKO: Recimo, da, u pravu si. Pesma “Bela kola”, to je u onoj emisiji što smo snimali u studiju zvučalo stvarno – fenomenalno. Mislim na naše izvođenje.

Reći ću ti nešto, o čemu smo razmišljali. Sada to ne možemo da postignemo na koncertu 2. oktobra, ali hoćemo drugom prilikom. Mi ćemo možda jednom, kad budemo napravili ovaj ful akustik varijantu, da sastavimo repertoar sa baš onako probranim pesmama.

Odlična ideja, da vam se ostvari. I evo, za kraj – da i’ bi želeo kao što ste prošle godine, da bude i više Mts Dvorana? Ne samo 2. oktobar nego da se nešto otvori? Ipak ste 2025. rasprodali dva koncerta, u februaru i aprilu, sa sjajnim gostima – Vlatko Stefanovski, Aleksandra Radović, Neno Belan.

VLAJKO: Naravno da bih voleo, ali sačekaćemo, videćemo. Možda mi otvorimo i drugi koncert u nekom trenutku, ali za sada nam je u glavi da završimo prvi koncert 2. oktobra, onda to je to. I nakon toga planiramo šta dalje, pravimo nove korake.

Foto: Stella Photography/Marija Krudulj

JELENA PUDAR: MOŽDA BUDE JEDAN POSEBAN KONCERT “B STRANA”, ZA OBELEŽAVANJE 35 GODINA BENDA

Bliži nam se koncert u Mts Dvorani, četvrti put za “Neverne bebe”. Da li kod tebe postoji trema, veliko uzbuđenje, pritisak da naredni nastup bude najbolji od svih prethodnih? Kakve utiske nosiš sa sva tri koncerta u bivšoj Dvorani Doma sindikata 2022. i 2025. godine?

JELENA: Svaki koncert mi je poseban na svoj način. Već smo se odomaćili u Mts Dvorani, a veliki je izazov kako da taj novi koncert bude drugačiji, pa i bolji od prethodnih. Upravo time se ovih dana intezivno bavimo i moram da priznam da uživamo u novim predlozima koje dajemo na probama, argumentima zašto neko misli da bi nešto bilo dobro i da će oduševiti fanove… To su naše “slatke muke”.

Prethodni samostalan koncert u Beogradu vam je bio na intimnijem mestu, klubu Zappa Baza, baš na datum rođendana benda 4. aprila. Da li ti je neobično što ćete sada imati koncert za gotovo dvostruko više ljudi u sali koja na neki način traži spektakl na pozornici? Samim tim da li si zavolela Mts Dvoranu kao prostor za “Neverne bebe”?

JELENA: Lično volim prostore koji imaju ambijent poput Mts Dvorane, gde se publika lako poveže sa nama, prolazeći kroz različite vrste emocija i ne štedeći reakcije, oduševljenje i ovacije. Iako taj prostor nije mali niti intiman kao klupski, izuzetno je akustičan i svaka emocija koju pošaljemo publici vrati nam se. Ta interakcija je ono što drži dinamiku i samog koncerta i naših emocija.

Mogu li se uopšte uporediti vaši koncerti intimnijeg karaktera u klubovima tipa Zappa Baza ili BitefArtCafe sa kolosalnim nastupima u Beogradskoj Areni, Sava centru , Stadionu Tašmajdan ili Mts Dvorani? Da li je priprema ista ma gde god svirali?

JELENA: Bend se apsolutno isto daje na svakoj bini nezavisno od toga koji je prostor u pitanju i koliko nas ljudi sluša. Naravno da drugačije koncipiramo nastup u zavisnosti od prostora, manifestacije, tipa publike… Ali, ono što nam sigurno nikada neće nedostajati jeste ljubav prema muzici, posvećenost, iskrenost, dobra energija i istrajnost, koja se najviše vidi u pripremi novih aranžmana. Jednostavno, želimo da iznenadimo i nanovo očaramo i publiku, ali i sebe..

Za tebe kažu u bendu da uvek imaš taj poseban osećaj, neko šesto čulo da unapred znaš koje pesme u nastajanju će postati hit, a koje sigurno neće. Možeš li objasniti kako u tome uspevaš? Da li je to neki prirodni dar i od čega zavisi tvoj osećaj kada pesme tek nastaju i dobijaju svoj oblik?

JELENA: Mislim da je to neki neverovatan osećaj povezanosti koji imam sa umetnošću koju Milan stvara. Slušala sam i volela muziku “Nevernih beba” i pre nego što sam ušla u bend, a onda sam uz nju stasavala, učila i muziku i život tokom protekle 23 godine. Često se dešava da nekada samo čujem demo verziju i već osećam čijem bi senzibilitetu ona bila bliža, Tijaninom ili mom.

Najavljeno je da ćete osvežiti repertoar koncerta. Da li imaš svoje lične želje da se vrate neke malo zaboravljene ili zapostavljene pesme? Možda baš te numere koje nisu bili hitovi, ali su melem za dušu?

