Najava albuma “Trizofrenija” muzičkog autora Saše Báše

 

Foto: promo

Intervju: Dušan Mihajlović

,,Trizofrenija” će biti, najkraće rečeno, kompilacija svih mojih podeljenosti spakovanih u jednu celinu. To je eksperimentalni, konceptualni album sa izvesnom crtom i komercijale i alternative. Radi se o alternativnom rok albumu sa primesama elektro muzike, svinga, šafla, džeza, hip hopa i baladne muzike. Podeljen je u tri etape, tri trilogije, jer sâm rad zasnivam na tri različita alter-ega, koji nemaju svoje ime, ali imaju svoje “bendove” (iako su ti bendovi sastavljeni od istih članova, s tim što Lazar Pantelić u “Virtual Ritual” bendu repuje umesto što svira klasičnu gitaru). Tu su, dakle, “bendovi” “Saša Báša i Lila Idila”, “Saša Báša i Snene Sene” i “Saša Báša i Virtual Ritual”.

Pesme su nastajale u prethodnih deset godina, baš i tokom perioda “Aleje Velikana”. Mnogi motivi i neke pesme, kao “Plan B za Dan D” potiču još od Aleje, kao što će i neke od pesama sa drugog albuma. Korenima sam i dalje vezan za rad u Aleji, ali sam autorski evoluirao i napredovao, te gledam da sadašnji rad baziram na drugačijem zvuku od Alejinog.

Sva muzika koju stvaram sa sadašnjim saradnicima je plod mog višegodišnjeg sazrevanja kao osobe i svaka pesma je neodvojivi deo mog bića, razmišljanja i stavova. Nijedna pesma nije pravljena da bude komercijalna, već je svaka bila odraz mog trenutnog stanja ili stava uklopljenog u određeni muzički stil.

Album smo radili u periodu od 2020. godine (kada sam prestao sa pričom pod imenom “Aleja Velikana”) sve do sada, novembra 2023. i mislim da će pre nove godine biti pravi momenat da se taj album izbaci i zaokruži priča te eksperimentalne muzike i krene dalje u neke nove vode, tokove, stilove i zvukove.

Na albumu je radilo mnogo muzičara od kojih bih izdvojio, pre svega, svog najboljeg prijatelja, brata, saborca i neverovatno nadarenog autora Lazara Pantelića, zatim producenta Aleksu Stankovića, zatim Petra Miloševića, Matiju Jocića, Dušana Vićentijevića, Lazara Dimitrijevića, Miloša Stankovića, Luku Ožegovića (koji je bio producent na prve tri pesme), Katarinu Davinić, Emiliju Pantelić, Đurđicu Ivanović, Jakova Fireza, Milana Šijaka, Ana-Mariju Ilić, Nikola Knežević, naravno i prerano preminulog Tomislava Tomicu Jovanovića koji nam je ustupio besplatan studio za snimanje vokala za tri pesme i mnoge druge.

Pesme su izdavane u etapama. Prvu etapu, koju je producirao Luka Ožegović, predstavljaju pesme “Zadah Divljeg Zapada”, “Plan B za dan D” i “Nerođeni”. Druga etapa je sastavljena od pesama “Glineni Golubovi”, “Fabrika Barbika” i “Maska”, a treća je sastavljena od pesama “Izgubljen grad”, “Znaj da nisi sam” i “Elektroljubav”. Drugih šest pesama je producirao Aleksa Stanković, a autorskog udela, pored mene, su imali Lazar Pantelić, Aleksa Stanković, Matija Jocić i Petar Milošević.

Sada kada smo završili treću etapu, objavljujemo ceo album sa sve tri etape zajedno.

Naredni projekti i albumi neće biti u ovakvom konceptualnom obliku, već će svi biti u jednom stilu, odnosno žanru. Trinaest novih pesama je spremno za drugi album, ali ćemo odvojiti “samo” deset za isti. Ceo drugi album će biti u “Lila Idila” stilu.

Foto: promo

Saša Baša nam je u kratkom razgovoru ispričao sve što nas je zaintrigiralo i navelo na sledeća pitanja:

Neke od pesama su već objavljene na muzičkim platformama, kakva je tu reakcija ljudi? Jel postoji neka pesma koja se za sada izdvojila?

