Poezija u vremenu izazova

U užurbanom i dinamičnom svetu u kome živimo, brzo i neuredno, vreme za pisanje je sve manje, jer smo prinuđeni da radimo svakojake poslove ne bi li preživeli. Sećam se one floskule, da je poezija elitna grana umetnosti, koju svi pišu, s promenljivim uspehom, i žele da pišu. To je na neki način, ventil od turobnog života, ali i privilegija da je svako može pisati, ali kvalitetnu i pravu pišu samo oni obdareni božjom milišću i talentom. Kako kaže stih iz jedne moje pesme: “Tren je rađa nevinu, a trenutak ovekovečuje…” (Trenutak).  Apropo, tog trenutka je sve manje i ako smo privilegovani, da u naše vreme internet i društvene mreže itekako pomažu promovisanju poezije, da se za nju čuje šire i dalje. Zamislite vreme kada su na književnim večerima naših velikih pesnika dolazile desetine posetilaca, a sada vas prati na hiljade preko društvenih mreža, čak i u inostranstvu,  gde vam se, gle čuda tehnike, automatski prevodi pesma na jeziku domaćina. 

To su prednosti i kvantitet, ali kvalitet mora isplivati iz te močvare osrednjosti, kad-tad. Primetio sam da je nezainteresovanost za poeziju kod mladih velika, čak i ona iz školskog programa. Jednostavno, njih to ne zanima, oni su u virtualnom svetu, zovem ih tač generacija. Poezija, pa i cela umetnost, nije kako oni obično kažu:  ni šik, ni in, ni kul. Na sastancima književnih poslenika, književnim večerima, ja sa pedeset godina sam najmlađi učesnik. Šta to govori? Da su se okolnosti i vreme promenilo i da je do pesme i pesnika, stalo ko do lanjskog snega. Samo entuzijasti pokušavaju da nešto promene. Njih je malo, ali ulažu veliki napor i energiju da ostave trag u vremenu koje živimo. 

U kulturu se generalno vrlo malo ulaže, i to što se daje, dobijaju po političkoj liniji, pojedinci i organizacije koje su potrebne vlasti. Stvoreni su klanovi i umetnosti, ili ovog puta, u književnosti, držeći se svoje politike, ja tebi ti meni i ne dozvoljavaju da neko sa strane dođe ni blizu njihovih utvrđenih pozicija, koje su stekli na različite načine.  Na drugoj su strani oni koji veruju da nešto mogu učiniti, ali veoma teško. Oni nemaju novca za svoje projekte, već se sami snalaze kako znaju im umeju, a to troši energiju i vreme, umesto da stvaraju. Vremenom i odustaju jer im je dosadilo da stalno udaraju u ZID.

I kao što rekoh: Samo oni uporni, entuzijasti, istrajavaju u toj borbi s vetrenjačama, uspevajući da traju. A trajanje je nesumljiv uspeh u zemlji Srbiji.  

Budućnost poezije je neizvesna, verujem da će opstati u nekoj formi, koju nameće tehnologija, drugačiji pogledi na svet, koji se definitivno menja. Verujem da će poezija preživeti i biti ta lozinka za budućnost. Spajaće ljude i emocije, inspiraciju i znatiželju, ove sve mnogoljudnije planete. 

Obrazovni sistem je prenatrpan, deca su nevoljna da uče jer su i nezainteresovana, a roditelji nemaju vremena od posla da se posvete više obrazovanju dece. Prosvetni radnici su izgubili autoritet kod dece i jedva uspevaju da ih savladaju. Deci su autoriteti postali ne pesnici već prostaci iz rijaliti programa. Nije ni čudo, kuda se krećemo brzim vozom bez kočnica? Vrednosni sistem je uništen, pa drugo nešto i ne možemo očekivati. Kao roditelj, pribojavam se za budućnost dece i ne samo njih, već celokupnog društva. 

Liberalni kapitalizam kome se teži, nesvesno ili možda svesno, srljamo u robovski sistem, gde će poezija možda biti jedino pribežište i spas duha. Na žalost, nisam optimista po ovom pitanju. No, moramo da pošdedimo živce da bi izdržali ovo nevreme. Zato mi pada na pamet reči Antonija De Mela, pa da njima i završim: “Nemojte se nervirati, Vasiona i ne zna da vi postojite”.