JELENA: Imam. Pre svega to su “Ikona”, “Leptir”, “Sve naše godine”, “Svemir”, povratak pesme “Lica” na set listu… Ono što sanjam jeste naš koncert “B strana” koji ćemo sigurno napraviti, ako ne pre, onda u sklopu obeležavanja 35 godina benda.

TIJANA SRETKOVIĆ: NAKON KONCERTA NIKADA NISAM UMORNA, NAPROTIV, OSEĆAM SE NADAHNUTOM ZA NOVE MUZIČKE ISPISE NAŠIH ŽIVOTA

Četvrta Mts Dvorana vam predstoji, i očekuje se novi emotivni spektakl “Nevernih beba”. Kako teku pripreme i probe za novi poduhvat i trijumf? Da li se možda opterećuješ time da novi koncert postane najbolji od svih do sada, ne samo u Mts Dvorani?

TIJANA: Apsolutno se ničim ne opterećujem. 😀 Mts Dvorana kao takva nam je izuzetno poznata – po četvrti put ćemo se sresti u dobro poznatom ambijentu, stoga ako ovaj koncert zaista bude najbolji do sada, za mene će to biti najveća satisfakcija, jer bi to značilo da sve što smo radili do sad i radimo i dalje ima itekako smisla. Probe su u toku, svakodnevno se družimo u našem studiju…

Kako se uopšte čovek sprema za koncert “Nevernih beba”? Kako je moguće biti spreman za tolike emocije i erupcije vulkana kada se “ogolite” na sceni i pružite publici celog sebe? Nekad se osetiš opustošeno posle tri sata koncerta?

TIJANA: Upravo si i sam dao odgovor na ovo pitanje. Za emotivna stanja koja samo muzika može da ti izazove i prenese, jednostavno nema pripreme. Ona dolaze prirodno i spontano, ako si čovek od krvi i mesa. Mi smo dopustili našoj muzici da nas vodi kroz život sve ove godine, nismo je namenski birali, već je ona izabrala nas i mislim da se to u našim pesmama prepoznaje. Verovatno se iz tog razloga retko kada osećam umornom posle koncerta, naprotiv – osećam se živom, ispunjenom, nadahnutom za nove muzičke ispise naših života.

Tandem Jelena i Tijana je izgleda idealna formula, dobitna kombinacija. Koncept sa dve pevačice je uvek sjajno rešenje za ovaj bend, čak do te mere da su kasnije neki domaći i regionalni bendovi počeli da vas “imitiraju” i prave istu podelu sa dva ženska vokala. Prija li ti takav stil gde obe dostižete svoj maksimum sa veoma zahtevnim kompozicijama pop rock, progressive rock ili jazz rock usmerenja?

TIJANA: Iz ove perspektive, ja ne bih mogla da nas zamislim drugačije. Prvenstveno, ne bih mogla bez Jelene, jer ona je moja nežnija polovina, moja polovina srca koju nesebično ostavljamo na binama, a sa druge strane smo dve sasvim drugačije ličnosti i dva suprotna karaktera koja se iznova i iznova dopunjuju. Ja tu baš ništa ne bih menjala. 😀

Konačno ćete biti zajedno na pozornici sa koleginicom Vannom u duetu, na hit pesmi “Samo za tvoje oči”. Trebalo je da nastupiite u Beogradskoj Areni krajem decembra 2013., ali se Vanna bukvalno vratila nazad sa granice na dan koncerta, jer je dobila virus. Da li je ovo na neki način nadoknađivanje tog gostovanja, na koji se čekalo punih 13 godina? Uzbuđena si što ćete ukrstiti glasove sa njom kao ženski vokalni trio? Imaš li želje za još gostiju sa kojima ste snimali?

TIJANA: Naravno, želja uvek ima, a sigurna sam i mogućnosti, samo je potrebno izabrati pravi trenutak za pravog gosta. Mi smo zaista za ove 33 godine postojanja ukrstili svoje talente sa velikim brojem kako vokalnim tako i intrumentalnim izvođačima na našim pesmama i sigurno će biti prilike da ih sve ugostimo i podelimo ono najlepše. No, neizmerno se radujem što će nam se Vanna pridružiti na ovogodišnjem koncertu u Mts Dvorani, a verujem da i naša publika želi da čuje “Za tvoje oči” u konačno pravom, studijskom izdanju.

Za sam kraj, kako lično doživljavaš sve te uspehe koje imate širom Srbije i regiona bivše Jugoslavije na solo koncertima, festivalima i manifestacijama? Da li je muzika uvek lekovita i dragocena i u lošim i dobrim vremenima koje živimo?