Mišljenja su podeljena. Što zbog muzičkog ukusa, što zbog osećaja koji pesme bude u ljudima. Imate tip ljudi kojima je na primer “Zadah divljeg zapada” neshvatljiva pesma, a imate ljude kojima je ta pesma omiljena. Za sada, kada mi se ljudi obraćaju, najviše reakcija bude “Glineni Golubovi” i “Nerođeni”, možda zato što su najličnije i najiskrenije, ali po mom mišljenju, sve pesme su podjednako iskrene, samo su drugačije napisane i izvedene.

Još uvek nisu izašle poslednje tri pesme kojima se najviše i radujem, jer znam da su to do sada najbolje napisane, otpevane, odsvirane i producirane pesme.

Album će biti koncertno promovisan, gde vas možemo čuti?

Mi smo album sukcesivno objavljivali, pa smo ga sukcesivno i promovisali. Imali smo letnju mini turneju od par svirki po Srbiji, a sada smo negde u sredini zimske mini turneje nakon koje se opet vraćamo u studio u cilju snimanja drugog albuma. Svirke koje slede su Pančevo, Beograd i Subotica (po drugi put).

Jedna od interesantnijih stvari u vašem nastupu je svakako i vizuelni identitet. Kako bi taj deo performansa približio ljudima koji još uvek nisu imali prilike da vas uživo vide?

Najkraće rečeno, presvlačim se tri puta u skladu sa tri različita alter-ega koje predstavljam na svirkama. To nije ništa spektakularno i revolucionarno, jer znamo da se mnoge velike zvezde na velikim binama takođe presvlače (i to mnogo brže nego ja), ali što se mene samog tiče jeste revolucionarno, jer to do sada nisam toliko često radio u tom obliku. Jesam se presvlačio tokom Alejinih svirki, ali to je bilo samo jednom u toku celog nastupa i drugačiji je bio koncept svirke (bilo je haotičnije). Sada to radim u cilju predstavljanja tri različita alter-ega i to sada ima konceptualni smisao. Sve svirke sadrže tri celine, tri etape tokom kojih se čak i članovi benda presvlače ili uzimaju neki rekvizit koji je ključan za tu celinu.

Neizostavno je to povezivanje sa Alejom Velikana. Šta je u novom bendu ostalo isto a šta je ono gde si najviše želeo da napraviš razliku?

Ostali smo Lazar Pantelić kao koautor muzike i ja. On sada svira u bendu, što u Aleji nije radio, već je samo sa mnom pravio neke od pesama. Ista je energija kao u Aleji (bar onoj prvoj) i mislim da kako sazrevam kao muzičar i autor sve više utičem sopstvenom energijom na ljude oko sebe. Tada je to bio “demokratski” bend dok je ovo bend jednog idejnog tvorca. To je još jedan dokaz da je demokratija najgori oblik vladavine kad imate na jednom mestu više jakih autorskih ličnosti. Kada imate ideju, idite do kraja s njom, makar po cenu raspada svega. Na svu sreću ja sam tokom prethodnih godina kanalisao svoju energiju i autorski rad i to spakovao u koncept koji sada radim sa bendom i nikada se do sada nisam mogao bolje autorski izraziti. Gde ćeš više? (kroz smeh).

Od Aleje do sada sam napredovao u svakom smislu, kao čovek pre svega (izlečio sam se od “dečijih bolesti” i sazreo kao ličnost), kao autor i muzičar, kao umetnik, pa čak sam i fizički napredovao, malo sam se nagruvao. (opet kroz smeh).

Prvi album uskoro izlazi, rekao si da je za drugi već spremno dosta pesama. Koliko je zapravo pesama sveukupno do sada urađeno? Jesi li razmišljao možda o onom napornijem i manje zabavnom delu ovog posla, kako plasirati numere i kako doći do publike?

Prvi album će imati devet pesama, tri po tri je izdavano i svaka etapa ima produkcione razlike, jer je mnogo ljudi radilo na pesmama. Do sada je urađeno tih devet i još pet sa drugog albuma. Uživo izvodimo i par obrada čisto zbog dužine repertoara, jer nismo onaj tip bendova koji svira 45 minuta i pobegne s bine, već se trudimo da publici pružimo svoj maksimum u tom trenutku. Nezvanično, Pantela i ja imamo spremnih 19 pesama za taj prvi i drugi album, ali još 20-ak ideja za naredne albume. Svakako oko pesama ne brinemo, ima ih na pretek, samo se ja trudim da ih razvrstam i odredim koje su za koji album. Neke novije kao “Elektroljubav” će se naći na prvom, a neke mnogo starije koje datiraju i pre Aleje, takoreći iz praistorije, će se naći na trećem ili četvrtom albumu, ali svi ti naredni albumi konceptualno u mojoj glavi tek dobijaju obrise, nazive, omote, pesme…

