Nišville jazz festival – Utvrđenje nestandardnih alternativaca

 

Piše: Ana Bjes; Fotografije: Sara Stojanović

 

Prvi put da mi se danima nakon nekog festivala o kome treba da sažmem, napišem i prenesem utisak, desilo to da vreme provedem u grozničavom listanju vesti, objava kako zvaničnih stranica, tako i pojedinaca čije mišljenje mi je (donekle) relevantno. Čak ni prošle godine, koja je, kako sam i napisala, ostavila jedan sveopšti gorak utisak (zbog kritične situacije u kontekstu upitnog nastavka postojanja festivala), nije bilo tako mučno. I to nema nikakve veze s programom, s kvalitetom određenih nastupa, sa sveukupnim festivalskim doživljajem koji je obojen najšarenolikijim mogućim spektrom emocija (u pozitivnom smislu). O svemu tome ću kasnije, prvo bih da izbacim, možda bolje reći, izbljunem sve ono što mi leži na duši i pritiska žilu kucavicu kojoj se prosto ne dȃ da samo pulsira u ritmu dobrih vibracija, radeći ono što joj i jeste suština, da uživa u lepom.

Bilo je mnogo toga što kvari utisak, što unižava lepotu onog najvrednijeg, stvaralačkog, zbog čega smo svi mi, zapravo i bili tu. Ono što najviše kvari (na stranu propusti tehničke i organizacione prirode) jesu LJUDI. Iskreno, od ljudi mi je najviše muka, od tih hodajućih paradoksa čiji raspon koraka ne može da prostre dalje od međe njihovog tegobnog ega kojom su zagradili svoje misleće bivstvo, a uverili su sebe da dopiru do neslućenih daljina spoznaje.

Kakav god bio festival, koliko god se dobro provodili, koliko god da je mnogo toga ove godine bilo uzbudljivo, ispunjavajuće, jedinstveno, neponovljivo i šta sve ne, najjači glasovi su oni koji pljuju, nekonstruktvno pridikuju, hejtuju i uopšte, dolaze samo da bi tih četiri dana u godini manifestovali nezadovoljstvo kojim su obuzeti neizostavno preostali 361 dan. I nije da nemam razumevanja za to. Nije da smo ekonomski, društveno i kulturno sredina za primer, pa je i sam Nišville samo slika i prilika te iste sredine, koliko god pokušavao (i umnogome uspevao) od nje da odskoči.

Nišville zaista jeste ogledalo ovdašnjeg stanja uma koji pokušava da u jednom komadu održi svoj nestandardni mentalni sklop, vrlo labilan i osetljiv, na milion mesta napukao od konstantnih udaraca koji dolaze sa svih strana.

Ne postoji trenutno u gradu Nišu ništa slično na čemu tolika masa može da se isprazni, a ni napuni, kako kome po volji i potrebi. To je, prosto, činjenica. Sve ono preostalo što je za poštovanje, podršku i svaku pohvalu su, nažalost, samo ćoškovi jednog alternativnog miljea kome ovaj grad treba da pruži mnogo više prostora da bi svemu, pa i toliko kritikovanom i istovremeno voljenom i jedva dočekivanom Nišvillu postojala adekvatna protivteža. Do tad, do tog nečega od čega smo eonima daleko, dovoljno je da za neke stvari jednostavno, zaklopimo usta. Ali to je tek najmanje verovatno da će u ovom gradu ikada postati moguće i izvodljivo.