TIJANA: Uvek kada je reč o muzici kao umetnosti, potenciram da ona ima neverovatnu moć da oblikuje ljudski karakter. Iz najvećih tuga se rađaju najlepše i najemotivnije balade, a iz najvećih radosti, najlepršavije melodije. U tome i jeste poenta kada se bavite bilo kojom umetnošću – to je neka vrsta duhovnog i emotivnog pražnjenja i ako svojim delovanjem uspete da dotaknete bar jednog čoveka, na pravom ste putu. “Neverne bebe” postoje već 33 godine, isto toliko naše pesme žive neke svoje živote kroz ljude koji nas prate iz koncerta u koncert – izgleda da smo i mi na pravom putu. ❤️

Foto: Stella Photography/Marija Krudulj

SAŠA RANĐELOVIĆ RANĐA: SA BRAĆOM ĐURĐEVIĆ OSTAJEM DOŽIVOTNO U MUZICI

Novi koncert u Beogradu, četvrti put Mts Dvorana, samim tim i novi izazov za sve vas u “Nevernim bebama”. Kako se bliži taj koncert, da li postoji kod tebe neka vrsta pritiska, da se bude apsolutno savršen na nastupu? Opet, ako uzmemo da su svi vaši koncerti najbolji, može li onda da se postigne bolje od najbolje, više od najviše?

RANĐA: Da, uvek postoji jedna doza pritiska, ustvari pritiska koji je jako povezan sa profesionalizmom, jer mi kao profesionalci uvek se trudimo da damo svoj maksimum i da to uvek bude bolje od boljeg. I koliko vidim, dobro nam ide zaista, uspevamo u tome.

Prija li ti kada imate goste kao što je bio makedonski virtuoz na gitari Vlatko Stefanovski sa kojima možeš da uspešno ukrstiš žice i budeš na svom terenu da svirate sa pravim uživanjem sve vreme? Priželjkuješ li još sličnih gostiju na koncertima, recimo baš Radomir Mihailović Točak, za posebno izvođenje antologije “Daire”?

RANĐA: Da, naravno, to je velika čast svirati sa takvim, za mene – svetskim muzičarima, svetskim instrumentalistima. To je stvarno velika čast, i istovremeno odgovornost.

Naravno, uvek priželjkujemo da imamo specijalne goste, koji su veoma dokazani muzičari, pa i naši prijatelji, ali i idoli, kakav je jedan Vlatko Stefanovski, naravno.

Što se tiče Radomira Mihailovića Točka, pa naravno da je velika želja da zasviramo sa njim na bini, da podelimo neka dobra sola i neke dobre note.

Postoje li kompozicije u opusu “Nevernih beba” koje želiš da se polako vraćaju na repertoar, i koje su možda nepravedno skrajnute? Da li o samom repertoaru svi iz ekipe odlučujete, ili je lider benda Milan Đurđević tu glavni da predloži set listu?

RANĐA: Naravno da postoje pesme koje su nekako prošle ispod radara i koje se negde nalaze sa strane, pa ih se ponekad i setimo, i voleli bi da ih sviramo. Jedna od tih pesama je sigurno i “Sudnji dan”, koja je u bluz maniru, i to je nekako moj teren.

A što se repertoara tiče, naravno svi razmišljamo šta bi bilo dobro svirati, i na kom mestu, u kom delu koncerta. Međutim, Milan je tu nekako najiskusniji po tom pitanju, i uvek on na kraju donese odluku za redosled numera i koje pesme treba svirati, što je i normalno.

Jedan ste od retkih bendova kod nas da uvek dajete svoj maksimum na svakom koncertu i nastupu. Bude li ponekad teško da se vrati nazad ta energija na turneji, jer vaši koncerti umeju da traju i po dva i po sata, i tako svako veče?

RANĐA: Tačno je, uvek je prisutna velika i pozitivna energija među nama na našim koncertima, što i ljudi čuju, i to je jedan od razloga zašto vole da dođu da nas slušaju, i hvala im na tome, naravno.

Da, postoje trenuci kad se onako energetski umorimo i jednostavno čekamo da prođe taj period. Zapravo, najviše se umorimo putujući, tu nam najviše energije odlazi. Međutim, kad izađemo na binu, potpuno se preorijentišemo na muziku, i ta energija je i dalje uvek prisutna među nama. I nemamo onda nikakvih problema sa tim.

Za sam kraj, u bend si stigao skoro na samom početku, odnosno nakon samo godinu dana 1994. godine. Ipak, toliko si blizak sa braćom Đurđević da su te odavno prisvojili da si im rođeni brat. Prija li ti kada te tako svojataju i još to javno ističu na koncertima? I da li ostaje to obećanje sa njima da sva trojica ostajete na bini do kraja života, dokle god budete mogli da stojite na nogama?

RANĐA: Milan i Vlajko su moja braća, moj rod, moji kumovi. Mi smo više od 30 godina zajedno, evo 33 godine. To je nešto posebno. To je pola života. Naravno da mi prija kada kažu da sam njihov brat, to je za mene velika čast i potvrda našeg prijateljstva.

Obećanje da ćemo svirati zajedno dok stojimo na nogama, naravno da to stoji, i držimo se toga. Sigurno će biti tako, jer jednostavno upravo ta energija nas trojicu snažno vezuje.
Mi smo tu energiju i ljubav prema muzici prepoznali odmah čim smo se upoznali i kad smo krenuli da sviramo zajedno. To je zaista – doživotno.

Ivan Makragić