Plasiranje muzike je eksperimentalna stvar, to se uvek istražuje, nije ista naša potencijalna publika i publika tamo nekog drugog benda. Publika postoji, samo treba do nje doći. Verujem da upornim radom i trudom kroz par decenija autor može doći do ciljane publike, a svakako je ovo muzika koja je za probranu publiku, a ne za široke mase. Na svu sreću, nakon svake svirke, nakon svakog objavljenog spota, ja vidim da ta publika i te kako postoji, sad da li me voli zbog plavih očiju ili zbog shvatanja pesama nije pitanje kojim ću se baviti (smeh) iako bih ja voleo da ovo drugo bude uticajnije i da mogu da poružnim s godinama kao svi veliki umetnici. (smeh)

Šta je ono što izdvaja ovaj album i bend u odnosu na druge?

Ne posmatram ja stvari na taj način. Publiku za svaku muziku imaš i ne bih se takmičio ni sa kim. Što kaže čuvena floskula “muzika se deli na dobru i lošu”, ali to je već pitanje estetike i etike. Ja bih dodao da se deli i na lepu i ružnu, ali bih i dodao ono “lepota je u oku posmatrača”, u ovom slučaju slušaoca. O ukusima se ne raspravlja, ali se i raspravlja. Meni je lepo ono što je nekome potpuno neshvatljivo, a nasuprot, meni je neshvatljivo ono što je mnogima lepo i zaista je teško živeti okružen tim “mnogima”. Ko treba da shvati šta sam rekao, shvatiće.

Što se tiče samog albuma “Trizofrenija” on nije za “mnoge”, on je za odabrane i ja stvarno ne bih voleo da se te pesme slušaju ispod šatora, jer se “biseri ne bacaju pred svinje” i jako mi je neugodno kada moju muziku komentarišu ljudi koji ne znaju ni za “Idole”, kamoli za “The Cure”.

Što se samog benda tiče, on nudi šarenolikost i različitost. Kao da ste spojili sve moguće kulture u jedan bend, sve moguće (normalne) muzičke pravce i spojili ih u jedan zvuk. Nudi teatralnost i kabare pristup alternativnoj muzici, nudi autentičnost i neverovatnu muzikalnost članova benda. Kao da ste spojili Nik Kejva, Leonarda Koena, Dorse, Đorđa Miljenovića, Manu Chao-a, Dina Dvornika, Darka Rundeka, Masima, Kralja Čačka, Đorđa Balaševića, Boru Đorđevića, Prodigy i RHCP u jedno, ako volite muziku bilo koga od svih njih, dođite i pronaći ćete kap utehe za svoju napaćenu dušu. (smeh)

Sadašnji članovi orkestra su Lazar Pantelić (klasična gitara, prateći vokali, muzika), Lazar Dimitrijević (električna gitara), Katarina Davinić (klavijatura), Miloš Stanković (bas gitara), Jakov Firez (truba), Đurđica Ivanović (violina) i Vid Milošević (bubanj) i ja na vokalima i ponekad udaraljkama kada nastupamo akustično.

Kakvo je očekivanje od samog albuma?

Da egzistira. Da postoji i da bar neku napaćenu dušu oplemeni i izbavi iz kandži sumorne svakodnevice.

Album, to je samo zbirka pesama spakovana na određeni način. Možda sudbina samog albuma neće biti da bude najveći i najznačajniji album ikada, ali će neke od pesama, nadam se, živeti duže od mene i govoriti o tome ko sam bio ja. “A moje pesme, to sam ja” što kaže Štulić ili ko već.

Trizofrenija je naziv albuma, tri ili trojnost se javlja kao motiv i u pesmi maska kao i na drugim mestima. Da li broj 3 u tom smislu ima neko dublje značenje?

Trizofrenija je koncept osmišljen u cilju pakovanja svih tih pesama u jedan sadržaj. Sve te pesme su nastajale u proteklih 7,8 godina. Neke su nastale 2023. (Fabrika Barbika, Elektroljubav), neke 2018. (Nerođeni) neke 2015. (Glineni Golubovi), ali se tako potrefilo da se nađu na prvom albumu i za pakovanje tog albuma je bio neophodan koncept. Taj koncept sam krojio godinama i stvorio tri različita alter-ega koji će predstavljati i u budućnosti tri različita žanra i izražaja što muzički, što tekstualno, što modno i stilski.