Istina, nije Nišville tu da ga tek tako kujemo u zvezde. Uvek je bilo i biće loših organizacionih odluka, neshvatljivih propusta, upitnog koncepta, diskutabilnog menadžmenta, svakakvih ustupaka i podilaženja raznoraznim ciljanim grupama… Iskreno, ja time ne želim da se bavim. Od 2008, od kad neizostavno pratim ovaj festival, pa na ovamo, dešavalo se svašta i nikad nije bilo da je sve baš, baš savršeno (a ako to negde ipak postoji, a da je u ovakvom socijalnom kontestu, slobodno me prosvetlite). Bila sam čak i deo host sektora par godina za redom, pa mi je tu mnogo toga postalo jasno, a nije za tekst (jer čist profesionalni kodeks tako nalaže). Imala sam mnogo više entuzijazma, želela sam da se dajem, angažujem i učim kroz učešće, ali bilo je mi je nekako nepravedno i žao što me niko nikada nije primetio, ili pitao da budem deo nekakvog profesionalnog tima. I posle toliko godina, više mi ni trunku nije žao zbog toga. Ja nisam ta koja bi se nosila sa ovima najglasnijima, najpametnijima, najopravnijima koji sve znaju i za sve ih ima. I Nišville ne bi bio ogledalo ovog grada da u svojim redovima nema baš one koji nisu zaslužili da im kultura bude posao, dok opet, ima i onih koji su povrh svega obični ljudi u igri raspodele moći i političkih uticaja, a kultura im je samo ugodan teren za biznis po njihovoj meri. Prosto, u tako velikoj priči mora svega da ima u najrazličitijim spektrima. I ako si u tome, moraš, ili imati jak stomak, ili tačno i precizno znati šta radiš, bez želje da se sa drugima puno objašnjavaš, već da, prosto, obavljaš svoj posao, a za to je potreban stabilan, neosporan integritet koji nije lako dostići ako si baš mlad(a). Ili moraš da baš ludački, mazohistički voliš da si u tome.

Ja ću nastaviti da dolazim na Nišville sve dok postojimo i on takav i ja ovakva. I svaki put, dok su živi, zdravi, rade i izgaraju oni najprofesionalniji u njemu, imaću rispekta za to što uspevaju nemoguće u tako skučenim uslovima i ne mogu ni da zamislim koliko bi bez njih cela priča bila, što bi Nišlije rekle, nedopravljena. Već sam prošle godine navela pojedine i neću se ponavljati, oni znaju ko su. Samo još jednom rispekt do neba i nazad i HVALA na svemu!

Čak se i ja sada pridružujem stavu da vodeći tim Nišvilla treba da ozbiljno porazmisli o konceptu, brendu koji promoviše, o njegovom imenu, etiketi. Ako ništa drugo, bar zbog ljudi vođenih idejom da ništa drugo sem džeza (šta god on to tačno bio) nije muzika.

Ove godine je kao finalni utisak ostao skandal. Šta se tačno desilo, niko ne zna, a svi su dovoljno pametni da iznesu mišljenje. Nešto što nikakve veze sa džezom nema postalo je hajlajt svima. Oni koji su bili tu samo zbog Tricky-ja ostali su u osećaju razočarenja i izigranosti, a oni kojima je to bila potpuno nebitna stavka u programu ostali su da se naslađuju “činjenicima” o tome kako je uopšte tako nešto došlo u obzir da bude prezentovano na festivalu. Možeš ljudima dati najbolji program i toliko tema o kojima može da se priča, ali najveću pažnju privući će baš ono što nije za priču. Mediji su najviše dosolili poluinformacijama i izvlačenjem iz konteksta izjava koje je davao Blagojević na završnoj press konferenciji, a bilo je i onih koji su se gurali u bekstejdž da pronjuškaju svoju petominutno slavnu priču za klikbejt. Ne treba o tome trošiti reči. Žalosno je što su svi skliznuli u jurnjavu za jeftinim publicitetom, a najveće vrednosti festivala, a to su nastupi pojedinih izvođača, niko jednom rečju nije pomenuo ili ako jeste, ti prikazi su krajnje minorni i ne predstavljaju ama baš ništa.

Nije da nema medijskih portala koji su dali adekvatne prikaze i predanih andergraund novinara, recimo, predstavnici Helly Cherry webzina i Remix pressa su među njima, pa propratite njihove sajtove, a ja ću se potruditi da u nastavku teksta prikažem sve što sam uspela ispratiti, bez nekog hronološkog reda već onako kako me asocijacije nose i sećanje služi, po kriterijumima koji bi trebalo da dokažu kako ova naša scena uopšte nije zanemarljiva po obimu, sadržaju, stilovima, pravcima i nadasve, kvalitetu.

