Perica Jokić: Čita se sve manje, ali se, tu i tamo, ponešto sluša

U vremenu kad se svet bori za opstanak i traži vakcinu, Perica jokić, satiričar i pisac iz Berana, je čitavom svetu ponudio vakcinu punjenu emocijama. Srce i duh su dva tajna sastojka koja čine ovu smešu prdstavljenu prvi put ljudima u vidu knjige “Svemirski dnevnik”. Pre nekoliko meseci autor je došao na ideju da njigove minijature duha i srca prevede u još jedan medij. Ne youtube se nedavno pojavilo 10 priča iz “Svemirskog dnevnika” koje su “uklavirene” uz glas i originalne instrumentale.

Da li će “Svemirski dnevnik” uspeti da nas odmori od raznoraznih dnevnika koji nam stižu iz medija?

S obzirom na intelektualnu krizu u društvu koje je, od slabunjavog trijumfalno ušlo u bolesno, da ne kažem neizlječivo, šanse da nekog “Svemirski dnevnik” zainteresuje u tolikoj mjeri, odnosno u tolikom broju su minimalne. Ali jednom ubrzanom edukacijom, stanje bi moglo da se popravi za nekih par svjetlosnih godina. Govorim o realnim okvirima sagledavajući moment sile u zaparloženoj gomli. Ipak, ostavićemo izvjesnu nadu. Ne bih ja, ali tu je optimistični Miodrag Stošić, interpretator teksta koji je, prilikom rada na disku 2 rekao:”Svemirski dnevnik” Perice Jokića kakav god da ispadne, biće bolji od ovih dnevnika sa televizije.” Dakle, možda se nešto desi.

U koji žanr biste smestili priče iz Vaše knjige?

U knjizi ćete pročitati, a u audio verziji i čuti, u dijelu razmjene poruka između Jupitera i Venere u “Tajanstvenoj blogerki”, da je ovdje riječ o satirično-romantičnim pričama. Za satirično u pričama su se posebno pobrinule hiperbolične razmjere u opisima likova, figura ili događaja.

Koliko je često da satiričar okuša svoje “oštro” pero u poetici?

Satiričaru to ne bi trebalo da predstavlja problem. Mislim da bi suprotno išlo malo teže. Uzmimo ljubavnu prozu i poeziju. Imajući u vidu da je satiričar živo biće, da je voljen i da zna da voli, i njemu je dopušteno da katkad zađe u taj Amorov čarobni svijet. Ali ne brinite, koliko god da ga nova situacija ponese, njegova  poetika ostaje muška, bez patetike. A primjera da se satiričar okušao u poetici ima koliko hoćete. Spomenuo bih, recimo, Matiju Bećkovića, Duška Radovića, Radivoja Bojičića, Boru Đorđevića… Ne zna se čega ima više kod njih, poetike ili satire.

Kako ste došli na ideju da pisane priče pretvorite u audio format?

Da se tekst pretvori u audio format, nije ništa novo, imajući u vidu saradnju Arsena Dedića i Radeta Šerbedžije na projektu “Ne daj se, Ines”. Međutim, da se cio roman uradi na taj način, e, to je nešto sasvim novo. Znamo da postoje na stotine romana pretvorenih u audio format, ali sam pristup u njihovoj izvedbi je prilično izbirokratizovan. Tekst je lišen svakog osjećaja i potpuno je suv. Mi smo pomenute dvije komponente riješili time što smo uveli interpretatora teksta, što znači imamo izražajno čitanje, i muzičku podlogu, specijalno rađenu za svaku priču, odnosno za svako poglavlje romana, muziku koja pomno prati sva dešavanja kroz životno izgovorene riječi. Upoređujući ta dva produkcijska pristupa, odmah se može zaključiti da nije isto.

Da li se danas više čita ili sluša?

Zapravo, to je bilo polazište za ideju da se knjiga pretvori u audio format. Čita se sve manje, to da, ali se, tu i tamo, ponešto sluša. Naravno, ako se i odluče da preslušaju roman, slušaoci će morati da budu strpljiviji od tri minuta, koliko traje slušanje njigovog muzičkog hita, ma o kom žanru da je riječ.

Kako izgleda proces pretakanja jedne forme umetnosti u drugu?

Na našem primjeru, to izgleda ovako… Nakon ideje, slijedila je potraga za kompozitorom, interpretatorom… Nešto kao rad na filmu. Tako sam se, osim što sam pisac teksta, odnosno scenarija, prihvatio i posla reditelja. Uz moje instrukcije i želje, a uz umjeće brižno odabranih saradnika u “projektu”, sve je išlo kako je zamišljeno. Kompozitor je znalački pripremao ambijent za priče, tražeći im odgovarajući puls, dok im je interpretator, svojim duhovnim egzibicijama ulivao živost, davao im dušu.

Ko su Vaši saradnici?

Kompozitor je Vujica Jokić Riči, multiinstrumentalista iz Berana koji iza sebe ima više od četrdeset godina iskustva u ovom poslu. On je ujedno i producent audio izdanja. Interpretator je Miodrag Stošić, komičar, satiričar, beogradski radio mag… Gošća u priči “Tajanstvena blogerka” je Monika Romić, beogradska pozorišna i filmska glumica. Dakle, radilo se na relaciji Berane – Beograd. Ovom prilikom bih pohvalio svoje saradnike, najprije bih istakao njihovu profesionalnost, a onda i njihovo raspoloženje da posao dovedemo do kraja. Radeći sa njima, nijednom nijesam čuo da nešto ne može da se uradi. Imali su rješenje za svaku moju zamisao.

Kakve su reakcije ljudi koji su došli u dodir sa Vašim poslednjim projektom?

Poći ću od reakcije samog interpretatora Miodraga Stošića koji kaže da će se, pod utiskom pročitanih priča, možda uskoro i oženiti. Čuvši za to, jedna moja prijateljica je odmah postavila pitanje: “Šta ako se ja udam iz istog razloga, kome ćeš doći na svadbu?” Inače, ona predlaže da se priče slušaju svakog dana, jedna po jedna, jer je šteta potrošiti ih sve za jedan dan, što je, zaista, veliki kompliment… Čestitke stižu. Uskoro završavamo drugi dio audio izdanja romana “Svemirski dnevnik”, pa kad se krene sa preslušavanjem, vidjećemo.

Pitanje koje ne možemo da izbegnemo: Da li jedan ovakav svet može da spase lepota?

Bojim se da je prekasno za svako njegovo spašavanje. Nije to svojevremeno uradila Ines. Sigurno neće ni Snežana, Nadežda, Lili, Barica… Kaže Njegoš (uzgred, i on je bio i satiričar i poeta):  “Nije svijet ono što mišljaste. /Barjaktaru darivat Evropu / grehota je o tom i misliti! / Velja kruška u grlo zapadne. / Krv je ljudska rana naopaka,  / na nos vam je počela skakati.”  Doduše, za sve željne ljubavi i ljepote tu su potajni kanali. Što reče Miodrag Stošić – Imaće to svoju publiku.