Broj tri svakako ima duboko značenje, jer je to i broj Trojstva, jedinstva, a znamo i da taj broj ima simboliku i u drugim religijama i kulturama.

Moje ime je svuda isto, ali imena “pratećih bendova” se razlikuju. Tu su “Snene Sene” koje predstavljaju najemotivniji deo mene, to sam ja nežni. “Lila Idila” koja predstavlja luckasti, lucidni i šašavi deo i “Virtual Ritual” koji predstavlja besni, razjareni, totalno poludeli deo mene.

Moj zaključak je da svaka osoba ima tri tipa ličnosti u sebi, tri različite verzije sebe, koje (u mom slučaju) postaju jedno putem umetnosti. Sve podeljenosti i nesigurnosti u sebi putem umetnosti spajam i činim da postanem kompletna osoba u celosti. Da nema te umetnosti kojom se bavim, sigurno je da bih bio potpuno podeljena, rastrzana i nedefinisana ličnost. Ovako, spajanje svih mojih različitosti u jedno putem umetnosti me čine da budem kompletan i zadovoljan sobom.

Odabrao si da prvi album objaviš bez izdavačke kuće. Ono što mi možemo da vidimo je gotov proizvod, pesme, spotove, nastupe. Šta sve stoji iza toga, koliko je truda, prepreka, vremena, strpljenja…uloženo u sve ovo?

Iza toga stoji jedna ogromna, neizreciva, žrtva. Ponekad neobjašnjiva. Ponekad bezrazložna, ali iza negde u dubini bića postoji neka nevidljiva sila koja ti govori da ipak nastaviš dalje, jer to ipak vredi raditi. Volim ljude koji se žrtvuju za više ciljeve, koji ne zadovoljavaju samo osnovne potrebe, u se, na se i poda se. Ako se u životu ne žrtvuješ za nešto, vredi li taj život?

Sve što si nabrojao u pitanju je neophodno i samo lud čovek može imati sve to istovremeno jako dugi niz godina. Za bavljenje ovim je potrebno ludilo i odsustvo racionalnog.
Za sada još uvek, figurativno rečeno, pesme i samog sebe držim pod ključem jer nisam imao nameru da prvi album objavim pod etiketom bilo koje izdavačke kuće. U neku ruku imam strah od toga. Zazirem od ugovora, advokata i izdavača jer smo bili u raznim dogovorima sa raznim izdavačima tokom perioda “Aleje Velikana” i ceo taj svet “monetizacije umetnosti” mi se nikako nije dopao i veoma pazim gde ostavljam svoj potpis. To naravno ne znači da neću tražiti izdavača, samo do sada ga nisam tražio jer nisam osećao potrebu za tim. Osećam da sam sposoban da mnoge stvari uradim sam, a i vežbam se, bacam se u vatru pa šta mi Bog da.

Šta tebi lično donosi ovaj album i generalno rad na muzici?

Ovaj album će zaokružiti jedan miran period života nakon 2020. i burnog rada u Aleji Velikana, velikog uspeha, ali i naglog pada. Pada u blato iz kog je ponikla prašuma kreativnosti koja će svoj blistavi sjaj doživeti tek u godinama koje dolaze. Ja se iskreno radujem tome. Radujem se napredovanju, sazrevanju, lečenju svoje i tuđih duša putem muzike, iskrenih poruka, spotova, tekstova i svih delatnosti kojima se bavim.

Meni rad na albumu sa producentom Aleksom Stankovićem neizrecivo znači jer sam konačno pronašao idealnog saradnika koji moje i Panteline ideje ume da pretvori u trake.
Radujem se i radu sa bendom, aranžiranju novih pesama, svakoj probi i svirci. To je ono što želim da radim celoga života.

Dok je dobrih saradnika biće i dobre umetnosti, jer nijedan čovek ne može funkcionisati sam. Potrebna je podrška porodice, saradnika i prijatelja da bi se određeni cilj postigao ukoliko je taj cilj plemenit, a ja se nadam da, u ovom slučaju, jeste.

Bitan je motiv, a ako je on plemenit, uvek ću ga podržati.

Share This