Short reports (10. 08. Museum stage) je jedna vrlo autentična scenska pojava. Nazvala bih to neo postpankom (pomogao mi je Peđa Živanović iz Blue Mondays za tu kovanicu), mada je previše jednostaran i ograničajavući termin za njihovo stvaralaštvo koje se kreće u mnogo razlilitih pravaca. U pitanju je čist ritam koji se čas lomi, čas iznova sastavlja. Evidentno je bogato iskustvo i muzička eklektičnost u nastupu koji je na prvi pogled konceptualno vrlo jednostavan. Imala sam priliku da propratim nekoliko njihovih svirki i od prve do ove poslednje nesumnjivo je da samo idu napred, razvijajući se sve više i više, a njihova energičnost i kreativnost vremenom (i performerskim iskustvom) samo dobija na snazi. Nemanja Velimirović , gitarista, jedini član benda pored Nikolete Feher, bubnjarke, bitno je ime koje prvenstveno treba vezati za kontekst Novog Sada. Bez obzira na regionalni uspeh u okviru benda E-play, njegov doprinos podsticanju lokalne alternativne scene je od izuzetnog značaja. Kroz organizaciju NS Alt koja periodično organizuje svirke u Lazinom Teletu, mnogi odlični bendovi sa severa zemlje imali su priliku da nastupaju pred širom publikom u sasvim korektnim uslovima. Jedan od takvih je na primer Grizete, o kome će u nastavku teksta tek biti reči, a iskreno se nadam da će sledeće godine na Nišvillu zasijati još neki od njih, a ljudi zaduženi za buking na Open ili Museum stejdžu samo mogu da biraju i ni za jedan neće pogrešiti.

Sve sam ovo napisala u želji da postane jasno koliko je i ove godine i prošle evidentna zastupljenost novosadskih bendova i drago mi je da je tako, jer Nišville i treba da bude mesto na kome će se niški i novosadski alternativci držati zajedno dajući celom regionu primer o saradnji dva grada, toliko sličnih i taman toliko različitih za jednu konstruktivnu međusobnu nadogradnju.

Broken Flower (10. 08. Open stage) su opet ljudi koji su za svoj razvoj izabrali Novi Sad. Aleksa Petrović, koga znamo od prošle godine iz benda Glasovi iz unutrašnjosti, u ulozi je frontmena rege ekipe koja je za prvi festivalski dan na više nego prirodan i spontan način atmosferu obasjala iskrenim emocijama, a pre svega ljubavlju, upravo onim što nam je u ovom suludom vremenu najviše i potrebno. Pravi rege – za pravi početak festivala i uvod u sve ono što je trebalo da počne i završi se najdivnije moguće, jer realno, tako je malo prilika za to.

Bila bih nepravedna ako bih iz izveštaja isključila i osvrt na nastup Dubioze kolektiva (10. 08. Main stage), koji sam pratila, mada, priznaću, preko one stvari (ali to je samo moj problem). Jasno je da je to jedan klasičan evrovizijski bend, bez obzira na svu sprdnju koju sprovode oko dotične manifestacije. Kakav god stav imala o njima, ne znam da li je ijedan bend sa ovih prostora (sem Laibacha koji se odavno ne računa u „ovaj” prostor) uspeo da napuni arene velikih evropskih prestonica u zemljama koje imaju mnogo veće tržište nego što je ovo naše, kao što su Poljska, Češka, Francuska… Ako po nečemu treba da budu primer jeste to što i posle enormne količine nastupa nisu popustili u žaru izvedbe. Jasno je da uživaju u onome što rade već punih 20 godina iako je to za mene tako šematsko i predvidivo, ali ako njima recept šljaka, što bi ga menjali i zašto bih blatila njihov profesionalizam bez obzira na moje lične estetske tendencije. Odlično su poslužili svrsi, a to je da privuku masu na odvajkada najslabijem festivalskom danu (četvrtak).

Od Nišvilskih poslastica sa Main-a, kao tipična otkrovenja za svoj lični dojam izdvajam Izraelce pod nazivom Pulkes (10.08) i francusko-libansko-jermenski bend Al-Quasar (13.08). Sklona sam orijentalizmu, takvoj vrsti zvuka i raznoraznim muzičkim kombinacijama koje se vezuju za taj kontekst. Motivisali su me da istražujem arapski fuzz, afrobeat, bliskoistočni gruv… Ako ih negde drugde po Evropi (ili šire) budem opet srela kao deo programa, biću ponosna na činjenicu da sam ih prvi put čula baš u svom rodnom gradu, na Nišville jazz festivalu i hvaliću se time iz sve snage.

