Iva Tanacković
Foto: Stefan Lazarević
Rođena sam 3.3.1983. godine u Beogradu. Fotografija me je zanimala od malih nogu, i otac i brat od tetke bili su amateri, ovaj drugi i laborant u „Politici“. Aparat u ruci je od prvog trenutka bio divan način da budem u središtu zbivanja, a da uopšte ne moram u njima da učestvujem. Nikad nisam bila sklona flertovanju i vezama, konzumiranju opijata, nisam neki plesač,ne umem da pevam, ali sam i pored toga ekstravert i volim da budem okružena ljudima. Rešenje je bilo jednostavno: htela to ili ne, postala sam hroničar tuđih života. Posao web de(v)signera u kojem sam se silom prilika obrela posle bezuspešnih pokušaja da stignem dalje od polovine studija italijanskog jezika i književnosti je vrlo, vrlo samotan. Fotografija, gomile ljudi i boravak na otvorenom su baš ono što osobi poput mene treba da ne bi postala hikkikiomori.
Od 2004. godine vodim Invisible Movement, tada jedan od mnogih, a danas najveći i najdugovečniji sajt o muzičaru John Fruscianteu, najpoznatijem kao gitaristi Red Hot Chili Peppers. Tražeći od obožavalaca materijal sa koncerata zaljubila sam se u koncertnu fotografiju kojom se amaterski bavila jedna Italijanka. Preko nje sam saznala za mnogo velikih autora, počela da kupujem monografije i skupljam njihove radove, kao i sabornike postera za koncerte i antologije raznih umetničkih pravaca. Uz veliku kolekciju bootlegova, dokumentaraca, ploča, diskova i drugih zevzevata jasno je da ću jednog dana propasti kroz pod.
Kao fotograf, pak, morala sam da se zadovoljim pokojim okidanjem džepnim fotoaparatima iz prvih redova na koncertima, često dolazeći na lokaciju i do šest sati ranije. Kao vrhunac ove faze bizarne posvećenosti nastali su oni nesrećni video-snimci Amy Winehouse sa Kalemegdana; njih sam morala da zaštitim jer su ih mnogi prisvajali.
Posle teške depresije, krajem prošle decenije sasvim slučajno sam se sa svojim prvim DSLR-om našla sa druge strane barijere na jednom antologijskom koncertu. Usledilo je mnogo truda, neverovatne treme, napada panike, veranja po skalamerijama, fake it until you make it, uglavnom dobronamerne kritike i neočekivano dobrog prijema od strane ljudi za koje sam mislila da se smeju ovakvima poput mene. Muzika mi je došla kao okupaciona terapija, novo iskustvo i bolja spoznaja – kako sebe tako i drugih.
Pri fotografisanju, baš kao ni pri slušanju muzike, nije mi bitan žanr, da li je neko poznat itd. Sa istim žarom slikaću klince iz demo benda sa tri lajka i svetsku zvezdu.
Moje koncertne fotografije korišćene su za omoti i buklet live izdanja grupe ExRevolveri, „Živeti hoću!“ (2019).