Plavi ptičić (11. 08) nam je, rekla bih sada, da program na Open-u nije sasvim besplatan, za sve pare pružio pravu školu rokenrola. Atmosfera je bila klasična vudstokovska, sve što je tih kasnih šezdesetih bilo paradigma novog zvuka i beskompromisne slobode izraza dobili smo ovde na Nišvillu i mogli smo da se sa lakoćom transponujemo u vreme kada muzika nije trpela nikakva ograničenja i kada je posvećenost umetničkoj veštini zaista bila na ceni, a kasnije i, naravno, platila tu cenu ponajviše životima onih najvrednijih u svojim redovima. U čast svim najvećim legendama – naši domaći, srpski legendarni profesori rokenrola (Robert Radić iz Velikog Prezira, Robert Telčer iz Partibrejkersa, Zoran Lekić iz Atheist Rap-a, Goran Polovina i Zlatomir Gajić) dočarali su nam, na primer, Hendriksa i čuveni mjuzikl Kosa u svom punom značenju za muzičku istoriju, sasvim relevantnu i za ovaj ovakav 21. vek. Posebnu čar celokupnom doživljaju dala je magična novosadska Dženis, Tisa Lekić.

Nastup Ide Nielsen (11.08. Main stage), znane i kao Bassida, bio je šou čistog gruva. U pitanju je solo umetnica koja je izgradila svoje ime na svetskoj sceni predanošću, veštinom, radom, strpljenjem i učeći od najboljih na planeti. To je integritet koji se vidi i isijava. Čvrstina, samouverenost i fokus, te nadljudske vrline vrlog novog doba ocrtale se kao sveto trojstvo u znaku jedne jedne titanske ženske figure koja je stajala rame uz rame u bendu sa kultnim muzičkim veličanstvom kakav je Prince. I to je jedan od nastupa kojim ću se hvaliti da sam gledala kad odem na neko belosvetsko muzičko putešestvije.

Tantfreaky (11. 08. Main stage) bio je jedan potpuno opičen nastup, uz atribute kao što su psycho soul, jungle jazz, electro spiritual, freaky fusion… Zamislite da neko svira, peva, igra i luduje, a od tonova i poketa se pred očima iscrtavaju spirale i madale u najpsihodeličnijim kombinacijama boja. Kometarisala sam sa drugarima kako je pevačica (totalno jedna blesavo vrtuozna pojava) ženska, ali mnogo luđa verzija pevača iz benda Darkness. Likovi koji čine Tantfreaky su izuzetno simpatični, avanturisti, otvorenog srca i uma, a tako obični, spremni na spontanu interakciju i komunikaciju sa publikom koja je mogla sasvim opušteno da im priđe posle nastupa i povede reč o apsolutno bilo čemu.

Asian Dub Foundation (12. 08. Main stage) su prepoznatljivo ime, hedlajneri više puta na različitim festivalima u čijoj sam se blizini nalazila, ali bila sprečena da prisustvujem. Možda nema nikakve veze sa džezom, sem što verujem da članovi benda (svi pojedinačno) mnogo više od bilo koga slušaju sve što i jeste i nije džez, ali bukvalno SVE, da bi bili majstori kakvi jesu. A znate i šta još? Oni, pre svega, slušaju i pomno prate ono što se tiče svih nas, ljudskih, mislećih bića na planeti Zemlji, na planeti kojim vladaju nekakvi hodači na dve noge što umesto da uživaju u resursima koji su svuda oko njih, koji su im dostupni i koji su im dati na poverenje da ih čuvaju i brane, umesto toga gacaju i grcaju u govnima, i proizvode još govana na sve moguće najkreativnije načine, pakuju u najšarenija pakovanja i što je najgore, hrane nas njima. ADF upiru (srednjim) prstom na takve i oni su ne samo dub, hip-hop, rokenrol, jazz i šta god želite, već nadasve pank. Tol’ko!

Vacuum (12. 08. Museum stage) je kultni bend iza Zaječara i taj prazan međuprostor koji lebdi iznad svih nas, reprezentovan u njihovom imenu, uspešno filuju umesto frustracijama, razbijačkim instrumentalima posle kojih se i sama praznina prazni od sopstvene nepodnošljive težine.

Duda Buržujka (12. 08. Open stage) je artistična individua rasla i opstala u ovoj našoj niškoj mahali, sposobna da u svojoj umetničkoj pojavnosti odglumi sve one fine prelaze sa ove i one strane ukusa i da od toga napravi potpunu zabavu bez opterećenja za naš fini, senzibilni filter kojim svet oko sebe, koliko god se trudili da budemo svestrani, ipak na kraju svih krajeva razlažemo na jedine moguće opcije, nazovi-izbore između crnog ili belog. Ona je tačno na sredini svih nijansi, obučena u leopardasto-lepršavu odoru, i naizgled, zbog prijemčivih poruka koje njeno stvaralaštvo nosi, deluje nam da potpuno razumemo kontekst u kome ono nastaje. Prava istina jeste jedino to da smo (možda donekle) svesni da u tom kontekstu živimo, a sve to što nam se čini da razumemo, sabijeno je u prihvatanju i pomirenju sa tim da će, ako ne zauvek, ali barem za našeg života (što je i dovoljno), animalni primitivizam biti ono jedino prihvatljivo što nesvesno određuje, usmerava i oblikuje bivstvo nas koji se trudimo da postanemo jači od svoje prirode, a suštinski (i sasvim prirodno) ostajemo nesrećni zbog toga. Mi, prosto, ne možemo da podnesemo taj ART! Ali ako ništa drugo, umemo da napravimo od toga odličnu žurku. I to uopšte nije sprdnja. I jeste surovo, animalno, otrežnjujuće, za smeh i suze, za sve koji su sposobni da to sve iskuse u isto vreme. Povrh svega je taj šou beskrajno zabavan jer se u njemu sažimaju Mija Kulić, Pero Deformero, Zabranjeno Pušenje, Inspektor Blaža i Kljunovi (i sve ono što nisam stigla da primetim) u jedan avangardno-nadrealni kabare. Duda je likuša koja je sama sebi dovoljna za šou, ona je jedan urnebesno sveprožimajući kantautor koja magnetski privlači ljude u svoj umetnički koncept. Na poslednjem TAKT festivalu u Novom Sadu dominirala je u ekipi među kojima je bila i Andrea Vranić, basistkinja tamošnjeg benda Grizete koji je na ovom izdanju Nišvilla dao (malo je reći adekvatan) background Dudinom sjaju. Grizete morate da čujete zasebno, neću vam ništa reći, samo čekirajte i dođite na prvu svirku za koju vam se ukaže prilika.

Bohemija je na Open stejdžu (13. 08) imala najbolji nastup svojoj dosadašnjoj karijeri. Izvođenje, pojavnost, emotivnost – sve se složilo. Ako neko slučajno ne zna, a nadam se da nema takvih koji ovaj tekst čitaju, u pitanju je nestandardni pop, meditativan, melanholičan, ali nikako depresivan, čak suprotno, laganim melodijama se tako uvlače pod kožu i dopiru do nadubljih segmenata duše koju osnažuju i uznose do rečima neobjašnjivih stanja rasterećenosti i ispunjenosti istovremeno. Ako sve to kompresujem u jednu jedinu reč, to bi bilo SOZERCANJE. A vi guglajte šta to znači.

Fighting sparrow (13. 08. Museum stage) je lokalna ekipa meni tako poznata i bliska jer sam sa njima provela godine i godine niškog uličarenja, tzv. majanja. Znam ih iz priče kad su pojedini članovi bili poznati kao ska bend zvani Kontras. Ti su ljudi svojevremeno, u mrtvi Niš, u čuveni Feedback, doveli u ska krugovima dobro znani njujorški bend The Toasters (gledala sam ih opet ove godine na Exitu). To su ljudi (mislim na ove moje) s kojima nije lako da se nosiš, o ne, nimalo, ali ta pankerska dušička koju unose u sve, sad je dobila izraz u irskom, tradicionalnom, ali nikako standardnom ruhu zbog koga mi jedan Ortodox Celts izgleda sasvim fejk.

Elemental je bio, priznaću, nastup koji sam htela da zaobiđem. Jebemliga zašto sam smatrala da mi nije potreban u datom trenutku. Jurila sam da što više uhvatim sve što inače ne mogu često da čujem ili barem nisam u skorije vreme, ali eto, nabasala sam i na hiphop stejdž, zbog drugarice. I samo su se tako lagano i lagodno nadovezali na nastup Bohemije koji je bio istog dana, maltene pre samo pola sata. Ta ženska energija, taj prkos udovoljavanju prokletim standardima, presijama i očekivanjima skockan u pesmu koja jednako daje prostora i muškom glasu da se svojom jačinom i dominacijom ne povinuje ničemu olako prihvatljivom… Eto još jedne magije koju sam u svojoj punoći uhvatila na ovogodišnjem Nišvillu.

Bio je još jedan bend, na Letnjoj pozornici, stejdžu pod nazivom Prijatelji Šabanu. Takva muzika, gipsy žanrovi i taj neki etno je nešto što najmanje pratim, ali o tome nemam predrasuda, samo sam fokusirana na drugačije vidove izraza. Taj iskorak koji sam ove godine napravila prvog festivalskog dana, puno mi je prijao. Nisam stigla da se do kraja ponovo vratim toj bini. Priznaću da ne znam kako se zove bend koji sam slušala, ali osećam potrebu da ih pomenem jer su me oduševili svojom izvedbom. Ne razumem se u to kakve su to muzičke replike, šta je kontekst, prosto, ima svega tu, ali me je izvođenje te muzike doslovno odmorilo, neka svetlucavo-lelujava melanholija mi se uvukla pod kožu dok sam ih slušala. Ako neko skonta koji je bend u pitanju, neka mi javi. Bend čine harmonikašica izuzetno mekog i lepog glasa („Zašto ti je, mila kćeri, jelek raskopčan“ u njenom izvođenju mi se već danima vrti u glavi), violinista, bubnjar i gitarista kome je na sred performansa pukla žica, a da to uopšte nije pokvarilo šou.

Sve što se dešava van Main-a nikako nije sporedno, zanemarljivo, niti manje kvalitetno. Bilo koji od tih imena koja sam u tekstu pomenula (a i koja nisam, kao Magnituda, Pojave, Gospodin Pinokio…), potencijalni su kandidati za Main u nekim predstojećim izdanjima. Žrtvovala sam hedlajnere (kao što su Eurocubans, Thana Alexa – Ona feat Antonio Sanchez i mnoge druge) da bih ostajala na Museum i Open binama privučena i opčinjena energijom svakog pojedinačnog izvođača koji su ostavljali srca na terenu, da bih, pre svega, pružila podršku drugarima za koje znam da su krv propišali da bi dobili iole pristojnu priliku za kakvo takvo vrednovanje svog mukotrpnog cimanja na svom stvaralačkom putu. To je, uostalom, muzika koja mi leži, koju poznajem i kojoj sam spremna da dam doprinos, pa i istu krv da pišam, ako treba.

Jazz for kids bina ni ove godine nije zaostala i to je, po mom mišljenju, možda i najvredniji segment pratećeg programa. To je projekat kome bi se trebalo još ozbiljnije posvetiti i definitvno bi iza njegove realizacije trebalo da stoje ozbiljni sponzori i čitav profesionalni tim. Svakako, ono što se i sada dobije jeste neosporan kvalitet. Neophodno je ulaganje u opremu i tehniku koja bi ovaj stejdž učinila bogatijim i još atraktivnijim. Ulaganje u dečje stvaralaštvo i edukatvne sadržaje za decu (kao što je teatar), podsticanje dečje kreativnosti treba da bude svetinja i tu se ne sme štedeti. Kakvi se talenti u cipelicama broj 26 tu mogu naći! Zašto da Nišville ne bude institucija koja će izroditi novog Majlsa Dejvisa u kontekstu 21. veka? Ajde da smislimo kako da baš svi ne odu u narodnjake i DJ-eve, jer od instrumenata nema ‘leba, pliz!

Ove godine je u okviru Nišville jazz festivala organizovana konferencija pod nazivom „Estetika muzike“ u od 10. do 12. avgusta u prostorijama Oficirskog doma u Nišu. Ovaj interdisciplinarni skup okupio je istraživače koji na različite načine pristupaju muzici – estetičare i filozofe muzike, kao i sociologe, muzikologe, teoretičare muzike i muzičke kritičare. Na skupu su prisustvovali teoretičari iz Evrope i regiona. Koliko god mislili da ste muzički potkovani, naslušani i da imate istančan ukus, ne zaboravite da postoje ljudi koji se time bave na vrhunskom, akademskom novou, što teorijski, što praktično i da je to jedna prava, kompleksna nauka u kojoj uvek ima mesta za obilje ozbiljnih istraživanja. Iza ideje i realizacije događaja stoji Dušan Milenković (Književni klub Prejaka reč), akademsko ime sa Departmana za Filozofiju na Filozofskom fakultetu u Nišu. On je, kao rođeni Nišlija, odrastao na Nišvillu, sem što je aktivni muzičar, njegovo ime prisutno je u muzičkoj kritici u sferama ove umetnosti o kojima velika većina nas nema pojma da postoje, a dostižu neslućene visine iako su apsolutno izvan radara bilo kakve popularnosti.

Jazz&book sessions je, već sada tradicionalno, takođe dobio svoj, doduše, malecni prostor da se razmahne krilima poetske imaginacije. Nekakvo kamionče je bilo improvizacija bine, nekako skučeno, neprimamljivo, sabijeno u blizini glasnih hip-hop bitova koji su odvlačili pažnju od programa koji je morao imati kudikamo istaknutiju poziciju u sklopu kulturnog festivala ovakvog ranga.

Apsolutno ne mogu da kažem da je ovogodišnjem programu nešto nedostajalo. Gore rasprostrti slavski stolnjak teksta to potvrđuje. Izvinite, stvarno nisam mogla da skratim i neću vas još puno zadržavati.

Samo, imam jednu ozbiljnu zamerku. S obzirom da su festivali mesta na kojima se puno pije, ovako programski bogata organizacija ne sme dozvoliti da ima tako isprazan šank. Nema viskija da se prekrstiš, a bluza ima da slušaš koliko hoćeš na sve strane, shvatate kakav je to neverovatan propust? Služi se najsocijalniji džin, onaj baš OMG gin. Vino ne smem da komentarišem, još mi vonja pod nosom. U prethodnoj deceniji se barmenstvo i distribucija kvlaitetnog pića u našoj zemlji solidno razvila i zaista ne vidim problem da se čak i od takve stvari napravi šou, da se omogući ljudima čak i da kreativno pijuckaju, a ne da po difoltu ispravaju na raznorazne brlje i da ih sutra boli glava. Doduše, bili su nekakvi kokteli za štandom u sklopu prostora na Main-u, ali me nije nešto naročito privuklo da išta probam. Nije bilo ove godine ni toliko štandova sa hranom, sem pečenog kukuruza i kokica, i jednog šatora s roštiljem, uprkos tome što su prošle godine svi nešto bili osetljivi na miris pljeskavica koji se širio Tvrđavom, opet su morali da im priđu kad im stomak zacvili od bućkuriša za šankovima. Totalno glupo, kad je sve na otvorenom. I pravda za belmuž!

Još samo jedna stvar, kao kruna i kao motiv da ovaj festival postane svrsishodniji samom sebi i na čemu treba intenzivno insistirati: karta u pretprodaji za celokupan festival košta kao jednodnevna karta za Exit (na dan programa), još samo kad bi ljudi stvarno i počeli da kupuju kartu… Od stotina ljudi koje sam srela, njih nekoliko koje poznajem su zaista i kupili ulaznicu (za pojedine dane, uglavnom).

Za kraj, da udarim repliku na tako nestandarno poimanje džeza koje se iz godine u godinu tako kritikuje. Ja bih, ako me neko pita, sa iskoracima na Main-u išla i još dalje u alternativu, fuzije, metal, stoner rock. Čekamo godinu u kojoj ćemo konačno imati mogućnosti da čujemo Anu Popović (što nije nestandardno), a zašto da se ne desi i nešto kao Villagers of Ioannina City, Naxatras ili Samsara Blues Experiment? Mogućnosti je mnogo i nema razloga ne eksploatisati ih. Iskreno, i Metallicu bih dovela da mogu.

Sledeće godine je jubilarni, trideseti Nišville jazz festival. Dete je poraslo, osnažilo se i osamostalilo se, donosi pare u kuću i doprinosi svakojako, i baš ako ne mora, što bi se igde drugde selilo?

Share This